U prilici sam da se svakodnevno sretnem sa greškama prijatelja, poznanika, ali i običnih prolaznika. Uglavnom ih ispravim, ali u poslednje vreme to ne radim zato što taj čin doživljavaju kao neku vrstu poniženja, tako da sam odlučila da ovaj tekst posvetim nekim greškama sa kojima sam se susrela u prethodnom periodu.

Jedan od najvećih „bisera” bio je upravo glagol iz naslova, koji u govoru jedne osobe glasi „kolapsirati”. Kada je to izgovorila, zamislila sam se na trenutak, najpre nisam mogla da verujem šta sam čula, ali svakako da je ovaj glagol napravila ugledajući se na imenicu „kolaps”. Sve to bi sasvim bilo u redu da se ne interesujemo tvorbom reči, ali kada se malo pogleda poreklo imenice i glagola, vidi se da je ono drugačije. Naime, imenica „kolaps” potiče od collapsus (lat.), dok je glagol „kolabirati” izveden od collabi (lat.).

Dakle, očigledno je da su tvorbeni procesi uzeli maha i stvorili izvesna odstupanja. Ovo nije jedini slučaj ovakve pojave, nju možemo sresti i u sledećim primerima: aplauz – aplaudirati, eksplozija – eksplodirati, korozija – korodirati, aluzija – aludirati.

Sledeća greška, i to veoma česta jeste nepravilna upotreba glagola „kidnapovati”. Više puta sam imala prilike da čujem kako ga ljudi izgovaraju kao „kindapovati”, „kindapovana” i sl. Poreklo ovog glagola je u engleskom jeziku, tačnije od reči „kidnap”, koja znači „uzeti nekoga na silu, oteti”.

Iako su mnogi upoznati sa distinkcijom glagola „izviniti se” i „izvinuti se”, i dalje ga upotrebljavaju nepravilno. Na primer, često umesto „da me izviniš” kažu „da me izvineš”. Očigledno je da pravilo samo postoji da bi se znalo, ali ne i primenilo.

Sledeći primer nije katastrofalna greška, ali određeni normativisti daju preporuku za situacije kada koji glagol treba upotrebiti. Naime, u pitanju su glagoli „zahvaliti” i „zahvaliti se”. Prvim glagolom se iskazuje zahvalnost, dok drugi označava učtivo odbijanje. Dakle, kada Vas neko ponudi čokoladom, ako je pojedete, nakon toga bi trebalo reći da zahvaljujete, a ne da se zahvaljujete, kako kasnije ne bi bilo: „Zahvalio/la se, ali nije odbio/la.” Svakako, govorna praksa potvrđuje da su oba glagola u ravnopravnoj upotrebi, tako da je isključivo na pojedincu da li će se držati preporuke normativista.

Evro ili euro? Pošto se nalazimo u vremenu kada je novac veoma bitan, valjalo bi da znamo kako se zove strana valuta kojom se najčešće koristimo. Naravno, u pitanju je evro. Dakle, kaže se „evro” (Evropa), a ne „euro” (ne živimo u Europi).

Nadam se da ste u ovom tekstu našli objašnjenja za određene nedoumice, prihvatite ih i slobodno učtivo ispravite nekoga. Verujem da ste primetili da je i sam naslov neispravan, trebalo bi napisati „kolabirati”. Odgovor na to pitanje ostavljam meteorolozima, i dodajem „Volimo srpski jezik svakog dana pomalo. Srpski jezik nema nikoga drugog osim nas.” (Dušan Radović)

The post Da li ćemo kolapsirati ovog leta? appeared first on Portal Mladi.

Koliko puta vam se desilo nešto slično ovome? Da li je ispravno Pavla ili Pavleta? Kako treba deklinirati ovo ime? A šta ćemo sa sledećim imenima: Đorđe, Rade, Mile i slično?

Kako biste konačno u svojoj glavi razrešili ovu veoma čestu nedoumicu, sledi tekst koji će objasniti čitavu zavrzlamu.

U srpskom jeziku postoje tri deklinacije po kojima se imenice mogu menjati. Imenice koje nas sada interesuju jesu one koje se menjaju po prvoj deklinaciji, i to vlastita imena i muška imena od milja koja imaju nastavak –e (Pavle, Đorđe, Mile, Dule, Rade, Đole, Nele).

