Svetski dan knjige

Sadržaj:

• Zašto 23. april?
• Odakle je počelo obeležavanje međunarodnog dana kinjige?
• Popusti i akcije na knjige

Knjiga je najveći izvor informacija, znanja i ideja. Knjigama se prenose poruke kroz prostor i vreme, a one najvrednije povezuju veliki broj generacija širom sveta. Tim povodom je odlučeno da se proslavlja Svetski dan dan knjige i autorskih prava u cilju odavanja priznanja magičnim rečima koje su nas obogatile ali i u cilju podsticanja na čitanje svih slojeva društva, a naročito mladih.

Zašto 23. april?

Danom knjige je proglašen datum rođenja i smrti mnogih poznatih pisaca. Najčešće se napominje da je 23. april dan smrti dva velikana književnosti, Migela de Servantesa (po gregorijanskom kalendaru) i Vilijama Šekspira, koji je istog datuma i rođen (po julijanskom kalendaru). Manje je poznato da je ovo i datum smrti Inke Garsilaso de la Vege, Žozepa Pla, kao i datum rođenja Morisa Drjuana, Vladimira Nabokova i Manuela Valeho Mehie.

Pročitajte još: 50 knjiga koje treba pročitati

Odakle je počelo obeležavanje međunarodnog dana kinjige?

Praznik potiče iz Katalonije gde je prvi put obeležen 7. oktobra 1926. godine, na dan Servantesovog rođenja. Pisac i urednik Vinsent Klavel Andres je predložio Zvaničnoj komori knjižara i izdavača Barselone da se ovaj datum proglasi Španskim danom knjige, a oni su prihvatil ideju sa tim što su svečanost pomerili za 23. april kako bi se poklopila sa velikim španskim praznikom Dijada de Sant Hordi (Sveti Đorđe ili Đurđevdan).

U Kataloniji su na ovaj dan još u srednjem veku organizovane svečanosti i turniri, a običaj je bio da plemići poklanjaju damama ruže. Danas je ovaj praznik spojen sa Danom knjige pa muškarci poklanjaju ženama cveće a one njima knjige

Zanimljivo je da Šekspirova otadžbina Velika Britanija nije prihvatila ovaj datum kao Dan knjige upravo zato što se poklapa sa proslavom dana nacionalnog sveca Svetog Đorđa, već je knjizi posvetila 14. mart.

Svetskim danom knjige i autorskih prava proglašen je 23. april na Generalnoj koneferenciji UNESCO-a održanoj u Parizu 1995. kada ga je prihvatilo oko osamdeset nacija.

Popusti i akcije na knjige

Knjigomanija na sajtu Lagune

U periodu od 13. do 26. aprila, samo na sajtu www.laguna.rs organizuje se posebna akciju pod nazivom Knjigomanija tokom koje će važiti količinski popusti prema sledećoj skali:

od 3 do 5 knjiga popust je 10%,
od 6 do 8 knjiga popust je 15%,
za 9 i više knjiga popust je 20%

Akcija „399 – Sjajni naslovi po odličnoj ceni“ je osvežena i donosi deset novih knjiga po ceni od 399 dinara, koje možete nabaviti u periodu od 18. aprila do 22. maja 2020. godine u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.

Vulkan izdavaštvo

Samo u četvrtak, 23. aprila na sajtu Izdavaštva www.vulkani.rs pripremili smo specijalni popust od dodatnih 30% na celokupan asortiman, koji se dodaje na već postojeći popust od 20%.

Samo 23. aprila pored tradicionalnog popusta na glavnom sajtu vulkani.rs čitaoci će moći da ostvare i dodatni popust od 30% na sajtu Vulkančića vulkancic.rs i YA Vulkana ya.vulkani.rs.

Derata izdavaštvo

Popusti važe na sva Deratina izdanja do 30.04.

• 40% na 5 knjiga
• 35% na 4 knjige
• 30% na 3 knjige
• 25% na 2 knjige

Dostava je 99 dinara, besplatna dostava za sve online kupovine preko 2000 dinara.

Makart akcija

Kupi 3 (ili više) za 999 din. Samo tokom aprila sjajan izbor naslova po neverovatnoj ceni od 333 din. Mimimalna poružbina je 3 knjige, a cena svake sledeće knjige sa ove akcije je takođe 333 dinara. Besplatna dostava – ukoliko poručite 5 ili više knjiga. Za pojedine naslove akcija traje do isteka zaliha.

Catena Mundi

U znak solidarnosti, do 1. maja će na sva Katenina izdanja važiti popust od 30-40%. Za pošiljke čija je cena veća od 1900 dinara, dostava na teritoriji Srbije je besplatna i obračunava se prilikom slanja.

Knjigenadlanu.com

Knjige za 249 dinara – Kupi 2+1 Gratis! Antologija svetske književnosti, klasici, knjige za decu, megahitovi, romani…A sve to možete poručiti online.

Knjige za 149 dinara – Kupi 3+1 Gratis! Antologija svetske književnosti, klasici, knjige za decu, megahitovi, romani. Akcija traje do isteka zaliha!

BDR media

Agata Kristi akcija – Na svakih 5 ili više poručenih kniga, besplata dostava. Cena jedne knjige 199 dinara, a sva izdanja možete poručiti online.

The post Svetski dan knjige (23. april) + popusti i akcije appeared first on Portal Mladi.

Godina je 1937. Sjedinjene Američke Države se nalaze u dobu koje će biti nazvano “Velikom depresijom” a jedan studio za proizvodnju crtanih filmova radi skromno, ali veoma entuzijastično. Ime njegovog osnivača Volta Diznija već je poznato širom zemlje, pa i dalje, a prva asocijacija na proizvode iz ovog studija su kratki duhoviti crno-beli crtani filmovi puni smešnih životinja koje se ponašaju kao ljudi. Neki od ovih likova su već stekli veliku popularnost, kao što su Miki Maus, Pluton ili Paja Patak ali teško je izvući priznanje publike da u njima ima nešto više od zabave za decu.

Dizni želi da ode korak dalje. Po Holivudu se sa podsmehom priča da već tri godine ovaj čovek neobičnih ideja radi na prvom dugometražnom crtanom filmu. Da li će zaista neko sedeti u bioskopu sat i po i gledati crtani film? Kako sastaviti 90 minuta smešnog materjala? Glasine su još čudnije – priča se da Dizni ovog puta stvara bajku i namerava da privuče publiku svih uzrasta. Film je u holivudskim krugovima već dobio nezvanično ime – “Diznijeva budalaština”.

Ne osvrće se Volt Dizni na to. Okupio je čak oko 750 umetnika i vredno stvaraju istoriju. Možda je jedina dilema bila kojom bajkom početi a u igri su bile Pepeljuga, Petar Pan i Alisa u Zemlji čuda, ali je Dizni doneo odluku da to bude Snežana i sedam patuljaka po kojoj je 1916. godine snimljen jedan od prvih filmova koje je gledao.

Međutim, ne ide baš sve po tako ambiciozno postavljenim planovima. Troškovi snimanja revolucionarnog filma su mnogo veći nego što su Voltovi proračuni predviđali i dostižu čaj 1,4 milion dolara. Ovo može dovesti skroman studio do bankrota – mišljenje je ne samo holivudskih skeptika već i Diznijevih najbližih, brata i supruge. Ali svojeglavi Volt stavlja svoju kuću pod hipoteku i nastavlja da stvara bajku.

