Suprotstavljene strane srele su se u železničkom vagonu u Kompjenju u Francuskoj. Tok rata doveo je do neminovnog poraza Centralnih sila i premoći Antante. Iako je u tom trenutku uveliko došlo do raspada Austrougarske, Nemačka je i dalje imala snažnu vojsku i bila je u mogućnosti da produži agoniju Velikog rata.

Dan primirja – 11. novembar

Zahvaljujući razumevanju obe strane, jedanaestog časa, jedanaestog dana, jedanaestog meseca 1918. godine postignuto je primirje. Ovakav razvoj događaja otvorio je širom vrata revanšizmu koji će, samo nekoliko decenija kasnije, raspaliti nemački borbeni duh i gurnuti Evropu, a i svet, u još jedno masovno  krvoproliće.

Francuska je 1940. godine na istom mestu, u istom vagonu, u jeku Drugog svetskog rata potpisala kapitulaciju i predala se snagama nacističke Nemačke.

Početak Prvog svetskog rata

Iako se zvanično za početak Prvog svetskog rata uzima atentat na Franca Ferdinanda, ovo nije u potpunosti tačno. Rat je započeo napadom Austrougarske na Beograd, a tu se četiri godine kasnije i završio.

Beograd je tada bio mali evropski grad, ali od velikog strateškog značaja. Austrougari su verovali da će brzo zauzeti slabo branjeni grad i nastaviti sa prodorom u unutrašnjost Srbije.

Srpska vojna komanda svesno je žrtvovala glavni grad, uviđajući nemogućnost njegove odbrane, ali to ne znači da je Beograd tako lako pao u ruke neprijatelju. Nekoliko meseci šaka branitelja uspevala je da zadrži kontrolu nad glavnim gradom. Za svaki pedalj srpskog tla vodile su se žestoke borbe.

Beograd je ipak, po ko zna koji put u svojoj istoriji, bio osvojen i razrušen. Po povratku srpske armije u prestonicu 1918. godine, zabeleženo je da je Beograd imao manje od 10.000 stanovnika, što je čak dvanaest puta manje nego pre rata! Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila jednu četvrtinu stanovništva. Više od milion vojnika i civila.

Primirje u Prvom svetskom ratu

Mir je uveliko zavladao na zapadnom frontu, a u Beogradu se očekivao dolazak predstavnika Mađarske, koja se krajem oktobra 1918. odvojila od Austrije. Primirje je potpisano 13. novembra 1918. godine u zgradi današnjeg Narodnog muzeja u Beogradu. Ispred srpske strane potpisnik je bio vojvoda Živojin Mišić, dok je za mađarsku stranu primirje potpisao ministar spoljnih poslova Bela Linder.

Srbija je svoje ratne pobede i velike gubitke podredila cilju stvaranja zajedničke države Južnih Slovena. Samo nekoliko decenija kasnije, neraščišćeni računi, revanšizam i želja za novim svetskim poretkom izrodili su nove sukobe. Svet je utonuo u novi košmar, još užasniji od Prvog svetskog rata, sa daleko većim posledicama.

Da li smo vek kasnije išta naučili?

The post Zašto slavimo 11. novembar? appeared first on Portal Mladi.

U našoj zemlji se Dan državnosti obeležava 15. februara. Uloga ovog datuma je dvojaka u našoj prošlosti. Pre svega na taj dan započelo je stvaranje novovekovne srpske države sa početkom Prvog srpskog ustanka. Istog datuma, samo trideset i jednu godinu kasnije, Srbija je dobila i svoj prvi pisani ustav, koji je u to vreme smatran za jedan od najnaprednijih ustava starog kontinenta i predstavljao je najistočniji odjek francuske revolucije.

Da li znamo dovoljno o sopstvenoj prošlosti, da li je dovoljno poštujemo? Dan državnosti predstavlja najveći praznik moderne države. U Srbiji je nažalost ovaj dan samo još jedan od 365 dana u godini.

A kako je u drugim zemljama? Pogledajmo na primer Grčku. Grci obeležavaju Dan nezavisnosti 25. marta. Tog dana na ulice svih gradova u Grčkoj izlaze hiljade ljudi, ponosno mašu zastavama svoje zemlje, održavaju se parade i razne kulturne manifestacije. Taj dan prolazi u sreći i veselju. Ne rade to Grci samo u svojoj zemlji, sasvim suprotno. Grčka dijaspora u celom svetu obeležava ovaj praznik.