Imena Pavle i Đorđe imaju sledeći tip promene: Pavle, Pavla, Pavlu, Pavla, Pavle, Pavlom, Pavlu; Đorđe, Đorđa, Đorđu, Đorđa, Đorđe, Đorđem, Đorđu, a prisvojni pridevi izvedeni od ovih imenica bi bili: Pavlov i Đorđev. Međutim, u svakodnevnom govoru imamo prilike da čujemo i nešto drukčije oblike (Pavleta, Đorđeta, Pavletov, Đorđetov i slično) koji ni u kojem slučaju nisu pravilni.

Kada su u pitanju Mile i Rade, situacija je malo komplikovanija. Ovi primeri se mogu menjati dvojako, a promena zavisi od toga odakle je osoba i za koji način se opredelila (postoje zapadni i istočni tip promene), te možete reći i Mila i Mileta, Rada i Radeta (Milov i Miletov; Radov i Radetov).

Nadimci – Dule, Đole, Nele proširuju svoju osnovu i pravilno je reći: Duleta, Đoleta, Neleta (Duletov, Đoletov, Neletov).

Ako malo bolje pogledamo situaciju i pravila, zaključuje se da su primeri koji proširuju svoju osnovu uticali i na imena Pavle i Đorđe, te zbog toga govornici i ovim imenima dodaju infiks i dekliniraju ih neispravno, za šta nema opravdanog razloga. Dakle, nikako Đorđu i Pavlu ne proširujte ime, a u ostalim slučajevima to treba raditi, sem kada je u pitanju neki Rade ili Mile koji je navikao na zapadnu promenu.

Nadamo se da smo ovim tekstom konačno razjasnili nedoumicu i da ćete ubuduće koristiti ispravne primere. Kada budete sreli nekog Pavla, nemojte više razmišljati da li treba reći da ste sreli Pavla ili Pavleta. Isto tako, upoznajte nekog Đorđa ili Mileta, a možda čak i nekog Rada.

The post Pavla ili Pavleta? appeared first on Portal Mladi.

Naime, Pravopis Matice srpske u svojim najnovijim važećim izdanjima kaže da je samo Ankičin tačan oblik. Zašto je to tako? Kako onda neko kaže i drugačije? Koje jezičke pojave se treba dosetiti i razrešiti dilemu?

Vraćamo vas u šesti razred osnovne škole. Da, sigurno je bilo davno, ali mora da je u vašem pamćenju, barem u obrisima, ostalo nešto od onoga što je rađeno na časovima srpskog jezika. Među svim tim nastavnim jedinicama nalazi se i ona o glasovnoj promeni pod nazivom palatalizacija. Ono što se najlakše pamti u vezi sa ovom promenom je sledeće: zadnjonepčani suglasnici K, G i H prelaze u prednjonepčane suglasnike Č, Ž i Š ispred I, J, E i A (koje je nepostojano). Da nema određenih situacija kada ne dolazi do promene, problema nikako ne bi bilo. Međutim, izuzeci su tu i moramo se što bolje potruditi da ih upamtimo i ne mešamo sa onim slučajevima koji ispunjavaju pravila promene.

Česta kolebanja se mogu sresti u prisvojnim pridevima obrazovanim sufiksom –in. Ovi pridevi su izvedeni od imenica na –ica i po pravilu bi trebalo da dobiju nastavak –ičin. Sledeće reči mogu ilustrovati pređašnju tvrdnju: Novičin, Ankičin, Miličin, Maričin, Ružičin, Dušičin,, Jeličin, Slavičin, Zoričin, Dragičin, Koprivičin itd. Složićemo se s tim da smo u prilici da čujemo i drugačije oblike: Novicin, Ankicin, Milicin, Maricin, Ružicin, Dušicin, Jelicin, Slavicin, Zoricin, Dragicin, Koprivicin i slično, ali svi ovi oblici su neispravni. Ovo je zaista lako, ali šta je sa: Sunčicin, Ančicin, Dubravčicin i sličnim rečima? Za ovu drugu grupu reči postoji jedno sasvim opravdano, razumljivo i prihvatljivo objašnjenje. Kada bi se glasovna promena dogodila, ove reči bi zvučale ovako: Sunčičin, Ančičin, Dubravčičin i imali bismo dva identična sloga jedan do drugog. Pokušajte da ih izgovorite, morate da priznate da je to malo teže, te se iz tih razloga i odstupa od palatalizacije i nemamo udvajanje slogova u prisvojnim pridevima. Moguće da ovo doživljavate kao poteškoću, ali je osnovna namera da se olakša sam izgovor.

