izvor: egliseetinnovation.com

U jeku high-tech industrije, plasiranje još jednog proizvoda možda i nije tako jednostavno. Protagonisti ove serije počinju od još jedne u nizu muzičke aplikacije po imenu Pied Piper, koja se u početku i nije toliko isticala. Sve dok asistenti čelnika dve velike kompanije ne shvate da aplikacija sadrži jedinstven algoritam za kompresiju podataka, koji je tržištu i više nego potreban. Richard Hendricks, kao pokretač i vođa grupe inženjera koji rade na skromnoj aplikaciji, sada postaje meta dve velike suparničke kompanije. Koja kompanija će ponuditi više novca? Za koju kompaniju će se Richard odlučiti? Da li je to ispravna odluka? Najednom, protagonisti se suočavaju sa nizom birokratskih, pravnih i finansijskih prepreki koje ih udaljavaju od željenog uspeha, bez obzira na jedinstvenost njihovog proizvoda.

Kroz niz situacija koje obeležavaju ovakav posao i prikazujući današnju uobičajenu svakodnevnicu, Silicon Valley satirično prikazuje kapitalističku trku za uspehom i pokušajem za plasiranjem nečeg novog. Ipak, pozadina serije je bazirana na iskustvu u ovoj industriji jednog od kreatora serije. Mike Judge je krajem 80-tih radio kao programer u kompaniji Parallax, ali ga takav način rada nije zadržao u ovoj industriji. Mada je kulturu rada uspeo da iznese u seriji. Kroz standardne zapadnjačke stereotipe, ipak je zadržan karakter inženjera tehničkih nauka tj. uokviren portret još jednog u nizu radnika ove industrije.

izvor: newyorker.com

Zadržavajući predmet kapitalističke igre, simbolično se pominje Weissman score, koji u teoriji zapravo ne postoji. Isključivo za potrebe serije, profesor sa Stanforda osmislio je formulu koja opravdava stope kompresije podataka, a cilj je što bolja stopa. Ali, da li će bolji score postići prvo neka grupa inženjera ili velika kompanija? One ring to rule them all.

Bilo da ste inženjer/startup preduzetnik/nešto sasvim drugo, Silicon Valley je odlična preporuka za opuštajuće popodne, ali i za razmišljanje da li da se ipak vratite na staru Nokiu bez aplikacija. Četvrta sezona se emituje u aprilu, imate još vremena da nadoknadite prethodne tri, ako već niste.

The post Treba vam nova aplikacija da biste gledali seriju SILICON VALLEY appeared first on Portal Mladi.

Nakon Pop Arta koji deceniju pre, doživljava veliki komercijalni uspeh i apstraktnog ekspresionizma koji radikalno menja proces slikanja, pojavljuje se umetnička praksa značajna toliko da je i danas aktivna. Još od pojave izama u umetnosti, koji su se pod uticajem razvoja industrije brzo razvijali i smenjivali, uočava se reakcija na klasičnu, akademsku visoku umetnost. Preispituju se granice do kojih je umetnost dopirala kao i sve one kulturne vrednosti koje je zastupala.

Uz dešavanja koja su obeležila prethodni vek i kompletnu razorenost kao posledicu, prekida se potreba za razvojem umetnosti u onom smeru koji je odgovarao samo određenom sloju društva. Još od pre zvaničnog početka Prvog svetskog rata, kada se samo predosećalo da sleduju promene, umetnost na takvu društvenu situaciju odgovara hladnim izrazom. Zbog čega bi se negovale određene vrednosti kada se predoseća rat? Kako je za vreme Drugog svetskog rata umetnost kao takva bila zabranjena, osim one propagandne, nakon njegovog završetka ona se oporavlja kroz drugačiju stvaralačku praksu.

Na desnoj strani se zadržava nastojenost ka sopstvenom preispitivanju, težnjom ka određenim sistemima, nacionalnim utemeljenjem, dok se na levoj strani u skladi sa razvojem proizvodnog sistema, eksperimentiše sa novim. Jedni prolaze kroz krizu, drugi se oslanjaju na konkretno delovanje. Spoznajući nova sredstva i njihovu sve veću upotrebu u svakodnevnom kontekstu, umetnost se spaja sa društvom. Američki umetnik prihvata da se kvalitet njegovog dela određuje uspehom na tržištu, jer publika svakako nije bila pripremljena na ono što će videti u muzejima, ali ni ravnodušna.