Situacija nije mnogo drugačija ni u Norveškoj. Ako se kojim slučajem 17. maja nađete u toj skandinavskoj zemlji, tog dana nikoga nećete pronaći u kući. Tradicija nalaže da se za ovaj praznik svi Norvežani obuku svečano i izađu na ulicu. Takođe se organizuju parade, koncerti, ali i razna takmičenja. Spretni Norvežani iskoristili su svoju tradiciju i od nje napravili turističku atrakciju.

Dan državnosti Srbije

Postavlja se pitanje, zašto mi ne bismo mogli da uradimo nešto slično? Zašto mi ne bismo 15. februara istakli zastavu svoje zemlje? To nikoga ne vređa, u tome nema ničeg šovinističkog. Ne moramo mahati zastavama samo kada su u pitanju veliki uspesi naših sportista.

Nije ovo samo stvar ponosa. Bitan je ovde i estetski trenutak. Ovaj dan bi mogao postati jedan od najradosnijih u godini. Ne moraju se organizovati nikakve parade. Dovoljno je da 15. februara istaknemo našu zastavu gde god možemo. Na kapiji rodne kuće, na vrhu zgrade, na semaforu, na drvetu u parku… Takav čin zahteva samo malo truda, a doprineo bi veselijoj atmosferi u ovim tmurnim zimskim danima.

Na kraju, dugujemo ovu našu zemlju svojim precima. Nisu nam je možda ostavili idealnu, ali su nam bar nešto ostavili. Na nama je sada gradimo bolju budućnost i da novim pokolenjima ostavimo više nego što smo nasledili. Lepšu, mirniju, čistiju, ponosniju Srbiju. Počnimo taj proces sa isticanjem zastave 15. februara.

The post Tradicija isticanja zastave Srbije za Dan državnosti appeared first on Portal Mladi.

Ukoliko bismo se vremeplovom uputili na godišnji odmor unutar Evrope, zaboravši da ponesemo užinu, većina nas bi ubrzo žalila za čokoladom. Međutim, ,,gospodar slatkišaˮ bi lako pao u zaborav prvim susretom sa obrocima bez krompira, pasulja, kukuruza, paradajza i drugih svakodnevno korišćenih namirnica danas. Poznato je da su ove blagodeti do trpeza dospele kolonizovanjem Severne i Južne Amerike, nakon srednjeg veka; ipak, da li su one tako brzo izmenile ishranu Evropljana i približile je današnjoj?

Za period od kraja XV do početka XVIII veka, više no za neke druge, primetne su velike razlike. Sa jedne strane raskoš i izobilje, dok sa druge nemaština i siromaštvo. Iako je retko koji pojam uspeo da zadrži isto značenje kroz ljudsku istoriju, pojam siromaštva i gladi definitivno jeste. Međutim, pojam trpeza je imao široki spektar značenja do današnjih dana. О istinskoj raskoši, kakvu danas zamišljamo kada čujemo ovaj pojam, u Evropi pre XV veka ne može se ni govoriti.

Kulinarska geografija – istok i zapad

Paradoksalno zvuči savremenom čoveku, ali Evropljani su kaskali za drugim civilizacijama. Ako se uzme za primer Kina, njena hiljadugodišnja tradicija odlikovala se složenošću recepata i kulturom obedovanja. Treba se osvrnuti i na obilje trpeza islamskih zemalja, počev od XI veka. Sa druge strane, jedino se trpeza nekog bogatog pojedinca u nekom od italijanskih gradova mogla nazvati ovim imenom. Počevši od tada prava kulinarska zemlja, u evropskim merilima, postaje Francuska. Prvenstveno zbog raznolikosti njenih regija.

Ipak, darove novootkrivenih kontinenata Evropa će upoznati zahvaljujući Holanđanima. Sa dozom opreza prema nepoznatim biljnom svetu, prvi darovi američkog tla ogledaće se u mesu ćuraka. Tu nastaje ključna razlika pojma trpeza nekada i danas, koja dovodi do čestih anahronizama u kinematografiji, kada se na ekranu ili platnu mogu videti kralj i raznovrsna trpeza pred njim. Zapravo, o raznovrsnosti nema reči ni na dvorovima. Obimna gozba ogledala se jedino u količini.