Ovaj tekst je trebalo da reši ovu čestu zavrzlamu i poduči vas i podseti na palatalizaciju. Dakle, nadalje bi trebalo da upotrebljavate samo oblik Ankičin. Još jedna napomena: u dvosložnim hipokoristikama – Micin, Jocin, Jucin palatalizacija izostaje i samo ovi oblici su u skladu sa normom.

The post Da li se kaže Ankicin ili Ankičin? appeared first on Portal Mladi.

Bili lingvisti ili ne, sigurno vas je nekada interesovalo kako je koja reč nastala i od kojih se delova sastoji tvorena reč. U ovom tekstu ćemo se potruditi da vam malo približimo ovaj fenomen i razjasnimo eventualne nedoumice.

U srpskom jeziku postoji pet načina tvorenja reči. U nastavku ćemo se pozabaviti svakim od njih i ilustrovati ih nekim primerima.

1. Izvođenje (derivacija, sufiksacija) predstavlja dodavanje sufiksa na tvorbenu osnovu i najfrekventiniji je način nastajanja reči u srpskom jeziku. U ovom tvorbenom procesu mogu učestvovati osnove različitih vrsta reči: imenica, prideva, zamenica, broja, glagola, priloga. Jedna od zanimljivosti u procesu sufiksacije jeste pojava tvorbenog lanca, npr. reč učiteljica je nastala od reči učitelj, koja je dobijena od glagola učiti. Primeri sufiksacije: mladost, knjižara, pisac, osmoro, beogradski, blistav itd.
2. Slaganje (kompozicija) je spajanje dveju reči (ili više njih, što je retko) u jednu na dva načina: a) prosto srastanje: Beograd (beo+grad), dangubiti (dan+gubiti), jarkocrven (jarko+crven), čuvarkuća (čuvar+kuća); b) srastanje reči uz pomoć spojnih vokala o i e: jugoistok (jug+o+istok), gluvonem (gluv+o+nem), veroispovest (ver+o+ispovest), kraljeubica (kralj+e+ubica), kućevlasnik (kuć+e+vlasnik), oceubica (oc+e+ubica) itd. Ovaj tip tvorbe nije dominantan u slovenskim jezicima, ali se u srpskom, pod uticajem engleskog jezika, može sresti u nazivima nekih preduzeća: Nišekspres, Srbijašume.

3. Prefiksacija je tip tvorbe kod kojeg se na tvorbenu osnovu dodaje prefiks. Dodavanjem prefiksa se tvore mnogi glagoli i na ovaj način se često od nesvršenog glagola dobija svršeni (menja se vid): doleteti, preleteti, sleteti, uzleteti, zaleteti itd. Takođe, i druge vrste reči mogu biti dobijene prefiksacijom: doručak, prababa, suvozač; nesrećan, praistorijski, omalen; osrednje, poprilično, bezbrižno.
4. Kombinovana tvorba predstavlja istovremeno vršenje dva načina tvorbe. Ovaj tip tvorbe može biti dvojak: a) prefiksalno-sufiksalna tvorba (istovremeno dodavanje prefiksa i sufiksa): dovratak, ponedeljak, uzrečica, posuda, bezakonje, podzemlje; b) složeno-sufiksalna tvorba (u isto vreme se reč spaja sa drugom rečju i dodaje joj se sufiks): vatrogasac, sladokusac, mišolovka, glavobolja, vlastoljublje, višeglasje.
5. Konverzija (pretvaranje) je nastanak nove reči prelaskom iz jedne vrste reči u drugu, pri čemu se ne dodaju tvorbeni elementi. Ovaj tip tvorbe je najneproduktivniji u srpskom jeziku. Konverzijom se najčešće dobijaju imenice pridevi (procesima poimeničavanja i popridevljavanja): Divna, dobro, Engleska; svetleće (reklame), diplomirani (profesor), putujuće (pozorište). Neretko se ovim tipom tvorbe dobijaju i predlozi od imenica: vrh (brda), čelo (stola), put (reke).

