Voronjež – Grad koji su voleli pisci

    Dok kroz prozor voza posmatram kako predeli promiču razmišlajm kakav je to grad koji me čeka. Voronjež. Dalek i nepoznat. Internet mi je omogućio da vidim stotine njegovih fotografija i saznam veoma korisne i nevažne informacije, poput one da se nalazi 500 kilometara južno od Moskve, ali od svega toga ne postaje mi bliži. Ako želiš da upoznaš grad, upoznaj ljude! Sa njima prepešači svaki korak pa će sve dobiti značenje a taj isti Voronjež će za petnaest dana postati jedan od omiljenih gradova na svetu, a vraćanje u voz neće biti lako kada sa perona maše toliko ruku. Remark je rekao da su najlepši oni gradovi u kojima smo bili srećni.

    Voronjež
    Voronjež Foto: Jovana Nikolić

    Voronjež, baš kao i njegovi stanovnici, neprestano stvara taj neobičan osećaj da ste kod kuće, ali onakve kakvu još niste videli. U kojoj je sve nepoznato a opet blisko i drago. A kada vam na kraju putovanja svi, od novih prijatelja do portira u studentskom domu o čijoj se nepristupačnosti pričaju vicevi, kažu da dođete ponovo u ovaj grad, pomislićete kako ga nikada zasita nećete ni napustiti. Kao najdraži suvenir sa sobom ćete poneti negov duh.  

    Pokazivaćete fotografije i prepričavati bezbroj anegdota, ali nećete moći da prenesete svoje doživljaje o gradu koji prolaznike neprekidno podseća ko je pre njih prolazio tim ulicama u zemlji ljudi za koje se govori da se retko smeju, a vi ste videli njihove najiskrenije osmehe. Kako ste se osećali tamo gde je „duša“ jedna od reči koje se najčešće izgovaraju, ostaće samo vaša uspomena i uticaće samo na vaš život.

    „Ako želiš da upoznaš pravu Rusiju, gostoprimstvo i dušu njenog naroda, kreni u provinciju“, savet je koji sam dobila. Savet koji mogu da dodam je: „Kada kreneš u Rusiju, zaboravi sve razmere koje poznaješ“ jer tamo u provincijskom gradu živi više od milion ljudi, a gostoprimstvo i duša izmiču svakom merenju. 

    Voronjež
    Spomenik mačku sa ulice Lizjukova Foto: Jovana Nikolić

    U ovaj grad na zapadu Rusije, koji je veliki univerzitetski centar, došla sam kako bih učila ruski jezik u školi koju je organizovao njihov Filološki fakultet. Kreativno osmišljena predavanja na kojima smo od izuzetnih profesora učili jezik, razgovarali o kulturološkim specifičnostima, analizirali odlomke iz savremenih književnih dela, bila su tek jedan deo boravka u Voronježu. Onaj drugi deo bile su šetnje gradom, obilasci muzeja, druženja sa studentima, gledanje filmova, plovidba jezerom, pripremanje ruske i srpske hrane, uživanje u muzici, igranje folklora, odlazak na bal, izleti. Često nije bilo lako objasniti značenje neke reči, ali je uvek bilo lako razumeti druge. Na svakom koraku nailazili smo na prijateljski nastrojene ljude, a svaki deo kulture i tradicije smo upoznavali tako što smo postajali učesnici. Jedino pravilo koje su prećutno prihvatali svi bilo je da svi mogu sve.

    Taj kolektivni duh bio mi je neobičan, baš kao i ljudi koji se raduju kiši ili gradski prevoz koji je jeftin, a plaćaju ga svi (za one koji novca nemaju postoji besplatna linija). Neobično mi je bilo i to što ovaj grad pamti sve. Za vreme Drugog svetskog rata gotovo je ceo uništen pa je u njemu ostalo malo starih zgrada prema kojima se građani ponašaju sa posebnom pažnjom i poštovanjem. Mali je broj čak i novih zgrada na kojima nećete videti spomen-ploču sa podacima šta se na tom mestu odigralo, i za koje ličnosti se vezuje to mesto. Osećate da ljudi ne mogu zaista umreti sve dok neko pamti gde su se rodili, živeli, učili i stvarali ili gde su samo boravili u prolazu na svojim putovanjima. I to pamćenje se ne rukovodi nikakvom ideologijom. Zaslužuju ga svi. 