Kulinarska geografija – nužnost i luksuz

Ukoliko izbegnemo najveći greh istoričara, a to je posmatranje istorije samo kroz život na dvorovima, nailazimo na glad većine stanovništva. Čak su seljaci i ono svoje kvalitetne hrane koje proizvode prvenstveno prodavali. Od sredine XVI veka žitarice se znatno više kupuju na pijacama, nauštrb mesa, čija će se potrošnja smanjivati sve do sredine XIX veka. Znatno više se nazaduje u Sredozemlju nego u severnijim oblastima Evrope. Prema istaknutom francuskom istoričaru, Fernanu Brodelu, koji je došao do kazivanja španskog ambasadora iz 1778. godine, u tom periodu se u Londonu u jednom mesecu prodavalo više mesa nego u Španiji za čitavu godinu.

Sa druge strane, Evropa u konzumiranju mesa čak deluje povlašćeno. Međutim, u toj činjenici ne leži bogatstvo trpeza Starog kontinenta, već drukčije navike ostatka sveta. Naime, u Indiji su ljudi osećali odbojnost prema mesu, dok je i u Kini meso retko kada predstavljalo glavnu hranu, izuzev Mongolije gde je tradicionalno jelo kuvala ovčetina. Ipak, bogati darodavci Evropi, Severna i Južna Amerika, brzo će uzeti primat i stvoriti kulinarske tradicije snažno zasnovane na mesu.

Kada se govori o svakodnevnici, u Evropi značajnu ulogu igraju mlečni proizvodi i jaja kao izvor belančevina. Slično je i u Osmanskom carstvu, gde mlečni proizvodi, uz povrće, često predstavljaju jedinu hranu siromašnih. Međutim, na Dalekom istoku ove namirnice se gotovo ne konzumiraju. Dok cela Evropa masovno koristi blagodeti jaja, u Kini i Japanu ona se uopšte ne koriste. Ipak, evropski gospodar bez premca u ishrani bio je hleb. Iako je činio polovinu svakodnevnice, čak i određene vrste hleba bile su luksuz većini – konkretno beli hleb.

,,Čovek treba jesti da bi živeo, a ne živeti da bi jeoˮ rekao je u svom delu Molijer, neslučajno savremenik baš ovoga doba – doba gladnih očiju, sa jedne, i gladnih stomaka sa druge strane.

U početku behu prsti

Pečat ovog vremena u istoriji kulinarstva, i pored pristizanja blagodeti iz kolonija, ipak se ne ogleda samo u onome šta je na tanjiru, već i onome oko njega – priboru. U ovom periodu raskoš počinje da se poistovećuje ne samo sa hranom, već sa načinom obedovanja. Tako nastaju dela poput kuvara Nikole de Bonfone, koji navodi kako treba postaviti sto za 30 ljudi, uključujući i kako treba postaviti stolnjak i koliki razmak treba biti između stolica.

Iako upotreba kašike i noža nije predstavljala potpunu novinu, običaj da se postavljaju noževi počinje tek od XVI veka, jer su oni prvenstveno smatrani ličnim stvarima. Viljuška, pak, korišćena je ranije pri pripremanju jela, a kao pojedinačan pribor potiče, takođe, od XVI veka. Međutim, ona se širi veoma sporo, pre svega, jer se hrana jela prstima. Zanimljivo, uz dobro poznati pribor i danas, za trpezom se javljao i lavor. On je služio da se tokom obeda mogu oprati ruke.

Sporo, ali sigurno

Međutim, lepo ponašanje za stolom, iliti bonton, nije bio brzi jednosmerni put. Naprotiv, usvajalo se sporo. Ali od XVIII veka već nalazimo čuđenja u putopisima Evropljana kada bogati Istočnjaci obeduju rukama. No, tako nije bilo u kineskim zemljama. U Kini je kultura obedovanja imala dugu tradiciju i bila je na visokom nivou za to vreme.

Stvaranje svesti o kulturi obedovanja ogledalo se i u umetnosti. Tako nastaju slike ,,Tajna večeraˮ, ,,Svadba u Kaniˮ i slične sa trpezama nalik onima iz XVIII veka – što je predstavljalo svojevremeni anahronizam. Sa druga strane, književnost i kinematografija na temu srednjeg veka u glavi nam ostavljaju sliku kraljeva koji kidaju meso rukama. Otud ostaje pitanje, nije li zapravo jedan od glavnih segmenata civilizacije, a to je bonton, tiho i sporadično nastao u ovom, za istoriju kratkom periodu? Za razliku od istorije, koja daje odgovor na osnovu svojih istraživanja, slikarstvo ovoga vremena nam daje putokaz da sami zaključimo.