Budući da ste iščitali ceo tekst u vezi sa načinima tvorbe, odgovor na pitanje iz naslova je jednostavan. No, ukoliko ste i dalje u dilemi, reč je nastala kombinovanom tvorbom, i to složeno-sufiksalnom (stih+o+klep+ac; klep je osnova glagola klepati, sa značenjem piskarati; stvarati stihove nevešto, bez nadahnuća). Značenje reči stihoklepac jeste rđav, nevešt pesnik i ovom rečju možete nazvati svakoga ko neosnovano za svoju poeziju misli da je dosegla umetnički zenit.

The post Da li znate šta znači reč stihoklepac? appeared first on Portal Mladi.

Ukoliko određena reč nije nastala od neke druge (ne može se dovesti u tvorbenu vezu ni sa jednom drugom rečju), onda je ta reč prosta (nemotivisana). Nasuprot ovakvim rečima stoji druga grupa reči. U pitanju su reči koje imaju tvorbenu vezu sa drugim rečima. Ovakve reči se nazivaju tvorenice (motivisane). Tvorenice se mogu dobiti na više načina i za njihovo precizno imenovanje se upotrebljava adekvatna terminologija.

Tvorenice zajedno sa prostom rečju od koje su nastale čine porodicu reči. To su grupe reči koji imaju isti koren – zajednički deo koji ih povezuje po značenju (npr. zub, zubar, zubni…).

Delovi koji učestvuju u tvorbi reči su tvorbeni formanti. Glavni tvorbeni formant jeste tvorbena osnova (deo tvorenice koji čuva formalnu i značenjsku vezu sa polaznom rečju). Pored tvorbene osnove, u tvorbi mogu učestvovati i sledeći formanti:

1) vezane leksičke morfeme (prefiksoidi i sufiksoidi, obično latinskog ili grčkog porekla);

2) afiksi (vezane morfeme):

– prefiksi (preskočiti, dotrčati);

– sufiksi (pevač, stočić);

– spojni vokali/infiksi (jugoistok, oceubica).

Kao osnovni načini tvorbe ističu se sledećih pet modela:

1) izvođenje (derivacija) – mladost, lovac, hrabrost;

2) slaganje (kompozicija) – Beograd, brodovlasnik;

3) prefiksacija – napisati, premali, neznanje;

4) kombinovana tvorba – dovratak, pokolenje, vatrogasac, glavobolja;

5) tvorba pretvaranjem (konverzija) – Divna, mlada, Francuska.

Prvim tipom tvorbe se dobijaju izvedene reči (izvedenice), dok se slaganjem i prefiksacijom dobijaju složenice.

U ovom tekstu smo odgovorili na pitanje koje se nalazi u naslovu i rekli ponešto o opštim odlikama same tvorbe, a u narednom periodu ćete imati prilike da pročitate i naučite nešto više o tipovima tvorbe.

The post Kako tvorimo reči? appeared first on Portal Mladi.

Dositej odatle beži u manastir Hopovo (1757) i tamo ima prilike da se obrazuje i utoli svoju glad za znanjem. Godine 1758. svoje kršteno ime Dimitrije menja u monaško. Dve godine kasnije napušta manastir, shvata da među kaluđerima neće moći da uveća svoje znanje i veoma je nezadovoljan stanjem u samom manastiru. Učio je mnoge jezike: rumunski, latinski, grčki, italijanski, nemački, francuski, engleski. Nekoliko godina obitavao je u srpskim selima u Dalmaciji, gde je radio kao učitelj. Odatle se uputio u Grčku – bio je na Svetoj gori, posetio manastir Hilandar, boravio je na Krfu, nekoliko godina je radio kao učitelj u Smirni. U Smirni je izučavao bogoslovlje, staru grčku književnost, filozofiju, retoriku i crkveno pojanje. Posle ovih putovanja vratio se u Dalmaciju, a potom se uputio u zapadne delove Evrope (1771). Šest godina je bio u Beču, putovao je i po ostalim gradovima srednje Evrope, imao je prilike da obiđe i Sredozemlje, a kasnije je stigao u Prusku (1782) preko Rumunije i Poljske. Na univerzitetima u Haleu i Lajpcigu je slušao predavanja dve godine, a potom se uputio u London i Pariz. Neko vreme je proveo u Rusiji, a od 1789. g se na duže nastanio u Beču. Ova putovanja su Dositeju omogućila da proširi svoja znanja i usavrši mnoge jezike. 1802. godine je prešao u Trst, na poziv tamošnjih Srba da bude učitelj. Događaji u ustaničkoj Srbiji su zainteresovali Dositeja od samog početka i skupljao je pomoć za ustanike, a 1807. je prešao u Srbiju i tamo učestvovao u kulturnom, političkom i diplomatskom životu Srbije. Umro je 1811. godine kao prvi popečitelj (ministar) prosvete u prvoj ustaničkoj vladi. Sahranjen je u porti beogradske Saborne crkve, a potom je njegovo telo prebačeno zbog zidanja nove Saborne crkve i postavljeno je uz posmrtne ostatke Vuka Karadžića, koji su 1897. godine preneseni u Beograd.