Prvi među crtanim filmovima koji traje duže od sat vremena, u boji je, prikazuje bajku, ima tendenciju da postane što sličniji dramskim filmovima – dakle, i tehnički mora da bude drugačiji. Dizni odlučuje da njegovi animatori razviju potpuno nove tehnike rada koje će omogućiti da likovi budu što sličniji pravim ljudima. Tada prvi put počinje crtanje uz posmatranje živih modela koje će biti karakteristično za naredne Diznijeve filmove. Za potrebe ovog crtanog filma nastalo je skoro dva miliona pojedinačnih slika kao i 1500 različitih nijansi boja. To još nije sve – u istoriju ulazi i kao prvi američki film uz koji izlazi i album sa muzikom iz filma. Osim toga, u svakom mjuziklu do tada pesma je bila deo filma kada se čitava radnja zamrzava, ali ne i u “Snežani i sedam patuljaka”.

Dan premijere Volt Dizni je dočekao sa ogromnim nestrpljenjem. Ali i publika. Prodaja karata u Carthay Circle Theatre bila je veća nego ikad. Više od 30.000 ljudi koji nisu mogli da dođu do karte stajali su ispred bioskopa želeći da na neki način budu deo ovog događaja. Dizni još uvek nije siguran da li je ovo uspeh pa za prvi smeh iz publike ne zna da li je odraz uživanja u filmu ili podmseha. Ovacije na kraju su razjasnile sve.

Šest dana kasnije Volt je zajedno sa sedam patuljaka na naslovnoj strani časopisa Time, a kritika u časopisu Variety kaže da je iluzija savršena i da se likovi mogu porediti sa živim glumcima. Najveće simpatije publike osvajaju patuljci koji su prvi put postali sedam jedinstvenih ličnosti sa svojim imenima. Međutim, mora se priznati da je i lik zle kraljice maestralno kreiran. Glavnoj junakinji, Snežani, glas je pozajmila devetnaestogodišnja Adriana Kaseloti koja je u studiju snimala samo nekoliko dana, a na audiciji je bilo nekoliko stotina devojaka.

“Diznijeva budalaština” zarađuje 8,5 miliona dolara (što bi danas bilo nekoliko stotina miliona) a Volt Dizni dobija počasnog Oskara “za značajnu inovaciju koja je očarala milione i pionirski poduhvat na velikom novom polju zabave “.

Međutim, najveći uspeh ovog crtanog filma se vidi jasnije 79 godina kasnije – 56 dugomeražnih crtanih filmova snimljenih u Dizni studiju i nepoznat broj onih koji su snimljeni u drugim studijima ali sa sličnom idejom, da odrasle vrate u svet bajki, lavina su koju je pokrenuo upravo ovaj kamenčić.

Pogledajte kako je nastajao crtani film Snežana i sedam patuljaka

The post Najvažniji dan u istoriji crtanog filma appeared first on Portal Mladi.

Neposredno posle premijere, dok se još uvek sležu prvi utisci a emocije kotrljaju, razgovarali smo sa koscenaristkinjom filma. Nakon brojnih tekstova različitih formi, među kojima je i njena prva drama, jedna od prvih urednica Portala Mladi, Srbijanka Stanković pokrenula je jedan nov točak u svom stvaralaštvu i oprobala se u pisanju scenarija.

Kako je do toga došlo?

Reditelj i ja se poznajemo iz filmskih i medijskih krugova, a na kraju krajeva i sugrađani smo. Žikica Jovanović je imao ideju, viziju o jednom drugačijem filmu i ocenio je da ćemo zajedno napisati odličan scenario, dostojan te zamisli. Posle svega, mislim da smo zajedno dokotrljali dobru priču.

Nakon kolumni, novinskih tekstova, drame, kako izgleda biti scenarista?

Kada pišete, najlakše je da pišete a najteže da objasnite zašto pišete. Ovo je moj prvi scenario ali sam dovoljno svesna da se još uvek ne smem nazvati scenaristom. U svakom slučaju ovo je divno i neobično iskustvo. To je jedinstvena prilika da ono što stvorite u sekundi oživi, i pritom ostane živo – zahvaljujući talentovanim glumcima i svevidećem oku kamere.

Kakva nam se to priča o Prokuplju dokotrljala?

Od jula se kotrlja po mnogo čemu neobična priča. Jedan (ne)običan točak doživljava avanturu u jednom (ne)običnom gradu. Mislim da je želja celog tima bila da prikažemo Prokuplje iz jednog drugačijeg ugla. U svakom slučaju, lepšeg i svetlijeg ugla. Ili da kažem, iz naše (umetničke) perspektive.

Zašto točak?

Točak je simbol neprestanog kretanja. U našoj priči, kao što ovaj glavni junak kaže, sve važne priče počinju i završavaju se kretanjem.

Šta ćemo saznati o Prokuplju?

Kotrljanje otkriva mnogo o Prokuplju i Prokupčanima. Ideja je bila da se prikažu kulturna dobra, bogato istorijsko nasleđe i uvek gostoprimljiv duh Prokupčana. Po aplauzu na premijeri rekla bih da smo tu ideju ostvarili na dobar način. Uspeli smo da prikažemo koliko volimo ovaj grad. Svi koji vole Prokuplje, osetili su tu emociju.

O Školi filma iz Prokuplja se nedovoljno zna. Ko su ti ljudi? Kako je njihov entuzijazam obojio film?

Škola filma je zapravo jedan od mnogobrojnih projekata Film kluba Prokuplje. To su zaljubljenici u film, ljudi koji se amaterski i profesionalno bave kamerom, fotografijom, režijom. Osnivač kluba je Žikica Jovanović oko koga se koncentriše veliki broj osnovaca i srednjoškolaca. Upravo njihov entuzijazam dao je boju i krila ovom filmu. Kada jedan ton-majstor i kompozitor kotrlja točak na plus 40 stepeni, a u stopu ga prati nekoliko statista (koji, opet, u svakom trenutku priskuaču u pomoć i sa ove strane kamere) za to ne postoji drugo ime no entuzijazam, elan i ljubav prema filmskom stvaralaštvu.

Kako izgleda jedan sasvim običan dan na snimanju?

Običan dan uključuje znatiželjne Prokupčane, dve ili tri kamere, umornu ali nasmejanu ekipu i kafu na kraju snimanja.

A kako izgleda jedan sasvim neobičan tim?

On staje u jednu rečenicu: Mi smo neozbiljni, ali ozbiljno radimo. Sačinjen je od izvanrednih glumaca, kao što su Branko Cvejić, Eva Ras i Dragan Vujuić Vujke, ali i ništa manje talentovanih prokupačkih glumaca Anastasije Cvijanović, Aleksandre Đorđević, Radosava Krivokapića, Predraga Slavkovića i Đorđa Stošića. Njihovo glumačko umeće vešto su zabeležili vredni “stvaraoci iza kamere”: Vojkan Aranđelović, Ivica Trailović, Braniclav Rosić, Zvezdan Marković, Vladimir Gašević, Predrag Janković i Predrag Dunjić, kao i polaznici Škole filma. Film je okupio i točak zakotrljao reditelj Žikica Jovanović.

Ko je bio zadužen za glavne ideje?