Zbog lišenosti potrebe za određenim sistemom, upotrebljavaju se novi mediji, koriste predmeti iz svakodnevnice, razvijaju se novi izrazi. Prema tome je teško minimalističku umetnost gledati kao pravac koji egzaktno filtrira likovni izraz, po svom (nedefinisanom) teoretskom zastupanju. Uočavaju se pokušaji ili izazovi u novoj umetničkoj praksi koja se već vezuje pre za vizuelne umetnosti. Opis minimalističkih artefakta bi se bazirao na svođenje slike, koja se sada tretira kao predmet, na geometrijske primitive, kontrolu izraza i svedenost forme. Ovakva proračunatost bila je neophodna u posleratnom haosu, ali je upotreba novih sredstava navela da se takva praksa ne razvija usko u sopstvenim okvirima, već i da utiče na razvoj drugih.

Gledajući iz aspekta sadašnjosti, minimalistička praksa se neminovno primenjuje na druge umetničke i ne umetničke izraze. Ali, da bi se razumeo ovakav vid apstrakcije, neophodno je spoznati sve ono prethodno što je dovelo do ovakvog diskursa. Vizuelno pojednostavljena, minimalistička umetnost zastupa mnogo više.

Opis fotografija:
A_ Marsel Dišan, L.H.O.O.Q., 1919, ready-made
B_ Kazimir Maljevič, Suprematistička kompozicija, 1916, suprematizam
C_ Iv Klajn, L’accord bleu (RE 10), 1960, novi realizam
D_ Mark Rotko, No. 1, 1962, enformel
E_ Hesus Rafael Soto, Plavi kvadrat sa Tes, 2004, optička umetnost
F_ Robert Moris, Šou sa šperpločom, 1968, minimalistička umetnost
G_ Donald Džad, Bez naslova, 1977, minimalistička umetnost 
H_ Den Flavin, Bez naslova, 1977, minimalistička/optička umetnost
I_ Sol LeVit, Crtež na zidu 565, 1988, konceptualna umetnost

The post Slučaj postojanja minimalističke umetnosti appeared first on Portal Mladi.

Otrcana komedija, (ne)iskreni izvođači, žaljenje za predsednikom, dodela Oskara je i ove godine ostala dosledna svojoj uobičajenoj ceremoniji. Od nagrade za najbolji film do igranih dokumentaraca, nema velike razlike u odnosu na prošlogodišnje dodele.

foto: nytimes.com

La La Land, film sa najviše nominacija u istoriji Oskara, je uz nagrade poput najbolje kinematografije, režije i muzike, svakako bio među favoritima. Emma Stone je ipak odnela nagradu za najbolju glumicu u glavnoj ulozi pobedivši Meryl Streep, Natalie Portman, Ruth Negga i Isabelle Huppert. Najvažnija nagrada za najbolji film izmakla je La La Landu, iako je prvo proglašen, ali je došlo do greške i nagradu je odneo film Moonlight. Slučajnost, zar ne?

I ove godine se mislilo na položaj Afroamerikanaca, homoseksualaca ili na obe grupe zajedno, ističući značaj priče filma Moonlight. Dodelivši Oskara sporednom glumcu Mahershala Aliju i piscima za najbolji adaptirani scenario. Nadovezujući se na aktuelne probleme građanskih grupa, Viola Davis, odnela je Oskara za najbolju sporednu glumicu u filmu Fences, postavši prva Afroamerikanka koja je osvojila Oskara, Emi i Toni nagrade. Prateći porodičnu liniju, Casey Affleck odnosi nagradu za najboljeg glavnog glumca u filmu Manchester by the Sea. Govorom se zahvalio i Denzelu Washingtonu koji je bio nominovan u istoj kategoriji, zajedno sa Andrew Garfieldom, Ryanom Goslingom i Viggom Mortensenom. Film Manchester by the Sea, odneo je i Oskara za najbolji originalni scenario za priču o ujaku koji usvaja svog nećaka, nakon što njegov otac umire.

Neizbežno isticanje popularizovanih problema, nastavilo se kao obeležje ove ceremonije. Iako se Akademija trudi da održi vrednost filma kroz priče za masu i kategorije poput nagrade za najbolji strani film, ipak će u centru pažnje ostati prestiž, jer ostale kategorije i nisu toliko zanimljive.

Kompletnu listi pobednika možete pogledati ovde.