Svoj književni rad Dositej je započeo još dok je bio u Dalmaciji. Najznačajnije delo iz tog perioda je „Ižica” (1770), knjiga po formi i idejama u duhu crkvene tradicije, ali je napisana na čistom narodnom jeziku. 1783. štampa „Pismo Haralampiju” i u njemu izlaže program svog reformatorskog rada (zalaže se za uvođenje narodnog jezika u književnost) i poziva ljude da se pretplate na „Sovjete zdravago razuma”, a tada izlazi i prvi deo dela „Život i priključenija”. U tekstu ističe potrebu pisanja na „prostom srpskom jeziku”, „čisto spski”, za vaskoliki srpski narod „od Adrijatičeskog mora do reke Dunava”. Ovakav pristup je racionalistički i odbacuje upotrebljavanje crkvenog jezika zbog očuvanja tradicije. Kaže: „Jezik ima svoju cenu od polze (polza=korist) koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti, celoga naroda jezik”. Naredne godine izdaje „Sovjete”, u kojima govori o ljubavi, vrlini i poroku, a, takođe, mogu se pročitati zanimljive informacije o Dositejevom reformatorskom radu. 1788. Objavljuje drugi deo „Života i priključenija”, koji je vrsta putopisa ili memoara u epistolarnom obliku. „Život i priključenija” je delo koje je zamišljeno kao autobiografija i Dositej u njemu iznosi određene autobiografske podatke, a isto tako se uočavaju i neka njegova razmišljanja u vezi sa obrazovanjem, školom, kaluđerima. 1788. godine izdaje „Basne” koje je prevodio sa raznih jezika i od raznih autora. Međutim, sve basne su slične prema određenim književnim načelima (kompozicija, način izlaganja, stil), ali se Dositej trudio da se ponaša kao prerađivač, a ne puki prevodilac. Na kraju svake basne postoji esejistički komentar, naravoučenije. „Sobranije raznih naravoučitelnih veščej” je jedno od poznijih Dositejevih dela, a prvi deo je izašao 1793. Drugi deo, pod nazivom „Mezimac”, objavljen je posthumno 1818. i može se smatrati plodom intelektualne piščeve zrelosti. Ovde se može primetiti Dositejev najdublji izraz u vezi sa temama koje se prožimaju kroz njegov čitav opus – slobodno, kritičko mišljenje, odnos razuma i volje, odnos morala i razuma, problemi vaspitanja i slično. 1803. godine štampa „Etiku”. 1804. ispevao je himničnu pesmu „Vostani Serbije” („Pesma na insurekciju Serbijanov”), posvećenu Karađorđu i njegovim ustanicima. Ova pesma je poziv Srbiji da se probudi iz viševekovnog ropstva. Jedna zanimljivost u vezi sa ovom pesmom je ta da se ona koristila kao srpska himna u jednom periodu, tačnije, posle raspada SFR Jugoslavije. Dositej je tokom boravka u Srbiji osnovao Veliku školu 1808. godine (budući univerzitet), a dve godine kasnije i Bogosloviju.