Moram da priznam da je glavna ideja o točku koji je zalutao u Prokuplje Žikicina. Ostale junake filma smo stvarali zajedno, neprestano se osvrćući na istorijske činjenice. Želeli smo da prikažemo ono što jeste, ali onako kako mi to vidimo i doživljavamo. Verujem da je svaki član tima poklonio i filmu i gradu ono što najbolje ume da radi. Svi smo utisnuli sebe u šare ovog točka.

Kako je film finansiran?

Film finansiraju firme iz Prokuplja i okoline. Početnički elan potekao je iz samog tima, a u toj energiji veliki broj sugrađana prepoznao je kvalitet koji stvaramo. U većini slučajeva to nije velika finansijska pomoć, već podrška. To su ljudi koji su želeli da nas približe ostvarenju sna. Zahvaljujući njima dokotrjali smo film do premijere.

Nakon što je uspešno pokrenut, gde će publika imati priliku da gleda film?

Film nakon premijere u Prokuplju odlazi na festivale. Nadamo se prikazivanju u Beogradu i Novom Sadu, a velike su šanse da film bude u programu međunarodnih festivala. O svemu tome moći ćemo više da kažemo u narednoj godini.

The post Kotrljanje – Filmska priča o Prokuplju appeared first on Portal Mladi.

Jubilej je pratila izložba sa fotografijama iz predstave i nagradama koje je Buba u uhu dobila na različitim festivalima, a pre samog početka predstave publika je uživala u kompozicijama Katarina & Ljubica Duo.

Komad koji je 1907. godine napisao francuski dramski pisac Žorž Fejdo, Buba u uhu, potpuno je bio u duhu vremena i mesta na kome nastaje. Period u kome između Francusko-pruskog i Prvog svetskog rata Pariz ekonomski cveta, a na njegovim ulicama niču kafei, kabarei, kazina i sva ona mesta na kojima bezbrižna buržoazija traži zabavu. Tada nastaje vodvilj o Bubi u uhu (u francuskom jeizku ova fraza označava sumnju) gospođe Rejmond Šandebijz i brojnim spletkama i neprilikama u koje zapadaju svi iz njenog okruženja.

Pročitajte i Iza kulisa – Kako se glume glumci?

Potpuno neočekivano ovaj komad, koji je naizgled predodređen da prirpada samo tom vremenu i mestu širi se svetom i zalazi u različite epohe, a na ovim prostorima postaje poznat po najdugovečnijoj predstavi u istoriji srpskog teatra, koja je postavljena u Jugoslovesnkom dramskom pozorištu. Nakon što je više od 40 godina zasmejavala publiku, trebalo je hrabrosti da jedno amatersko pozorište krene prema istom komadu ali drugačijim putem. Međutim, hrabrost će se ubuduće primećivati u čitavom repertoaru ovog mladog pozorišta, a njihova Buba u uhu će postići velike uspehe i nastaviti put dugovečnosti na svoj i originalan način.

Dvestoti put Teatar 5 je oživeo sve te komične likove prebacivši ih u vanvremenske okvire i začinivši ih lokalnim šalama tako da bi ih Fejdo teško prepoznao, ali bi se svakako složio da su to oni. Oni koji su iz ugledne kuće svi dospeli do hotela o kome govore kao o mestu na lošem glasu, a nakon brojnih nesporazuma i preokreta ni sami više nisu znali svoje prave razloge za to. Svako od glumaca je svoj lik učinio upečatljivim, zanimljivim, komičnim pa se može reći da su u ovoj predstavi svi imalu glavnu ulogu.

The post Buba u uhu dvestoti put appeared first on Portal Mladi.

Tim činom otvoren je prostor za brojne kritike, i dileme. Pre svega otvorilo se pitanje da li je postojala namera da se priča nastavi ili je Živi i mrtvi sve vreme planirana kao mini serija? Kroz šest epizoda priča je potpuno zaokružena (iako je bilo delova u kojima je bila razvodnjena i razvučena), a kada je na kraju serija popravila sve loše utiske i kada je delovala kao pun pogodak, poslednja scena je nagovestila novu sezonu. Da li su na ovaj način ostale otvorene obe mogućnosti? Još važnije pitanje: Kada ćemo gledati seriju koja zaista ima svoj kraj? (Napomena: ovoj je tako malo falilo da to bude).

U šest jednočasovnih epizoda stalo je mnogo toga: pre svega mnoštvo estetski savršenih kadrova, odlična muzika za koju su zaduženi The Insects, dramska radnja, napetost i stalna borba između razuma i svetova fantazije, pa čak i dosadne scene zbog kojih želite da prekinete gledanje. Nikako ne činite to do kraja, jer šesta epizoda je zaista vrhunac serije.

Pročitajte: Stranger Things – Serija koja će vas vratiti u prošlost

Seriji Živi i mrtvi uspeh je predviđan još pre samog emitovanja.Njen tvorac je  Ešli Ferou, koji ima već iza sebe dve uspešne serije (Life on Mars i Ashey to Ashey). Uz to angažovani su odlični reditelji, Elis Trautn i Semjuel Donovan, svako za po tri epizode. Ipak, najveću euforiju izazvao je izbor glavnog glumca, Kolina Morgana, čuvenog Merlina iz istoimene serije. Nažalost, najavu su više pratile priče o njegovom izgledu nego o samoj seriji.

Proći će veći deo serije a Morgan će odavati utisak glumca koji ne želi da ispravi takve predrasude i koji više pažnje poklanja svom izgledu želeći da u svakom trenutku ostavi utisak šmekera. Sve to u pojedinim trenucima deluje izveštačeno, neubedljivo, a u isto vreme ste svesni da ovaj lik nosi u sebi mnogo veći potencijal.Srećom, u završnici Nejtn Apelibi, postaje drugačiji i realniji a Morgan maestralno prikazuje njegovu unutrašnju dramu i promenu.

Ko su Živi i mrtvi?

Ferou nas kroz seriju Živi i mrtvi vodi u 1894. godinu, u dolinu Somerset gde je i sam odrastao. Prema njegovim rečima, već dugo je želeo da napravi nešto sa tim predelima, ljudima i njihovim nezaobilaznim pričama i legendama. Naizgled sasvim obična viktorijanska priča sa lepim predelima, kostimima i naravno duhovima. Ali, ne dajte da vas ovaj okvir zavara. Živi i mrtvi se razlikuje od svih dosadašnjih priča koje ovako počinju.

Prva polovina serije pokušava da dublje objasni viktorijansko društvo. Modernizacija i brojne promene, farmeri koji se plaše mašina više nego duhova i kojima iz glave ne izlazi misao da više neće biti potrebni kao ni briga šta će biti dalje sa njihovim životom. Sve te mašine koje donosi mlada emancipovana žena nateraće jednog od radnika da pod njih legne i tako završi svoj život pre nego što ostane bez smisla.

U prvoj epizodi se pojavljuje je i fonograf, a Šarlot začuđeno zapaža „možeš biti mrtav i vekovima, a neko sluša tvoj glas“. Osim toga, Šarlot je fotograf, a njena profesija čini ljude besmrtnima i ostavlja njihove likove na zemlji dugo nakon njihovog odlaska. Prvi put mrtve ljude možete zaista videti i čuti – zar je potrebna mističnija priča od ove stvarnosti? Suština je zamisliti život ovog vremena pa da serija deluje još jezivije. U takvim uslovima nastaju verovanja da su ljude zaposeli duhovi, da im govore šta da rade i upravljaju njihovim postupcima. Ako ste se ikada zapitali zašto duhovi vole to vreme, Živi i mrtvi nudi mogući odgovor.