     

    Vornjež
    Sat kod Lutkarskog pozorišta Foto: Jovana Nikolić

    Posebno je živo sećanje na pesnike Alekseja Vasiljeviča Koljcova (1809-1842) i Ivana Saviča Nikitina (1824-1861), rođene u ovom gradu. Dok slušate prekoravanje što njihove pesme nisu dovoljno zastupljene u školskom programu, primećujete da u svom rodnom gradu imaju više spomenika, njihova imena nose ulice i škole, a ne samo da ih susrećete na suvenirima već i na slatkišima lokalne proizvodnje. Po Koljcovu je nazvan i park u centru grada i dramsko pozorište, dok je u kući u kojoj je Nikitin živeo otvoren muzej, a naučna bilblioteka nosi ime ovog pesnika koji je otvorio prvu knjižaru i biblioteku u Voronježu.

    U sećanju grada posebno su zastupljeni književnici, pa je jedna od ekskurzija i bila posvećena ovoj strani Voronježa. Na svakom koraku mogao se osetiti umetnički duh i težnja ka smislu i lepom. Tu su Andrej Platonov i Josip Mandeljštam koji su rečima tkali dušu grada u kojem je prvi rođen, a drugi ga je sam izabrao kao mesto svog izgnanstva nakon što se Staljin pobunio protiv njegovih reči. Ovom gradu je posvetio svoje stihove, baš kao i Ana Ahmatova. I u jednom od najpoznatijih ruskih romana, „Rat i mir“, Voronjež je zauzeo značajno mesto, ali nažalost najnovija Bi-Bi-Si serija po ovom delu nije snimana u ovom gradu koji se nalazi u blizini ušća istoimene reke u Don, već u Novgorodu.

    Šetajući Voronježom možete ugledati i Jesenjina i Puškina, a u jednom od brojnih malih parkova videćete Ivana Bunjina kako sedi sa psom. Voronjež se ponosi činjenicom  da je dobitnik Nobelove nagrade za književnost rođen u ovom gradu, iako je odatle otišao još kao beba. Ali mesto rođenja je jedna od stvari koje se ne mogu promeniti a koje prate čoveka čitavog života. Bunjin nije jedini Nobelovac u čijoj ćete biografiji pronaći ime ovog grada. Na Voronješkom Univerzitetu studije je završio dobitnik ove nagrade u oblasti fizike, Pavel Čerenjkov.

    Voronjež
    Replika jedrenjaka iz vremena nastanka prve ruske flote Foto: Jovana Nikolić

    Univerzitet se u Voronjež doselio 1918. godine kada je nemačka vojska okupirala Estoniju i pretvorila tamošnji univerzitet u nemačku školu. Ruskim profesorima i studentima je naređeno da napuste ovu ustanovu i oni odlaze u Vornjež gde osnivaju univerzitet koji je danas među najboljima u zemlji. Danas on obuhvata 18 fakulteta, brojne institute i muzeje, a među studentima je veliki broj stranaca. Na Filološkom fakultetu postoji i Balkanski centar, a znatan broj studenata uči srpski i makedonski jezik. Ovaj studentski grad prepoznatljiv je i po skulpturi „Slava sovjetskoj nauci“, a među fabrikama posebnu pažnju privlače fabrika aviona i zavod na kome se prave raketni motori. Upravo tu je napravljen i motor rakete koja je 1959. godine lansirala letelicu Luna, prvu u istoriji koja je uspela da razvije drugu kosmičku brzinu i napusti Zemljino gravitaciono polje.