 Spomenik Dositeju Obradoviću podigla je Beogradska opština 1914. ispred hotela „Srpska kruna” (danas se tu nalazi Biblioteka grada Beograda), a potom je spomenik prebačen u Univerzitetski (Studentski) park. Spomenik prikazuje celu Dositejevu figuru, a izvajao ga je Zagrepčanin Rudolf Valdec. Na prednjoj strani nalazi se posveta „Dositeju Obradoviću zahvalni srpski narod”, a na zadnjoj je citat iz „Pisma Haralampiju”: „Ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečke, za braću Srblje, kojega su god oni zakona i vere.” Reči: „Iduć uči, u vekove gleda” uklesane su u donje delove postamenta. Kako bi se važnost Dositejevog delanja istakla, 2004. godine u Vršcu je osnovana „Zadužbina Dositeja Obradovića.” Neki od ciljeva su sledeći: proučavanje Dositejevog stvaralaštva, prenošenje Dositejeve delatnosti mladima, izdavanje publikacije „Dositej” u Dositejeve dane i drugi.

Jedan od epitafa koji verodostojno predstavlja Dositeja jeste onaj koji je on sam sebi ispisao: „Ovde ležu njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet.”  

The post Prvi popečitelj prosvete i veliki kulturni reformator appeared first on Portal Mladi.

Naime, rešenje problematične grafije našeg jezika pre svih dao je upravo Sava Mrkalj, od kojeg je i sam Vuk preuzeo azbuku, delimično izmenio određene grafeme i uveo jednu novu (џ), koju njegov prethodnik nije uvrstio među slova azbuke.

Sava Mrkalj kratka biografija

Sava Mrkalj je rođen u selu Sjeničak (Gornja Krajina) 1783, a umro je u Beču 1833. godine. Bio je srpski učitelj, monah i filolog. Poznavanje stranih jezika (latinski, francuski, grčki i hebrejski) mu je umnogome omogućilo da se bavi filologijom.

Crkva ga je često napadala zbog njegove učenosti i reforme azbuke, te je on, da bi umanjio napade, 1811. godine postao kaluđer, ali to nije bilo od velike pomoći i dve godine kasnije je napustio manastir. 1827. je mentalno oboleo i svoj život je šest godina kasnije okončao u bolnici u Beču.

Salo debeloga jera

Najznačajnije delo ovog reformatora bilo je „Salo debeloga jera libo azbukoprotres” koje je izdao u Budimu 1810. godine. Ova, po obimu skromna, knjižica (rasprava na osamnaest strana) sistematski analizira probleme srpske grafije.

„Od danas sve naše pravopisje pod ovo dolazi načelo: Piši kao što govoriš.“ Ovako je pisao Sava Mrkalj u svojoj knjiziSalo debelog jera libo azbukopretres. U ovom naslovu „debelo “ se odnosilo na slovni znak stare azbuke koji nije označavao nijedan glas, pisao se bez jasnih pravila, pa je Sava Mrkalj odlučio da se obračuna sa njim i izbaci ga iz azbuke.

Ukoliko želite da pogledate ovo delo, urađena je digitalna verzija na sajtu biblioteke Matice srpske.

Reforma ćirilice

Autor je reformisao ruskoslovensku crkvenu ćirilicu prema glasovnom sistemu narodnog jezika. U ovoj raspravi se može videti potreba za pravopisnim načelom Johana Kristofa Adelunga „Piši kao što govoriš” („Schreib wie du spricht”). Ova krilatica je zahtevala revolucionarne postupke – mnoga slova su morala biti izbačena.

Dok je analizirao inventar od 42 slova ruske crkvene ćiriliice, neka slova je zadržao, neka predvideo samo za posebnu upotrebu, a 19 nepotrebna slova su izbačena i na taj način je grafijski sistem postao rasterećeniji.

Reformisanu azbuku činila su sledeća slova: а, б, в, г, д, дь (=ђ), е, ж, з, и ï (=ј), к, л, ль (=љ), м, н, нь (=њ), о, п, р, с, т, ть (=ћ), у, ф, х, ц, ч, ш. Ova azbuka je imala 29 slova, falila je grafema џ, koja nije uvrštena u inventar (u nekim Mrkaljevim spisima nalazi se i rešenje za ovu grafemu – гь).

Mrkaljeva azbuka

Mrkaljevu reformu je Jernej Kopitar prihvatio i odlično prokomentarisao: „Na ovih 18 strana ima više filozofije nego u kakvoj debeloj gramatici. Takav bistar gramatički um nisam našao u Izrailju.” Kopitar je Vuku Karadžiću savetovao da svoja dela štampa Mrkaljevom azbukom, tzv. „mrkaljicom ”, što je Vuk i učinio.