Ko su Nejtn i Šarlot?

Mladi bračni par Apelibi ima i sasvim mlada zanimanja – psiholog i fotograf. Napuštaju London i odlaze na Nejtonovu farmu gde preuzimaju veliko domaćinstvo i započinju novi život. U Londonu Nejtnova karijera je bila u usponu, učio je od najboljih, imao mnogo pacijenata, a zdrav razum i racionalnost bili su njegovo glavno oružje. Sada, ne samo da treba da zaboravi na svoju profesiju i okrene se seoskom životu, već ga na ovom imanju neprestano susreću pojave koje smanjuju njegovo poverenje  u zdrav razum sve dok ga ne dovedu do potpunog ludila.

Šarlot Apelibi je fotograf i već vam je jasno da je to žena ispred svog vremena, onog u kome se ljudi još uvek plaše foto-aparata (još da vidite kakve smele fotografije stvara). Osim toga, u svakom njenom postupku se jasno vidi njen odlučan i hrabar stav. Ona je ta koja će modernizovati farmu i kupiti najnovije mašine. I nešto još jače od toga – ona će svakom radniku staviti do znanja da se može obratiti i njoj a ne samo i njenom suprugu i da je ona gazdarica koliko je i on gazda. Tačnije, ona je to mnogo više od njega, previše zanetog lovom na duhove da bi imao vremena da vodi poslove. Međutim, Šarlot se u svojoj borbi za emancipovanost ne susreće ni sa kakvim teškoćama, kroz sve nosi neku njoj svojstvenu lakoću i optimizam.

Kako se serija primiče kraju, menjaju se likovi, a njihova veza puna ljubavi i bezbrižnosti suočava se sa velikim problemima. Šarlot sve manje stvari prihvata sa osmehom, a Nejtn sve manje pokušava da nađe jednostavno i logično rešenje za neobične pojave. Velika želja da sretne svog mrtvog sina potpuno će poljujati njegovo poverenje u racionalno.

Međutim, nije samo Nejtn taj koji doživljava promenu, već i gledaocima sigurno tlo racionalnosti polako izmiče pod nogama, sve dok se ne nađu na kraju kakav nisu očekivali i zapitaju se ko je tu lud a kome samo ne veruju. U većini tekstova o seriji Živi i mrtvi otkriveno je najveće iznenađenje, ali ovaj tekst vam neće uskratiti to zadovoljstvo da se začudite. Pripremite se i naoružajte se maštom, čak i ako ste verovali da će racionalnost pobediti.

The post ŽIVI I MRTVI – Kako su nas plašili ovog leta appeared first on Portal Mladi.

Treća sezona u kojoj se izvodi predstava Iza kulisa počela je u delimično izmenjenoj glumačkoj podeli u punoj sali Teatra 5. U publici nisu samo oni koji predstavu znaju napamet ali ne propuštaju priliku da se ponovo nasmeju, već je mnogo i onih koji ovaj vodvilj u tri čina gledaju prvi put. Otkriva ih njihova zbunjenost na samom početku. Ili pre početka. Ne znaju ni oni. 

Namera reditelja Zorana Rakića je sasvim jasna. Ako ćemo gledati kako nastaje jedna predstava, najbolje je da od samog početka budemo deo priprema  i da se ne osećamo kao stranac koji posmatra samo ono što je dobro uvežbano i spremno za izvođenje u javnosti. Dakle, zavirimo iza kulisa. 

Dok su u publici svetla još uvek upaljena i dok  još uvek nisu prestali razgovori, glumci se naizgled pripremaju za predstavu. Međutim, oni su već postali neki drugi ljudi i to reklo bi se toliko uspešno da retko ko primećuje. Sve dok se u publici ne čuje „Je l’ predstava počela?“ Do samog kraja publika će imati baš takav utisak, da posmatra nešto što nije namenjeno da gledaoci vide.

Pročitajte: Teatar 5 – Pozorište u školi ili škola pozorišta

Otkada je Majkl Frejn napisao Iza kulisa (Noises Off) 1982. godine, tekst je preveden na brojne jezike i igrao se u mnogim pozorištima širom sveta. Iako je za publiku uvek privlčano da vidi ovaj naslov u repertoaru, za glumce je to veliki izazov. Iza kulisa je predstava u predstavi, a skoro svaki glumac ima dve uloge. Treba skoncentrisano pratiti šta se događa u dva različita sveta i u svakom momentu znati koja je realnost na trenutak pobedila, ko je lik koga tumači i u kakvom je odnosu sa drugima. 

Majkl Frejn, koji je najpoznatiji po teksu Iza kulisa, iako je napisao veliki broj drama i humorističkih kolumni, inspiraciju je dobio kada se 1970. godine i sam našao u bekstejdžu jednog londonskog pozorišta. Scene kojima je prisustvovao bile su veliko iznenađenje, a kako je sam rekao bile su mnogo zanimljivije od onih na sceni. 

Iza kulisa počinje generalnom probom koja traje do kasno u noć, pa reditelj gubi strpljenje, a glumci po sceni gube rekvizite, iz pamćenja im nestaju replike i delovi teksta, a među izgubljenim stvarima su i sočiva glumice koja bez njih ne vidi. Uz to, ona ni ne čuje baš najbolje, retko kada shvata šta se od nje očekuje, ali to u njenom kolektivu nije ništa neobično. Reditelj ima posla sa glumcima bez volje, neskoncentrisanim i okupiranim ličnim problemima, ili flašom pića, pa čak i sa onima koji nisu glumci ali treba da uskoče u predstavu.

Srećom, ako se udaljimo iz ove predstave i predstave u predstavi i odemo u meta-meta realnost, vidimo sjajne glumce Teatra 5 koji su od svojih uloga uspešno napravili žive ljude kojima morate da se nasmejete.

U drugom činu pratimo samo izvođenje predstave, publika je već tu, glumci su u kostimima, ali dok strepimo da li će sve uraditi kako treba a znamo da neće, vidimo samo ono što se dešava iza scene. A tu se odigravaju sve moguće i nemoguće situacije kojih publika nije ni svesna. Sve dok se u trećem činu ove dve stvarnosti ne sudare i ne nastane prava pravcata farsa u kojoj više niko nije siguran šta se događa ali The show must go on. To znaju čak i nespretni Frejnovi glumci koji na sve načine pokušavaju da se izvuku iz neprilika i ubede publiku da je sve pod kontrolom.

Sve ove promene su glumci Teatra 5 izneli na pravi način neprestano izlazeći iz lika glumca u lik njegovog lika i obrnuto znajući u svakom trenutku (za razliku od onih koje glume) kada, šta i kako treba uraditi. I sve to na takav način da publika ne prestaje da se smeje.

Teoretičari pozorišta tvrde da iako je farsa žanr namenjen zabavi i zasmejavanju publike u kome se često preteruje i nema puno logike, u ovom žanru je potrebno da glumac vlada većom disciplinom nego u dramskim delima drugačije vrste. Samo tako uspevaju da u slučaju predstave Iza kulisa na sceni stvore ludilo u kome se na kraju brišu sve granice između dve priče koje ste sve vreme pratili.