The post Vremeplov: Trpeza i bonton – kulinarska strana istorije appeared first on Portal Mladi.

Za sve one koji žele da se bliže upoznaju sa jednom od glavnih atrakcija u Nemačkoj navodimo pet mesta koja se ne smeju propustiti.

Memorijalni kompleks Berlinski zid
BernauerStraße, 119. Radno vreme kompleksa od aprila do oktobra, utork – nedelja od 09.30 do 19.00 časova I od novembra do marta, utorak – nedelja od 09.30 do 18.00 časova. Ulazslobodan.

Bernauer Štrase je prva na spisku adresa za sve one koje interesuje istorija Berlinskog zida. Ovde se nalazi poslednji sačuvani deo ove betonske barijere, koji pruža mogućnost posetiocu da vidi šta je bilo to što je od 60-ih do 80-ih godina prošlog veka delilo grad na dva nejednaka dela. U sklopu memorijalnog kompleksa se danas nalazi izložba pod otvorenim nebom koja govori o istoriji podele Berlina.Deo kompleksa su i centar za posetioce i informacioni centar sa osmatračnicom i još jednom izložbom posvećenom izgradnj iZida u avgustu 1961. godine. Važan deo kompleksa predstavljaju takozvani Pozorsećanja, mesto posvećeno sećanju na žrtve poginule pored Zida i kapela Pomirenja koja je sagrađena na mestu gde je 1985. godine srušena crkva.

East Side Gallery
Mühlenstraße. Radnovreme 24 časa. Ulaz slobodan.

Ovo je najduža galerija na svetu, čak 1361 metar! Ujedno ovo je najduži sačuvani deo Berlinskog zida. U izradi 160 slika na Zidu sa istočne strane (odatle naziv East side) učestvovalo je 118 umetnika iz 21 zemlje. Galerija je otvorena 28. septembra 1990. godine. Najpoznatija dela su grafiti Gospode! Pomozi mi da preživim tu smrtnu ljubav! Ili Bratski poljubac čiji je autor Dmitrij Vrubelj. Na ovom grafitu prikazan je poljubac Brežnjeva i Honekera. Pored ovoga naširoko je poznata i slika Test the Best, pod autorstvom Birgit Kinder, koja prikazuje prikazuje kako Trabant, u narodi zvani Trabi, probija Berlinski zid.
Mauerpark (Park Berlinskog zida)
BernauerStraße, 47. Radnovreme 24 časa. Ulaz slobodan.

U periodu od 1960. do 1980. ovo je bila pogranična zona. Posle pada Berlinskog zida na ovom mestu su napravili park u kojem je do sada sačuvan deo Zida od 300 metara. Od 2001. godine ovaj deo Zida ubaraja se u kulturne spomenike Nemačke. Ovaj spomenik lako se može obići i u sklopu ekskurzije po memorijalnom kompleksu Berlinski zid.

Berliner Mauerweg
Alt-Lübars, 1. Radnovreme 24 časa. Ulaz slobodan.

Ovo je kružna tura dužine 160 kilometara. Upravo je ona ta koja u potpunosti može da odgovari na pitanje gde se zapravo nalazio Berlinski zid. Iako je maršruta duga, one je, oko bivšeg Zapadnog Berlina, podeljena na 14 delova do kojih je lako doći uz pomoć gradskog prevoza. Na mrašruti postoji svega 40 stanica koje podrobno govore o formiranju i padu Berlinskog zida.

Izvor:vokrugsveta.ru

The post Berlinski zid – kratak vodič kroz istoriju appeared first on Portal Mladi.

Ne znam kojim će se oružjem voditi Treći svjetski rat,  ali znam da će se Četvrti voditi motkama i kamenjem. – Albert Ajnštajn

Tokom Hladnog rata između Sovjetskog saveza i SAD, obe strane su se pribojavale, ali i očekivale napad protivničke strane. U doba kada je oružje napredovalo skoro do svog maksimuma, vlasti obe države oklevale su da povuku prvi potez, jer nisu želele da budu okrivljene za razor koji bi usledio, ne samo u Americi i Sovjetskom savezu, nego u celom svetu. U dokumentarnom filmu Čovek koji je spasio svet (The man who saved the world), Stanislav Petrov opisuje noć u kojoj je nesigurno doneo najznačajniju odluku u životu.