U „Pismenici serbskoga jezika” iz 1814. Vuk je o Mrkaljevoj azbuci rekao sledeće: „…imajući za namjerenje uspjeh Serbskog Knjižestva ne mogu druge Azbuke upotrebiti nego Merkailevu, jerbo za Serbski jezik lakša i čistija ne može biti od ove.”

Stav crkve prema reformi ćirilice

Iako je reforma u filološkim krugovima naišla na izuzetan prijem, srpska crkva se izričito nije slagala s njom. Mitropolit Stefan Stratimirović je smatrao da „Salo debeloga jera” uništava srpsku tradiciju i ugrožava veze Srbije i Rusije (koja je tada štitila vojvođanske Srbe), te je uspeo da uz pomoć austrijskih vlasti zabrani Mrkaljevu azbuku

Sava Mrkalj je bio izložen velikim pritiscima, pa je 1817. godine u „Novinama srpskim” objavio tekst „Palinodija libo obrana debeloga jera, u kojem se na neki način odriče stavova izrečenim u raspravi iz 1810.

Reforma azbuke pre Vuka

O Savi Mrkalju se u današnje vreme malo govori i zna, ali je njegov značaj za srpsku kulturu i  filologiju neprocenjiv. Započeo je pre Vuka reformu ćirilice i postavio je temelje i otvorio put kasnijoj Vukovoj reformi za fonetski pravopis i uzdizanje narodnog jezika na rang književnog. Bez obzira na to što Mrkalj nije mogao da u svojoj reformi istraje do samog kraja, on se prvi osmelio da započne revolucionarnu reformu čije rezultate možemo videti i danas.

Vuk Karadžić je preuzeo sve lovorike za ovaj poduhvat i njegovo ime je urezano u svest kolektiva kad god se pomene reforma. Međutim, nikako ne smemo zaboraviti genijalnog Savu Mrkalja, „Salo debeloga jera” i godinu 1810, godinu u kojoj je azbuka postala skoro ista kao ona kojom se služimo danas.

The post Sava Mrkalj – reforma ćirilice appeared first on Portal Mladi.

Subjekat iskazuje vršioca radnje, nosioca stanja ili uzročnika zbivanja koji su u rečenici označeni predikatom. Službu subjekta mogu vršiti imenice i zamenice u nominativu ili skupovi reči s imenicom u nominativu, ali se može naći i u drugim padežima. Subjekat može biti gramatički (nalazi se u nominativu) i logički (u ostalim padežima).

• Dečak vozi bicikl.(imenica u nominativu)
• Mali dečak vozi bicikl. (skup reči u nominativu)
• Njemu se spava. (logički subjekat u dativu)

Predikat imenuje radnju, stanje ili zbivanje i pripisuje ih subjektu. U službi predikata se najćešće nalaze glagoli, ali ovu službu vrše i druge vrste reči – imenice, zamenice, pridevi, brojevi i prilozi. Postoje glagolski i imenskipredikati. Glagolski se sastoje od glagola u ličnom glagolskom obliku, a imenski sadrže sponu (kopulu) i imensku reč (imenicu, zamenicu, pridev, broj). Kopula je pomoćni glagol jesam/biti koji se nalazi u ličnom glagolskom obliku i povezuje subjekat i imenski deo predikata.

• Dečak trči. (glagolski predikat)
• Dečak je mali. (imenski predikat)

Subjekat i predikat se slažu (kongruiraju) u rodu i broju.

Objekat predstavlja glagolsku dopunu i označava predmet na kojem se vrši radnja. Službu objekta mogu vršiti imenice i zamenice, a on može biti iskazan jednom rečju ili skupom reči. Objekat može biti pravi (u akuzativu bez predloga i deonom genitivu) i nepravi (u ostalim padežima).

• Dečak je pročitao knjigu. (pravi objekat u akuzativu)
• Daj mi vode. (pravi objekat u deonom genitivu)
• Javio se Milošu. (nepravi objekat u dativu)

Atribut stoji uz imenicu i kazuje osobinu, pripadnost i količinu onoga što ta imenica znači. Službu atributa najčešće vrše pridevi, ali često atribut mogu biti i imenice, brojevi i zamenice u nekom od zavisnih padeža.