U predstavi glume:

Đorđe, reditelj predstave – Đorđe Nakić

Anja, gospođa Klaket – Aleksandra Knežević

Koča, gospodin Tramplmen – Uroš Kočović

Mara, Flavija Brent – Marija Nikolić Gudović

Sale, Filip Brent – Saša Vukić

Marina, Viki – Marina Grahovac

Nevena, pomoćnik reditelja – Nevena Georgijević

Vuk, tehnička podrška, Filip Brent 2 – Vuk Stojković

Aca, Šelzdon provalnik – Aleksandar Miljković

A vama preporučujemo da pogledate šta se događa Iza kulisa.

The post Iza kulisa – Kako se glume glumci? appeared first on Portal Mladi.

Voronjež, baš kao i njegovi stanovnici, neprestano stvara taj neobičan osećaj da ste kod kuće, ali onakve kakvu još niste videli. U kojoj je sve nepoznato a opet blisko i drago. A kada vam na kraju putovanja svi, od novih prijatelja do portira u studentskom domu o čijoj se nepristupačnosti pričaju vicevi, kažu da dođete ponovo u ovaj grad, pomislićete kako ga nikada zasita nećete ni napustiti. Kao najdraži suvenir sa sobom ćete poneti negov duh.  

Pokazivaćete fotografije i prepričavati bezbroj anegdota, ali nećete moći da prenesete svoje doživljaje o gradu koji prolaznike neprekidno podseća ko je pre njih prolazio tim ulicama u zemlji ljudi za koje se govori da se retko smeju, a vi ste videli njihove najiskrenije osmehe. Kako ste se osećali tamo gde je „duša“ jedna od reči koje se najčešće izgovaraju, ostaće samo vaša uspomena i uticaće samo na vaš život.

„Ako želiš da upoznaš pravu Rusiju, gostoprimstvo i dušu njenog naroda, kreni u provinciju“, savet je koji sam dobila. Savet koji mogu da dodam je: „Kada kreneš u Rusiju, zaboravi sve razmere koje poznaješ“ jer tamo u provincijskom gradu živi više od milion ljudi, a gostoprimstvo i duša izmiču svakom merenju. 

U ovaj grad na zapadu Rusije, koji je veliki univerzitetski centar, došla sam kako bih učila ruski jezik u školi koju je organizovao njihov Filološki fakultet. Kreativno osmišljena predavanja na kojima smo od izuzetnih profesora učili jezik, razgovarali o kulturološkim specifičnostima, analizirali odlomke iz savremenih književnih dela, bila su tek jedan deo boravka u Voronježu. Onaj drugi deo bile su šetnje gradom, obilasci muzeja, druženja sa studentima, gledanje filmova, plovidba jezerom, pripremanje ruske i srpske hrane, uživanje u muzici, igranje folklora, odlazak na bal, izleti. Često nije bilo lako objasniti značenje neke reči, ali je uvek bilo lako razumeti druge. Na svakom koraku nailazili smo na prijateljski nastrojene ljude, a svaki deo kulture i tradicije smo upoznavali tako što smo postajali učesnici. Jedino pravilo koje su prećutno prihvatali svi bilo je da svi mogu sve.

Taj kolektivni duh bio mi je neobičan, baš kao i ljudi koji se raduju kiši ili gradski prevoz koji je jeftin, a plaćaju ga svi (za one koji novca nemaju postoji besplatna linija). Neobično mi je bilo i to što ovaj grad pamti sve. Za vreme Drugog svetskog rata gotovo je ceo uništen pa je u njemu ostalo malo starih zgrada prema kojima se građani ponašaju sa posebnom pažnjom i poštovanjem. Mali je broj čak i novih zgrada na kojima nećete videti spomen-ploču sa podacima šta se na tom mestu odigralo, i za koje ličnosti se vezuje to mesto. Osećate da ljudi ne mogu zaista umreti sve dok neko pamti gde su se rodili, živeli, učili i stvarali ili gde su samo boravili u prolazu na svojim putovanjima. I to pamćenje se ne rukovodi nikakvom ideologijom. Zaslužuju ga svi. 

Posebno je živo sećanje na pesnike Alekseja Vasiljeviča Koljcova (1809-1842) i Ivana Saviča Nikitina (1824-1861), rođene u ovom gradu. Dok slušate prekoravanje što njihove pesme nisu dovoljno zastupljene u školskom programu, primećujete da u svom rodnom gradu imaju više spomenika, njihova imena nose ulice i škole, a ne samo da ih susrećete na suvenirima već i na slatkišima lokalne proizvodnje. Po Koljcovu je nazvan i park u centru grada i dramsko pozorište, dok je u kući u kojoj je Nikitin živeo otvoren muzej, a naučna bilblioteka nosi ime ovog pesnika koji je otvorio prvu knjižaru i biblioteku u Voronježu.

U sećanju grada posebno su zastupljeni književnici, pa je jedna od ekskurzija i bila posvećena ovoj strani Voronježa. Na svakom koraku mogao se osetiti umetnički duh i težnja ka smislu i lepom. Tu su Andrej Platonov i Josip Mandeljštam koji su rečima tkali dušu grada u kojem je prvi rođen, a drugi ga je sam izabrao kao mesto svog izgnanstva nakon što se Staljin pobunio protiv njegovih reči. Ovom gradu je posvetio svoje stihove, baš kao i Ana Ahmatova. I u jednom od najpoznatijih ruskih romana, „Rat i mir“, Voronjež je zauzeo značajno mesto, ali nažalost najnovija Bi-Bi-Si serija po ovom delu nije snimana u ovom gradu koji se nalazi u blizini ušća istoimene reke u Don, već u Novgorodu.

Šetajući Voronježom možete ugledati i Jesenjina i Puškina, a u jednom od brojnih malih parkova videćete Ivana Bunjina kako sedi sa psom. Voronjež se ponosi činjenicom  da je dobitnik Nobelove nagrade za književnost rođen u ovom gradu, iako je odatle otišao još kao beba. Ali mesto rođenja je jedna od stvari koje se ne mogu promeniti a koje prate čoveka čitavog života. Bunjin nije jedini Nobelovac u čijoj ćete biografiji pronaći ime ovog grada. Na Voronješkom Univerzitetu studije je završio dobitnik ove nagrade u oblasti fizike, Pavel Čerenjkov.

Univerzitet se u Voronjež doselio 1918. godine kada je nemačka vojska okupirala Estoniju i pretvorila tamošnji univerzitet u nemačku školu. Ruskim profesorima i studentima je naređeno da napuste ovu ustanovu i oni odlaze u Vornjež gde osnivaju univerzitet koji je danas među najboljima u zemlji. Danas on obuhvata 18 fakulteta, brojne institute i muzeje, a među studentima je veliki broj stranaca. Na Filološkom fakultetu postoji i Balkanski centar, a znatan broj studenata uči srpski i makedonski jezik. Ovaj studentski grad prepoznatljiv je i po skulpturi „Slava sovjetskoj nauci“, a među fabrikama posebnu pažnju privlače fabrika aviona i zavod na kome se prave raketni motori. Upravo tu je napravljen i motor rakete koja je 1959. godine lansirala letelicu Luna, prvu u istoriji koja je uspela da razvije drugu kosmičku brzinu i napusti Zemljino gravitaciono polje.

Pročitajte Rusi i njihovih 10 čuda i lepota 

Vornjež se može pohvaliti i kulturnim sadržajem. Veliki međunarodni umetnički festival nosi ime Andreja Platonova, a u gradu se nalaze dramsko, lutkarsko, pozorište opere i baleta, pozorište za mlade i jedinstveno Pozorište jednakih, otvoreno za mlade glumce sa različitim zdravstvenim smetnjama. Zbog letnje pauze nijedno od pozorišta nije radilo, pa sam o njima slušala od svojih domaćina koji su posebno hvalili predstave lutkarskog pozorišta koje ima i scenu za odrasle.