    Pročitajte Rusi i njihovih 10 čuda i lepota 

    Vornjež se može pohvaliti i kulturnim sadržajem. Veliki međunarodni umetnički festival nosi ime Andreja Platonova, a u gradu se nalaze dramsko, lutkarsko, pozorište opere i baleta, pozorište za mlade i jedinstveno Pozorište jednakih, otvoreno za mlade glumce sa različitim zdravstvenim smetnjama. Zbog letnje pauze nijedno od pozorišta nije radilo, pa sam o njima slušala od svojih domaćina koji su posebno hvalili predstave lutkarskog pozorišta koje ima i scenu za odrasle.

    Vornjež
    Deo Muzeja narodne kulture na Filološkom fakultetu. Pravljenje krpenih lutaka

    Oblast Černozemlje u kojoj se nalazi grad Vornjež poznata je po crnoj i izuzetno plodnoj zemlji koju su fašisti za vreme Drugog svetskog rata prevozili vozovima u Nemačku. Fašisti su za vreme rata pretopili i simbol grada, spomenik Petru Velikom, koji je ponovo otkriven 1956. godine i jedini je spomenik posvećen caru napravljen u Sovjetskom Savezu. Grad koji dobro pamti nije se obazirao na ideologiju kada se sećao cara koji je na ovom mestu u 17. veku osnovao prvu rusku flotu. Voronježom kruži legenda da je car, nakon što je doveo majstore iz čitave zemlje, doveo i najlepše devojke kako majstori ne bi poželeli da odu. Danas na veštačkom jezeru, koje stanovnici Vornježa nazivaju svojim morem, stoji replika jedrenjaka iz tog vremena a u njoj muzej posvećen prvoj floti.

    Veštačko jezero je nastalo sedamdesetih godina prošlog veka, a do tada je kroz grad proticala reka Voronjež. Danas se grad prostire na obe obale jezera preko kog se može ploviti brodićem, a kraj njega se nalaze šetališta i parkovi. Grad je na desnoj obali prilično uzdignut u odnosu na jezero, a do centra vode brojne strme ulice i stepeništa i deo grada u kome se mogu videti tipične drvene ruske kuće i koji zaista ima nečega morskog u sebi iako se voda koju vidite ispod sebe samo metaforički naziva morem.

    Voronjež
    U gradu u koji je smešten deo radnje romana Rat i mir nešto manje od 150 godina kasnije održavaju se ovakvi balovi

    Veliki parkovi se nalaze pomalo udaljeno od grada a ističu se Dinamo, Olimpik, Delfin i Alыe parusa (Purpurna jedra). Svi zadivljuju svojim sadržajima i uređenošću, baš kao i gradske ulice i manji parkovi i trgovi koji su puni cveća i u kojima smo svakog jutra posmatrali radnike koji ih uređuju. A u centralnim ulicama, baš kao i u parku Dinamo, uvek se čula muzika. Olimpik je namenjen pre svega ljubiteljima sporta, pa leti na uređenim stazama ili šumskim putevima možete voziti bicikl i rolere, a zimi u ovom parku možete čak i da skijate. Alыe parusa nazvan je po istoimenoj bajci, pa možda pored voronješkog “mora” neka Asolь ugleda purpurna jedra. Mi smo unapred u ovom parku otpevali poznatu dečju pesmu inspirisanu tom pričom, kao i mnoge druge pesme uz koje smo se prisećali ruske tradicije bardovskih pesama.

    Odjavnu špicu za ovaj grad otpevao je 1988. godine njegov slavni stanovnik iz mašte, Mačak iz Ulice Lizjukova. Vornješci se toliko ponose ovim crtanim filmom da je mačak dobio svoj spomenik, a u pesmi o svom gradu on kaže: “Ako ste mačak po imenu Vasja, lepšeg grada od Vornježa nema”.

    Voronjež
    Lenjinov trg i Pozorište opere i baleta Foto: Jovana Nikolić

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here