Plava jakna mi se najviše sviđa.

Apozicija dodatak imenici i uz pomoć novih podataka bliže određuje imenicu. Službu apozicije vrši skup reči s imenicom kao glavnim članom.

Laza Lazarević, srpski realista, rođen je u Šapcu.

Priloške odredbe predstavljaju glagolske dopune koje označavaju vreme, mesto, način, količinu ili uzrok radnje koja je izvršena predikatom. U službi priloških odredbi najčešće se nalaze prilozi i imenice u nekom padežu (sa ili bez predloga).

• Sutra idem u Novi Sad. (priloška odredba za vreme)
• Ja živim u Srbiji. (priloška odredba za mesto)

Napomena: Obavezno razlikovati vrste reči od njihovih funkcija u rečenici.

The post O rečeničnim članovima appeared first on Portal Mladi.

Takođe, ukoliko bismo nekog maternjeg govornika upitali nešto detaljnije u vezi s padežima, česta situacija je ta da dolazi do zabune u vezi sa pitanjima koja se postavljaju pri njihovom određivanju.

 Padeži u srpskom jeziku

 U standardnom srpskom jeziku postoji sedam padeža, a promena reči po padežima se naziva deklinacija. U određenim dijalektima uviđa se redukovana upotreba padeža, a to se najbolje primećuje u prizrensko-timočkom (npr. iz Niš).

Nominativ – prvi i osnovni padež (nomen na latinskom znači ime), dobija se na sledeća pitanja – ko? šta? (npr. čovek).

Genitiv–višeznačan je, a neka od značenja su rod i pripadnost, a pitanja su – koga? čega? (čiji?)* (npr. čoveka).

*Ovim „čiji” se ne dobija oblik identičan prisvojnom pridevu (Ivana, a ne Ivanov).

 Dativ – naziv potiče od latinskog glagola dare, što znači „dati”, pa shodno tome i pitamo – kome? Ili čemu? (npr. čoveku).

Akuzativ – opet ćemo se osloniti na latinski: glagol accusare („optužiti”) je uticao na naziv četvrtog padeža, pitanja koja koristimo su – koga? šta? (npr. čoveka).

 Vokativ – služi za dozivanje, a za njegovo određivanje nam je bitan uzvik hej! (npr. čoveče).

 Instrumental – padež društva ili sredstva; pitanja – s kim(e)? *čim(e)? (npr. čovekom).

*Jedna od čestih grešaka je ta da se uz instrumental za sredstvo upotrebljava predlog sa, što nikako nije normativno. Dakle – ne piše se s olovkom, već olovkom, ne vozi se s autobusom, nego autobusom.

 Lokativ – ime je dobio od latinske reči za mesto –locus, označava mesto, ali i predmet o kojem se govori. Ovaj padež dobijamo na pitanja – o kome? o čemu? gde? (npr. o čoveku).

Padeži nisu prisutni u svim jezicima

Padeži nisu svojstveni svim jezicima, te ako poželite da učite italijanski, nećete morati da mozgate o tome u kojem padežu treba upotrebiti određenu reč. U tom jeziku postoji samo osnovni oblik reči, predlozi regulišu sve rečenične odnose. Međutim, ukoliko ste ljubitelj nemačkog, moraćete da se podsetite ove gramatičke kategorije, s tim da nemački razlikuje četiri padeža.

 Ukoliko mislite da je naš jezik rekorder po broju padeža, grdno se varate. Naime, finski jezik ima oko 14-15, mađarski oko 18, dok najimpozantniji broj padeža poseduje cezki jezik koji se govori na Kavkazu, 64 padeža su u pitanju (ovaj jezik je u umiranju, ali postoje jake tendencije da se očuva).

Nadamo se da vas je ovaj tekst malo podsetio i da ste nešto novo naučili. Ako ste se dosad vozili s autom, s autobusom ili s tramvajem, odsad to činite autom, autobusom ili tramvajem. Naravno, ne prestajte da pišete olovkom, hemijskom, nalivperom (nikako s olovkom, s hemijskom, s nalivperom).

The post Padeži u srpskom jeziku i padežne zanimljivosti appeared first on Portal Mladi.