Vrteška zvana ŽIVOT

    Ja bih da vreme stane. Sada. Ja bih i dalje da se vrtim.

     

    Nedaleko od studentskog doma u kome živim, nalazi se parkić. Za decu, uglavnom. Ipak, i ja malo starija pronašla sam u njemu nešto zanimljivo. Vrtešku.

    Ona je mala, sa četiri drvena sedišta i metalnim guvernalom ofarbanim u zeleno od koga ti smrde ruke. Neki metal je valjda kriv za to, ne znam. Taj miris i začetak žuljeva na dlanovima od prejakog stiskanja (da ne ispadnem!) me podseća na detinjstvo. U svom rodnom gradu, u školskom dvorištu postojale su penjalice, svaka viša od one prethodne. Na velikim odmorima smo se, drugari iz razreda i ja, takmičili ko može dalje da stigne, ko može duže da visi, a naročito je u nama budila strahopoštovanje činjenica da neko na najvišoj penjalici ume da se prevrne.

    Elem, zelenu vrtešku sam otkrila sasvim slučajno kada sam šetala sa drugaricom. Do tog trenutka glavna atrakcija nam je bila pronaći ljuljaške i ljuljati se, ljuljati i ljuljati, sve dok eventualno ne naiđe neka mama koja će nas prekorno pogledati i oterati da bi se njeno dete ljuljalo.

    Hm, zar za ljuljaške postoji starosna granica?

    E pa, mame, moja drugarica i ja imamo sada novu zanimaciju – vrtešku. Sednemo jedna naspram druge i što jače možemo se odbacujemo nogama kako bismo se što brže okretale. I tako u nedogled, na jednu stranu, pa na drugu, kao, da nam se ne zavrti u glavi. Ali, naravno da nam se zavrti! Kada ustanem, ne umem da idem pravo, već idem levo-desno kao da sam pijana najviše na svetu. I u glavi mi je isti takav osećaj.

    Ali je smešno.

    I beskrajno zabavno.

    Tada se osećam kao da sam dete od tri, četiri godine, a ne devojka od dvadeset i tri. Tako, kada se vrtim, osećam se opijeno, srećno, bezbrižno, ne razmišljam ni o čemu već samo stiskam guvernal sve jače i jače. Da ne ispadnem, da.

    Sada kada sedim na klupi i gledam tu vrtešku, praznu (valjda je za decu previše „opasna“, kako mame misle), razmišljam za šta mogu tako čvrsto da se uhvatim u stvarnom životu. Da ne ispadnem. Da budem sigurna. Pa, hm, ni za šta. Život jeste vrtoglav baš kao ta simpatična, zelena spravica, ali obično je teško naći odgovarajući oslonac.

    Iako sam sada čvrsto nogama na zemlji, sedim, osećam kao da se vrtim. Oko mene prolazi sve što me muči: završetak fakulteta, hoću li ili neću upisati master, hoću li se ili neću vratiti u rodni grad, hoću li ili neću pronaći posao u struci ili bilo kakav, kada ću da se udam, da stvaram porodicu, da budem i ja onako stroga i plašljiva mama… E od svega toga mi je haos u glavi.

    Da, imam dvadeset i tri godine (za koji mesec), „tek?“, reći će neko, „opusti se“, ali ja se osećam kao da sam na nekoj prekretnici, kao da sada treba da presečem, odlučim, isplaniram svoj život, odradim nešto što se od mene očekuje. A ja, jednostavno, nisam spremna za taj korak. Ja bih i dalje da živim u studentskom domu, radujem se kada u menzi naiđem na kompot od breskve, izlazim, šetam, idem na fakultet, ispijam kafe sa koleginicama i eto malo, kad treba, idem i u čitaonicu da spremam kolokvijume i ispite.

    Ja bih i dalje da uživam u ovim najlepšim godinama, u mladosti, u tome da ne razmišljam o ozbiljnim stvarima „za odrasle“.

    Ja bih da vreme stane.

    Sada.

    Ja bih i dalje da se vrtim.

    PODELI

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here