Tokom svoje stroge vojne obuke Petrov je naučen da je glavni zadatak vojnika da se povinuje i sluša naređenja svoj nadređenog. Posao pukovnika Stanislava Petrovog bio je da registruje lansirane projektile, međutim 26. septembra 1983. godine on je na sebe preuzeo odgovornost koja je bila van njegove nadležnosti. Te noći u tajnom kontrolnom centru Serpukov-15 oglasio se alarm koji je upozoravao da je Amerika lansirala projektile ka Sovjetskom Savezu.

Pročitajte: Japanac koji je spasao hiljade Jevreja

Pukovnik Petrov u dokumentarcu objašnjava da je u tom trenutku trebalo samo da obavesti svoje nadređene i da na njih prebaci odgovornost za dalje poteze koje će doneti, ali bilo je gotovo sigurno da bi Sovjeti na ovaj napad odgovorili kontralansiranjem atomske bombe. On je tada doneo odluku koja je verovatno sprečila izbijanje Trećeg svetskog rata. Svojim nadređenima je prijavio samo kvar satelita koji se nalazio iznad Amerike, a ovaj pukovnik svoju odluku zasnovao je na tome da se nijedan sovjetski radar koji su se nalazili na zemlji nije oglasio, a u to vreme bili su mnogo pouzdaniji nego sateliti. Ipak u svoju odluku nije ni sam bio sa sigurnošću uveren, ali kako su sekunde odmicale shvatio je da je bio u pravu. Alarm se aktivirao usled kvara na satelitu, koji je registrovao odsjaje sunčeve svetlosti kao rakete.

Herojsko delo Stanislava Petrova dugo se krilo od šire javnosti, te je ovaj pukovnik u penziji svoja priznanja dobio tek 10 godina nakon raspada Sovjetskog Saveza. On za sebe skromno kaže u filmu: „Ja nisam heroj, samo sam se našao na pravom mestu u pravo vreme.“

The post Stanislav Petrov, sovjetski vojnik koji je sprečio Treći svetski rat appeared first on Portal Mladi.

Todorci su bili četa konjanika za koje se verovalo da su zli demoni, odnosno duše mrtvih koji dolaze iz podzemnog sveta. Iako se verovanje u jedna od najmračnijih bića slovenske mitologije vezuje samo za severoistočnu Srbiju, njihov lik, ali i običaji i rituali pojavljuju se uz male izmene i u drugim delovima Srbije i Balkana. Saznajte više: Todorci, najstrašnija bića slovenske mitologije!

Karakondžula ili ženski demon sa likom starice koji se javlja u „nekrštene dane“ bio je deo staroslovenske mitologije, međutim priče o ovim zastrašujućim bićima još uvek se mogu čuti u nekim delovima Srbije, Bugarske i Makedonije. Saznajte više: Karakondžula: demon Starih Slovena

Kod svih slovenskih naroda Živa je boginja koja predstavlja idealno lepu žensku figuru, gracioznost i mladost, ženu sa dugom, bujnom kosom i često većim obimom grudi, upravo zbog simbolizovanja plodnosti; sa klasjem žita, jabukom i vinovom lozom u ruci, naga ili prekrivena ogrtačem, a često drži i dete u ruci. Ono što je u grčkoj mitologiji predstavljala Afrodita, u slovenskoj  je Živa. Saznajte više: Živa – boginja koja daruje život

The post Interesantna bića iz slovenske mitologije! appeared first on Portal Mladi.

Pas lutalica

Godine 1925. u gradu Petrič grčki vojnik pojurio je za psom lutalicom koji je trčao prema bugarskoj granici. Vojnika je ubio bugarski pograničnik kome se učinilo da grčki vojnik želi da pređe granicu. Sledećeg dana Grci su uništili celokupnu bugarsku stražu. Vojni sukob izbegnut je zahvaljujući intervenciji velikih evropskih sila.

Vedro

Prema jednoj legendi 1325. godine je iz Bolonje u Modenu dezertirao vojnik ponevši sa sobom hrastovo vedro kojim je napajao svoje konje. Vlasti Bolonje nisu insistirale na izručenju begunca, ali su zatražili povraćaj vedra u posed grada. Ponosni žitelji Modene su odbili zahtev i među gradovima je izbio rat koji je trajao 22 godine, a koji je Bolonja izgubila.