Oblast Černozemlje u kojoj se nalazi grad Vornjež poznata je po crnoj i izuzetno plodnoj zemlji koju su fašisti za vreme Drugog svetskog rata prevozili vozovima u Nemačku. Fašisti su za vreme rata pretopili i simbol grada, spomenik Petru Velikom, koji je ponovo otkriven 1956. godine i jedini je spomenik posvećen caru napravljen u Sovjetskom Savezu. Grad koji dobro pamti nije se obazirao na ideologiju kada se sećao cara koji je na ovom mestu u 17. veku osnovao prvu rusku flotu. Voronježom kruži legenda da je car, nakon što je doveo majstore iz čitave zemlje, doveo i najlepše devojke kako majstori ne bi poželeli da odu. Danas na veštačkom jezeru, koje stanovnici Vornježa nazivaju svojim morem, stoji replika jedrenjaka iz tog vremena a u njoj muzej posvećen prvoj floti.

Veštačko jezero je nastalo sedamdesetih godina prošlog veka, a do tada je kroz grad proticala reka Voronjež. Danas se grad prostire na obe obale jezera preko kog se može ploviti brodićem, a kraj njega se nalaze šetališta i parkovi. Grad je na desnoj obali prilično uzdignut u odnosu na jezero, a do centra vode brojne strme ulice i stepeništa i deo grada u kome se mogu videti tipične drvene ruske kuće i koji zaista ima nečega morskog u sebi iako se voda koju vidite ispod sebe samo metaforički naziva morem.

Veliki parkovi se nalaze pomalo udaljeno od grada a ističu se Dinamo, Olimpik, Delfin i Алые паруса (Purpurna jedra). Svi zadivljuju svojim sadržajima i uređenošću, baš kao i gradske ulice i manji parkovi i trgovi koji su puni cveća i u kojima smo svakog jutra posmatrali radnike koji ih uređuju. A u centralnim ulicama, baš kao i u parku Dinamo, uvek se čula muzika. Olimpik je namenjen pre svega ljubiteljima sporta, pa leti na uređenim stazama ili šumskim putevima možete voziti bicikl i rolere, a zimi u ovom parku možete čak i da skijate. Алые паруса nazvan je po istoimenoj bajci, pa možda pored voronješkog “mora” neka Асоль ugleda purpurna jedra. Mi smo unapred u ovom parku otpevali poznatu dečju pesmu inspirisanu tom pričom, kao i mnoge druge pesme uz koje smo se prisećali ruske tradicije bardovskih pesama.

Odjavnu špicu za ovaj grad otpevao je 1988. godine njegov slavni stanovnik iz mašte, Mačak iz Ulice Lizjukova. Vornješci se toliko ponose ovim crtanim filmom da je mačak dobio svoj spomenik, a u pesmi o svom gradu on kaže: „Ako ste mačak po imenu Vasja, lepšeg grada od Vornježa nema“.

The post Voronjež – Grad koji su voleli pisci appeared first on Portal Mladi.

U ogromnoj filmskoj produkciji kao osnovno merilo uspeha najčešće se uzimaju brojke na računu koje ostanu nakon što se film povuče iz bioskopa. Oni najuspešniji ove brojke vrte i godinama kasnije a njihovi likovi, poput onih iz Zaleđenog kraljevstva (Frozen), mogu da vas proganjaju i čitavog života kao roba svih mogućih oblika.

Međutim, Arlo je skromni stidljivi dinosaurus pa je i film o njemu prošao upravo tako. Prilično nezapaženo. U istoriju nije ušao na velika vrata već kao prvi Piksarov film u koji je uloženo više novca nego što je zarađeno. Sa druge strane, neki od filmova zarađuju i tolike količine novca da timu ostavljaju mogućnost da nekada napravi i film koji neće biti isplativ, ali mu kvalitet neće nedostajati.

Filmu Dobri dinosaurs upućene su i zamerke da je previše dečji, dok se od Piksar studija uvek očekuje da njegovi filmovi budu okrenuti odraslima. Ipak, i odrasli neretko priznaju da su plakali uz ovu priču okarakterisanu kao dečiju i nedoraslu studiju punom mašte.

Osnovna tema filma jeste uvek privlačna – alternativna istorija. Šta bi se dogodilo da jednom davno jedan asteroid nije pogodio planetu na kojoj su živeli dinosaursi? Kako bi tekla njihova evolucija i kako bi prvi ljudi mogli da žive među ovim bićima?

U jednom od mogućih svetova, baš kao u Piksarovom filmu, dinosaursi biljojedi bi postali poljoprivrednici dok bi oni krvoločniji, poput Ti-reksa, imali svoje rančeve. Među poljoprivrednicima bi odrastao jedan Arlo, večiti autsajder koji ne može da se uklopi u svet zbog svoje dobrote i nesigurnosti.

Uloga arhineprijatelja dodeljena je prirodi čija surovost ali i lepota treba posle filma da stvori osećaj divljenja i nemoći pred njom.

Pročitajte: Zootropils – Grad životinja

Sada zamislite svog pretka među dinosaursima. Dodajte tome činjenicu da je još uvek dete. Verovatno strahujete za njega i žao vam je što se tako nežno biće našlo među ovim grdosijama. Međutim, Piksar pruža drugačiju sliku.

Vaš predak je malo divlje stvorenje, koje se u prirodi snalazi bolje od Arla, a u potrazi za svojom hranom je nezaustavljivo. Životinje za njega ne bi rekle da je preterano pažljiv prema drugima, a njegov egoizam može čak predstavljati i opasnost za njih iako je fizički znatno slabiji. Previše je o čoveku rekao lik jednog filma optuženog za nezrelost.

Ali, uspeće ovaj mali divljak da se pripitomi i postane prijatelj.

Do kraja filma javiće se i moglijevska dilema: da li otići sa onima kojima prirodno pripadamo ili ostati sa onima čije prijateljstvo pobeđuje pravila prirode? Kada ova dilema postane ljudska, osvestiće ideju porodice koja se provlači kroz čitav film. Da li se tu osećamo najbolje ili je to nešto što nas konstantno pritiska? Odgovore potražite sami.

Film, za koji se tvrdi da Piksarov studio sa njim nije imao sreće (što se ne može reći i za gledaoce) susreo se sa brojnim problemima još tokom nastajanja koje je trajalo čitavih šest godina. Smenjivali su se ljudi koji su na njemu radili, pa čak i sami reditelji, menjale se priče, dolazile su do izražaja kreativne razlike u timu, ali ne može se reći da je krajnji rezultat neuspešan. Za razliku od nekih drugih filmova, gledalac uopšte nije svestan činjenice da je film nastajao u nepovoljnim uslovima i da je u nekim trenucima rađen na silu.

Tim je uložio veliki trud kako bi postigao realističnost i kvalitet animacije. Između ostalog, proučavani su delovi Amerike u kojima su zaista pronađene kosti dinosaurusa, putovalo se u ove severozapadne predele koji obiluju raznolikošću pejzaža. Korišćeni su čak i geološki podaci i sateltski snimci kako bi ovi predeli u filmu oživeli.