Brada

Rat između Venecije i Turske 1500. godine nije bio dug, ali je povod za sukob bio sasvim apsurdan. Sultan je zatražio od venecijanskog izaslanika da poštuje pravila istočne etikecije te da se zakune u svoju bradu da će se zalagati za prijateljske odnose kod svog vladara. Na taj zahtev je venecijanac odgovorio da u njegovom gradu ljudi ne nose brade. «Dakle, Venecija je država majmuna! », uzviknuo je sultan, uvredivši Venecijance, što je bio dovoljan povod za početak ratnog sukoba u kojem su Turci odneli pobedu.

I ostalog…

Švedski kralj je, čitajući nacrt o uniji sa Poljskom 1653. godine primetio da posle nabrajanja njegovih titula izraz «i ostalog» ponavlja dva puta, a posle nabrajanja titula poljskog monarha-tri. To je bio povod za početak srčane diplomatske prepiske koja se završila ratom u trajanju od 1655. do 1660. godine iz kojeg je Švedska izašla kao pobedik.

Pročitajte: Japanac koji je spasao hiljade Jevreja

Uho

Povod za rat između Engleske i Španije (1739-1742) bilo je odsečeno uho engleskog trgovca Roberta Dženkinsa (Robert Jenkins) koje je on priložio britanskom parlamentu. Prema rečima Dženskinsa uho mu je odsekao španski oficir za vreme provere broda u Havani. Engleska je dugo pre toga tražila povod za sukob sa Španijom oko karipske teritorije, a odrezano uvo svog državljanina britanska vlast smatrala je dovoljno dobrim razlogom za početak rata koji se završio nerešeno.

Fudbal

Godine 1969. Buknuo je «fudbalski rat» između Salvadora i Hondurasa. Posle poraza svog tima u meču sa Salvadorom, Honduras je prekinuo diplomatske odnose sa rivalom. Tada jesalvadorska vojska prešla granicu Hondurasa, a primirje je uspostavljeno samo zahvaljujući međunarodnim posrednicima.

Izvor: www.vokrugsveta.ru

The post Neverovatno glupi povodi za vojne konflikte appeared first on Portal Mladi.

Porodica Batori bila je jedna od najpoznatijih i najimućnijih porodica u Transilvaniji, koja je u to doba pripadala Mađarskoj. Zbog malog broja plemića, njihovi članovi su se često venčavali međusobno kako bi sačuvali svoje posede. Ovo je, mnogi veruju, dovelo do pravih izopačenosti nekih ljudi unutar porodice Batori.

Eržebet je rođena 1560. godine na porodičnom imanju Ešed u Transilvaniji. Bila je veoma inteligentna i govorila je tečno mađarski, latinski i nemački. Još kao mala bila je nemilosrdna  prema slugama i imala je česte izlive besa. U svojoj petnaestoj godini udala se za poznatog „crnog heroja Mađarske“ Ferenca Nadađija. I Ferencova porodica bila je plemićkog porekla, ali su bili daleko siromašniji od porodice Batori. Dok se Ferenc borio protiv Turaka, Eržebet je boravila u zamku Šarvar, na njihovom imanju u Mađarskoj. Ovaj par imao je jednu zajedničku sklonost – uživali su u nemilosrdnom mučenju svojih sluga. Devojke namazane medom vezivali su za košnicu sa pčelama i zajedno uživali u užasima koji su nakon toga sledili.

Nakon smrti svoga muža 1604. godine, grofica je postala nemilosrdna. Tokom veoma hladnih zima, naređivala je svojim pomoćnicima da izvedu gole devojke u dvorište ispod njenog prozora i da ih polivaju hladnom vodom, sve dok se devojke ne bi zaledile. Eržebet bi provodila sate uživajući u svojim kreacijama.

Postala je opsednuta svojom lepotom i pokušavala je na sve načine da sačuva svoju mladost. Kada je jednom ošamarila devojku, koja joj je slučajno jače povukla kosu dok ju je češljala, Eržebet je pronašla veoma neobičan način za podmlađivanje. Naime, na lice joj je kanula kapljica krvi njene sluškinje, nakon čega joj je koža na tom mestu postala mladolika. Pomoćnici grofice Batori uspevali su na sve načine da primame mlade devojke, koje su u želji za boljim životom, dobrovoljno dolazile u zamak ni ne sluteći kakva ih sudbina čeka. Devojke su ubijane na najbrutalnije načine, najčešće upravo od strane grofice koja je u tome uživala, nakon čega bi se opuštala i „podmlađivala“ u kadi napunjenoj krvi.