I više nije važno kakvim je sve tokovima priča mogla da krene. Arlo i Spot ne moraju da se komercijalno pojavljuju na svakom koraku. Dovoljno je da budu tu kada to poželimo.

Pet činjenica o filmu Dobri dinosaurus

1. Statua dinosaursa iz filma U mojoj glavi ovde je pravi dinosaurus.
2. Muziku za film je komponovao Majkl Dana, koji je dobio Oskara za muziku za film Pijev život (The Life of Pi)
3. Prvi put posle Damba (1941. godine) u Diznijevom animiranom filmu prisutna je scena sa halucinacijama.
4. Kako bi što vernije prikazali Arlove pokrete, animatori zaduženi za njegov lik, posmatrali su slonove u zoološkom vrtu.
5. Prvi put su u animiranom filmu napravljeni volumetrijski oblaci. Pokretni su, nalaze se u prostoru i mogu da se osvetle iz bilo kog ugla.

The post Dobri dinosaurus – Piksarov neuspeh? appeared first on Portal Mladi.

Autobiografski detalji su iskombinovani sa izmišljenim i tako je nastao lik koji nije ni Čak ni Džoni ali je postao simbol muzičkog pravca čiji je nezvanični otac upravo Beri, a njegove dogodovštine će se nastaviti i u pesmama Go, Go, Go i Bye, bye Johnny. U dokumentima rokenrola ne postoje podaci kao što su tačno vreme i mesto rođenja, ime roditelja niti ime pesme sa kojojm je počeo da živi, ali se sumnja da su za sve krivi Čak Beri i pesma Maybellene . “Ako hoćete da rokenrolu date drugo ime, nazovite ga Čak Beri”, rekao je Džon Lenon, jedan od onih obožavatelja koji su najviše puta svirali obrade pesama starog dobrog majstora.

Kada počinjemo priču o Džoniju Bi Gudu, moramo da odemo u blizinu Nju Orleansa, duboko u Lusijanu gde se u šumi krije njegova rodna koliba. Kada počinjemo priču o Čarlsu Edvardu Andersonu Beriju, vraćamo se u 1926. godinu, državu Misuri, grad Sent Luis i prisustvujemo rođenju člana afromaeričke porodice koja pripada srednjoj klasi. Ne baš najbolji sklop okolonisti za rađanje deteta, ali 29 godina kasnije biće pravo vreme za rađanje rokenrola.Detinjstvo je obeleženo pevanjem u horu, sviranjem gitare na priredbama, učenjem kako se ovaj instrument svira i voli od bluzera, a  tinejdžerski dani obeleženi su jednom pljačkom i odlaskom u zatvor u koji će se Beri više puta u životu vraćati iz različitih razloga.

Radio je u fabrici automobila i završio frizersko-kozmetičarsku školu, a onda je jednog dana odlučio da postane Džoni i priključuje se Sir John triju poznatom po klupskim svirkama. Jasno mu je da je Džoni Džonson vođa benda, ceni njegovo umeće sviranja na klavijaturama, muzikalnost i posvećenost, ali ipak nenamerno (to je jednostavno u njegovoj prirodi) preuzima ulogu onoga oko koga se šou vrti. Klub se puni jer publika želi da čuje tog gitaristu koji je spojio kantri i bluz zvuke pa čak napravio i nešto novo i potpuno prepoznatljivo što još uvek nema naziv a proslaviće se kao rokenrol. Čak i oni koji su mislili da je lud i sa nepoverenjem gledali ove njegove mikseve, nisu mogli da odole a da ne zaplešu. Bila je to 1953. godina i u Americi se svet delio na belce i crnce. Sve dok ih Beri nije ujedinio. Crnog gitaristu inspirisanog kantrijem (koji je pre svega muzika belaca) dolaze da čuju svi. I svi su saglasni da je to dobar provod.

Dvadesetdevetogodišnji Čak  okuplja oko sebe znatno mlađu publiku, a 1955. godine odlazi u Čikago, obilazi klubove i u razgovoru sa muzičarima pokušava da sazna kako može da snimi ploču. Kada mu Leonard Čes traži da u njegov studio donese neki snimak, ni ne sluti da će dobiti nezvanično prvu rokenrol pesmu u istoriji, Maybellene. U priličnoj žurbi da snimi bilo šta Čak Beri je snimio obradu kantri pesme Ida Red. „Samo“ je potpuno promenio muziku, tekst prilagodio tadašnjim tinejdžerima koji vole brze automobile, i preko noći postao glavno ime na svim top listama a prodati primerci singla izražavali su se u milionima.

Svaka od naredne tri godine obeležena je po jednom istorijskom pesmom, a sve zajedno su imale nesaglediv uticaj na dalji razvoj rokenrola. Bilo je onih koji su se čudili zašto on u tim godinama peva o tinejdžerima, a Čak je sve objasnio rečima “ne pevam o sebi već o ljudima koji me slušaju”. A slušala ga je američka populacija koja je pretrpela i donela najveće promene u svakodnevnom životu i načinu zabave. Posleratni tinejdžeri koji za razliku od ranijih generacija mogu da uživaju u izlascima, svirkama, zabavi, postaju buntovnici koji rokenrol vide kao način oslobođenja od svega što pritiska ne samo njih već što je sputavalo sve ranije generacije. Jedan od njihovih idola je ovaj majstor na gitari koji je jednostavnim i duhovitim tekstom govori umetsto njih. A on je uvek pratio njihove rekacije na svirkama i pre svega želeo da ih dobro zabavi i “just let them hear some rock’n’roll music”.

Pročitajte koje pesme imaju najviše obrada, a neke od njih možda niste ni čuli u originalu

Berijeve pesme su među najviše puta obrađenim, a među velikim muzičarima koji su ih obradili najčešće se pominje ime Bitlsa. Omiljena pesma članova ovog benda, još iz vremena pre okupljanja, bila je Roll Over Beethoven kojom je Beri poručio da će rokenrol pomračiti slavu klasičnoj muzici. Naslov aludira na izreku da bi se neko okrenuo u grobu kada bi znao šta se sada dešava, a u ovom slučaju to je Betoven koji treba da prenese Čajkovskom da je Beriju potrebna injekcija ritma i bluza.

Pesme iz pedesetih i šezdesetih su obeležile čitavu Berijevu karijeru, iako u penziju ne namerava da ode ni sada kada se približava devedesetom rođendanu, a u 2014. godini je pored velikih koncerata i tv emisija prenošenih uživo svake srede svirao u jednom klubu održavajući skoro dvadesetogodišnju tradiciju. Početak karijere je bio toliko plodonosan da nije morao da snima stalno nove pesme, dovoljno je da se pojavi i odsvira nešto čime je istorija počela. Naravno uvek uz brojne improvizacije, šale i pepoznatljive scenske pokrete. Već sedamedesetih godina je na svoje turneje krenuo sam. Tačnije sa gitarom. Smatrao je da mu bend nije potreban jer u svakom gradu postoje ljudi koji znaju da sviraju njegove pesme. I bilo je tako jer je bilo nemoguće svirati rokenrol a ne znati ih. Tako su brojni mladi muzičari dobili priliku da sviraju sa čovekom od koga je sve počelo, a među njima je bio i Brus Springstin. Drugi poznati obožavatelj, Kit Ričards, pamti drugačiju anegdotu sa njegovog koncerta – kada je u bekstejdžu želeo da dodirne gitaru svog idola, od Čaka, koji ga nije prepoznao već je mislio da je samo još jedan dosadan fan, dobio je udarac pesnicom.

Osamdesetih godina Čak Beri nastavlja sa životom rokenrol zvezde i ne prestaje da bude u centru pažnje. U ovoj deceniji je otvoren Rokenrol Hol slavnih, a jedan od prvih ljudi koji su ušli bio je, sasvim logično, on. U to vreme je snimljen i biografski dokumentarac  Hail! Rock’n’roll, dobija Gremi nagradu za životno delo i posle dužeg vremena na jednom od koncerata ponovo svira sa Džonijem Džonsonom.

Kada se sve sabere pred devedeseti rođendan, potrebno je mnogo redova ispisati da bi se nabrojale sve nagrade koje su pripale Čak Beriju i da bi se spomenule sve liste na kojima se našao među najboljima i najvećima, kao i liste na kojima su njegove pesme došle na sam vrh najuticajnijih i najprepoznatljivih. Teorijski nije isključena ni mogućnost da rokenrol priču o Džoniju slušaju i bića sa drugih planeta. Ovo je jedina rokenrol pesma koja se našla na čuvenoj zlatnoj ploči koju je Vojadžer 1977. godine odneo u svemir, a na kojoj su zabeleženi različiti tonovi i slike koji prestavljaju ljude i dela koja su stvorili. Ako neko preko ovih podataka želi da upozna civilizaciju daleke plave planete, pred njim će sasvim sigurno zasijati ime Džoni Bi Gud, a kada je reč o rokenrolu Čak je sve rekao: “Ne postoji ništa novo pod Suncem. Zato me ne optužujte da sam prvi, samo pustite da traje”. Nema šta da se doda, osim: „Go, Johnny, go!“

The post Rokenrol rečnik: Čak Beri appeared first on Portal Mladi.

Šta će umetnost na Olimpijadi i ko joj je to omogućio?! Niko drugi do osnivač modernih Olimpijskih igara, francuski baron Pjer de Kuberten, koji je na ovaj način želeo da oživi duh antičkih takmičenja u kojima se zdravo telo i zdrav duh ne mogu razdvojiti. U sklopu Olimpijade održavana su i takmičenja u umetnosti od 1912. do 1948. godine, a svako delo moralo je biti inspirisano sportom.

Dok su sporitsti u pohodu na medalju trčali, skakali, plivali, umetnici su se za ovo priznanje borili u pet kategorija: arhitektura, muzika, književnost, slikarstvo i vajarstvo. Iz godine u godinu pojavio se po neki nov predlog kada se neko upitao: a gde je film? Pozorište? Fotografija?, ali nijedan od ovih predloga nije prihvaćen.

Ideja za uvođenje ovakvih takmičenja počinje u vreme osnivanja Međunarodnog olimpijskog komiteta (1894.), ali baron sa neobičnim interesovanjima morao je da sačeka punih 18 godina da bi dodelio prve medalje umetnicima. Zadovoljstvo je bilo još veće jer je jedan od prvih dobitnika zlatne medalje za umetnost bio i on sam. Skeptike će smiriti (ili će još više povećati sumnju) činjenica da je baron na ovom takmičenju učestvovao pod pseudonimom Georg Hohrod i Martin Ejšbah, a niko od članova žirija nije znao ko je pravi autor pobedničke ode koja je odnela prvu nagradu.

Kubertenova motivacija da se nadmeće u književnosti predstavljajući se kao dva izmišljena Nemca bio je strah da umetnički deo Olimpijade neće imati dovoljan broj takmičara. I bio je u pravu. Svega 35 umetnika krenulo je u trku koju je većina njihovih kolega osuđivala smatrajući poniženjem nadmetanje i rangiranje onih čiji ideal treba da bude umetnost po sebi, a još odvratnija im je bila pomisao da teme treba ograničiti na sport. Nezadovoljstvo nije bilo ništa manje među organizatorima Olimpijade, koja se te godine održava u Stokholmu, pa do samog početka nije bilo izvesno da li će biti uključen i ovaj ozloglašeni deo takmičenja.

Pročitajte: Edi Orao – najgora sportska legenda

Sledeće Olimpijske igre se održavaju u posleratnoj Belgiji i prati ih takmičenje umetnika, ali i dalje ostaje u dubokoj senci sportskog. Prvo ozbiljnije nadmetanje u ovoj disciplini održano je na Olimpijadi u Parizu 1924. godine kada se broj takmičara prbiližio broju 200. Među njima bilo je i onih koji su došli iz Sovjetskog Saveza odakle nije došao nijedan sportista jer je državni vrh doneo odluku da se ne učestvuje na takvoj “buržujskoj zabavi”.

Amsterdam 1928. godine već je mogao da se pohvali sa više od 1100 radova izloženih u muzejima koji se takmiče za medalju. Tome treba dodati i književna i muzička dela, kao i arhitektonske radove za koje jedino nije važilo pravilo da ne smeju da budu objavljena pre najvćeg sportskog takmičenja. Štaviše, mnogi stadioni, parkovi, sportske hale i tereni već su korišćeni u vreme kada su ocenjivani, a u Amsterdamu je zlatnu medalju dobio Jan Vils za dizajn stadiona koji je korišćen na istoj Olimpijadi.

Na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1932. godine učestvuje znatno manji broj sportista nego ranijih godina, ali umetničko takmičenje dovodi u Muzej istorije, nauke i umetnosti čak 384.000 posetilaca. Ovakva takmičenja biće održana samo na još dve Olimpijade nakon toga (u Berlinu i Londonu) a zatim postati deo istorije o kome se retko govori.

Jedan od zaključaka na sastanku Međunarodnog komiteta u Rimu bio je da treba ukinuti takmičenje nakon koga umetnici prodaju svoje radove i tako komercijalizuju i sport i umetnosti, dok u sportskom delu imaju pravo na učešće samo amateri koji ne zarađuju od ovih aktivnosti. Debata će se nastaviti, uslediće izložbe bez medalja i odluke da se takmičenje vrati ali to neće biti učinjeno.

Ne može se reći da je ova najnepoznatija olimpijska disciplina ostavila iza sebe vredna umetnička dela, ali jeste neke od značajnih stadiona, bazena, rekreativnih terena i sportskih hala. Za medalju se nisu borila značajna imena umetnosti, ali se dešavalo da zauzmu svoje mesto u žiriju pa je tako 1924. godine jedan od sudija bio čak i Igor Stravinski.

Za 32 godine i 7 Olimpijada dodeljeno je ukupno oko 150 medalja, a dva olimpijca se mogu pohvaliti ovim priznanjem i u umetničkom i u sportskom delu takmičenja. Alfred Hajoš je kao plivač sa dve zlatne medalje 28 godina kasnije zauzeo drugo mesto sa svojim dizajnom stadiona, a Valter Vinans je najpre osvojio zlatnu medalju za skulpturu, a zatim i dve medalje u streljaštvu. Najstariji dobitnik olimpijske medalje u istoriji bio je takmičar umetničkog dela – Džon Kopli, koji je sa 73 godine osvojio srebro za svoju gravuru. Međutim rekorder u sportskom takmičenju, švedski srelac Oskar Svahn, prati ga u stopu sa svoje 72 godine kada je osvojio poslednju medalju.

The post Umetnost za medalju! Olimpijsku! appeared first on Portal Mladi.