Grofica Batori je smatrala da je nedodirljiva jer je, pored toga što je pripadala jednoj od najbogatijih porodica iz Transilvanije, bila i udovica cenjenog vojnika i grofa, te je imala veze po čitavoj Mađarskoj. Međutim, kako je vremenom postajala sve neopreznija, njeni zločini počeli su da podižu sve veću prašinu. Ubrzo, cela njena porodica okrenula joj je leđa u strahu da će u suprotnom izgubiti sav luksuz na koji su navikli.

Pročitajte: Todorci – najstrašnija bića slovenske mitologije

Godine 1610. saslušana su 34 svedoka, a samo suđenje je počelo sledeće godine i bilo je javni događaj. Ljudi su bili zgroženi gnusnim zločinima grofice. Priložen je spisak ubijenih, koji je pisala lično grofica, kao jedan od dokaza. Broj žrtava je navodno dostigao 650, mada različiti izvori pominju i drugačiju cifru. Svi njeni pomoćnici bili su osuđeni na smrt. Kako je grofica bila plemićkog porekla, te tako po tadašnjim zakonima nije mogla biti osuđena na smrt, naređeno je da bude do kraja života zatvorena u jednoj sobi u njenom zamku. Soba je bila zazidana, pa niko nije mogao da uđe ili izađe iz nje. Nakon četiri godine, grofica Eržebet Batori je preminula.

Mnogi smatraju da je upravo ova „krvava“ grofica, koju su zbog svojih zločina mnogi zvali „najstravičnijim živim vampirom svih vremena“, bila inspiracija Bram Stokeru za čuveni roman „Drakula“.

The post Krvava grofica Batori, najstravičniji živi vampir ikada appeared first on Portal Mladi.

Prve nedelje uskršnjeg posta, ljudi su se specijalno pripremali za goste koji su ih posećivali svake godine u istom periodu. Naime, todorci su se pojavljivali u noći između ponedeljka i utorka prve nedelje uskršnjeg posta i zadržavali se tokom cele sedmice.

Ljudi su ih opisivali kao konjanike srasle za svoje bele konje, koji se još od davnina smatraju nosiocima duša. Zbog velike sličnosti u izgledu, često dolazi do mešanja između kentaura i todoraca, ipak to poređenje je netačno. Svi jahači su bili ogrnuti belim plaštom koji im u potpunosti prekriva lice. Pojavljivali su se u velikom broju predvođeni svojim vođom, Velikim Todorom, koji jaše hromog konja. Veliki Todor bio je najmoćniji od svih jahača, koji na ovaj svet dolazi poslednji, u četvrtak za vreme prve nedelje uskršnjeg posta.

Pročitajte: Karakondžula – demon starih Slovena

Svake godine pred dolazak todoraca na ovaj svet, ljudi su bili u obavezi da ispoštuju određene običaje i zabrane, kako se ne bi zamerili svojim posetiocima i izazvali njihov gnev. Todorci su dolazili isključivo noću i nisu voleli svetlo, tako da su se pojavom prvog zraka povlačili. Iz tog razloga, tokom Todorove nedelje bilo je zabranjeno da se pali vatra u polju. Ljudi su morali da praznuju u čast todoraca, tako da nisu mogli da obavljaju poslove na polju, dok je rad po kući bio ograničen i bio dozvoljen samo u toku dana. Ženama je bilo zabranjeno da koriste vunu. Tokom ove nedelje velika pažnja se posvećivala konjima, a u dvorištu se ostavljalo žito i seno za konje koje jašu todorci. Bio je i običaj da se sprema žito i pravi pogača, koja pored ukućana mora da se podeli i sa konjima.

Todorci su bez milosti ubijali one koji se ne pridržavaju pravila. Verovalo se da su i nevidljivi, tako da žrtva nije mogla da ih vidi, već samo da čuje zvuk kopita. Svi koji su im se nalazili na putu, bili su osuđeni na smrt. Žrtve todoraca bivale su ubijene snažnim udarom kopita u grudi koji je ostavljao za sobom jasan znak. Mnoge priče o mrtvima, koji su na svojim grudima imali otisak kopita, podupiru ovo verovanje. Takođe, ubijali su i tako što bi rasporili stomak žrtve, a zatim je uz pomoć creva vezivali za drvo i ostavili da umre. Todorci su napadali samo one grešne, tako da oni koji su se držali običaja i zabrana, nisu imali razloga da ih se boje.

Kako su nekada Sloveni verovali u Velikog Todora, tako danas u hrišćanstvu veruju u svetog Todora, čiji se dan obeležava u subotu tokom prve nedelje uskršnjeg posta. Osim imena, oni nemaju ništa više slično, ali može se primetiti da prilikom primanja hrišćanstva Sloveni nisu mogli da se u potpunosti odreknu svojim paganskih običaja i bića u koja su verovali.

The post Todorci, najstrašnija bića slovenske mitologije! appeared first on Portal Mladi.

Siva (Živa), predstavlja boginju plodnosti i ljubavi, a u zavisnosti od literature koja se bavi slovenskom mitologijom, sam njen izgled se tumači na različite načine. Prema Nodilovoj etimologiji, Živa predvodi kolo u pesmama, učeći ljude kako da obrađuju zemlju i uzgajaju stoku, zbog čega je mnogi smatraju i boginjom žita. Zbog toga je u nekim delima opisana kao boginja sa „kosom boje klasja“, bez koje nema ni plodnosti ni prinosa. Jedan deo Belorusije je posebno obazriv u letnjim mesecima, kada se izbegava bilo kakav rad na zemljištu,  kako bi se sačuvalo Živino potomstvo.

I pored različitih prikazivanja Žive, koji variraju u boji kose i voću koji drži u rukama, ono što je zajedničko svim narodima i njihovom verovanju jeste da je Živa boginja koja predstavlja idealno lepu žensku figuru, gracioznost i mladost, ženu sa dugom, bujnom kosom i često većim obimom grudi, upravo zbog simbolizovanja plodnosti; sa klasjem žita, jabukom i vinovom lozom u ruci, naga ili prekrivena ogrtačem, a često drži i dete u ruci. Ono što je u grčkoj mitologiji predstavljala Afrodita, u slovenskoj  je Živa. U nekim krajevima Srbije, nazivana je i devicom, a njena najveća uloga bila je da štiti decu od uroka i zlih duhova, posebno novorođenčad. Drugim rečima, ona je boginja u telu majke i obrnuto.

Kult njenog božanstva bio je geografski rasprostranjen na mnoge zemlje, kao što su Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija i Nemačka, gde je Živa kao boginja bila veoma obožavana, a nakon širenja hrišćanstva, njen značaj se preneo i na mnoga druga područja. U bukvalnom prevodu njeno ime bi značilo „živim“, „postojim“, što nije čudno, obzirom da se njen sam naziv – Živa povezuje sa životom. U spisu Chronica Slavorum iz 1170. godine, Živa je opisana kao vrhovna staroslovenska boginja od velikog značaja.

Kao arhitip majke i supruge, Živa je često korišćena u proricanju sudbina mladim devojkama koje treba da se udaju. Ova tradicija vezuje se za Rusiju, gde jedna devojka sa povezom preko očiju, deli venac drugim devojkama koje stoje u krugu, radi radosti i blagostanja. Formiranje toplog doma je ono što je karakteriše. Često se povezuje i sa bogom podzemlja-Velesom, koji simbolizuje stočarstvo, što ih zajedno čini parom koji predstavlja život i smrt, a usko su vezani za sve što zemlja pruža jednom čoveku.

Mnoga današnja imena poput Živan, Živana i slično, nastala su upravo kao simbolizam na Živu – boginju života, a ta imena davala su se deci kako bi ona ostala u životu i bila zdrava.  Živa se pominje u mnogim epskim pesmama, a neki naši najpoznatiji običaji kao što su zdravice na veseljima -„Živeli“, kao i obred kumovanja detetu, takođe svoje korene vuku iz starih sličnih obreda u kojima su narodi prizivali zdrav život ukućanima i time davali prinose boginji Živi.

Nazivi u mitologiji: Siva, Diva, Shiwa, Syba, Dsiva

Dan boginje Žive: subota

Darovi – žrtve boginji Živi: razni plodovi, žitarice i cveće ;petao (simbol plodnosti i životodavnog sunca)

Godišnje doba: jesen

Biljke koje je simbolizuju: leska, glog, imela, vrba, grožđe, beli luk.

The post Živa – boginja koja daruje život appeared first on Portal Mladi.