The post Standardna dodela Oskara 2017 appeared first on Portal Mladi.

preuzeto sa: atelje212

Tokom jednog vrelog leta u Oklahomi, pisac Beverli Veston, odlučuje da sebi oduzme život. Nakon saznanja da je Beverli nestao, cela porodica se opet okuplja. Njegove tri ćerke Barbara, Ajvi i Karen se vraćaju kući da pomognu svojoj majci Vajolet, koja se pored nestanka svog muža bori i sa rakom usta i zavisnosti od narkotika. Srednja ćerka, Ajvi, jedina koja je ostala da živi blizu roditeljskog doma i bez svoje porodice, prva je pristigla da pomogne svojoj majci u teškim trenucima. Barbara, najstarija, koja je nasledila majčin svadljiv karakter, dolazi sa svojom ćerkom i mužem sa kojim je na ivici razvoda, ali to ne spominje majci. Vajolet poziva i svoju sestru Meti Fej sa svojim mužem, koja je uvek bila tu za svoju sestru i tokom njihovog teškog odrastanja. Na kraju dolazi i Karen slobodnog duha okupirana svojom najnovijom veridbom, naizgled najmanje potištena očevim nestankom.

Dok se porodica okuplja, jedva i da primećuju mladu Džonu, koju je Beverli zaposlio da brine o domaćinstvu i oboleloj Vajolet, koja je ujedno i američki starosedelac. Okupirani sami sobom, porodica i ne sluti mnogo da se Beverli možda ubio, dok ne saznaju od šerifa da je pronađeno njegovo telo u obližnjem jezeru. Beverlijeva smrt ih nije sprečila da ostanu dosledni sopstvenim okupacijama i prisećajući se prošlosti, nove istine isplivavaju.

Teški trenuci smrti glave porodice rezultirali su ka preispitivanju odluka glavnih likova ove drame, shvativši da odlaskom od kuće neće pobeći i od sebe samih. Nova ljubav ili novi razvod neće mnogo toga zapravo promeniti.

preuzeto sa: bgedtculture

Predstava u Ateljeu 212, urađena je po istoimenom komadu pisca Trejsija Letsa, oživljavajući komplikovane porodične odnose sa kojima se lako može poistovetiti. Čak i ako ne živite u Oklahomi. Zadržavajući američki duh ove porodice, glumačka postavka odlično prikazuje istoriju jedne porodice, mada se glumci koji igraju glavne uloge bolje ističu od sporedne postavke. Značajno je i pomenuti odlično isprojektovanu scenografiju koja vizuelno oživljava stanje ove porodice, ali i tragičnost njenih likova simbolično kroz dekonstrukciju krova.

U predstavi igraju:

Vajolet Veston: DARA DŽOKIĆ
Barbara Fordam: ANITA MANČIĆ
Bil Fordam: BRANIMIR BRSTINA
Džin Fordam: JELENA PETROVIĆ
Ajvi Veston: JELENA ĐOKIĆ
Karen Veston: MILICA MIHAJLOVIĆ
Meti Fej Ejken: BRANKA ŠELIĆ
Čarli Ejken: MLADEN ANDREJEVIĆ
Mali Čarls Ejken: DEJAN DEDIĆ
Džona Monevata: ISIDORA MINIĆ
Stiv Hajdebreht: GORDAN KIČIĆ
Šerif Dion Gilbo: NENAD ĆIRIĆ
Beverli Veston: DRAGAN NIKOLIĆ – specijalna pojava

Originalan komad prate uspesi na Brodveju, u mnogim pozorištima širom sveta, kao i na filmskom platnu. Predstava domaćih autora, se zasigurno može pridružiti inostranim uspesima i zaslužuje veliku preporuku gledaocima.

The post Avgust u okrugu Osejdž – porodična tragikomedija appeared first on Portal Mladi.

preuzeto sa: facebook.com/kolaractakeover/

Kroz seriju koncerata, performansa i predavanja, Take over festival pokazao je inicijativu za promenu u kulturi, podsticanje nove kreativnosti i širenje znanja kod mladih. Ponovo otvara pitanje položaja mlade publike, poštovanje i negovanje vrednosti samih institucija kod, upravo, mladih. Program festivala se, takođe, sprovodio u okviru projekta sa partnerskim organizacijama iz Poljske, Italije, Grčke i Velike Britanije. Predstavnici organizacija bili su učesnici radio emisije FLUX, govoreći o samom projektu, kao i o njegovoj temi, odnosno razvoju mlade publike. Za FLUX radio, u emisiji učestvovali su Hana iz Britanskog Saveta, Dorota iz Chorea teatra, Lođ, zatim Vasilis iz Centra BIOS, Atina i na kraju Dimitri kao predstavnik Teatro della Limonaia, Firenca.

Hana je kao predstavnik Britanskog Saveta govorila o važnosti položaja i angažovanja mladih, te je zbog toga ova organizacija videla potencijal u učestvovanju u projektu. Smatra da je važno iskoristiti veštine mladih ljudi, kao i razumevanje potreba i želja mladih od strane umetničkih organizacija. Prema tome se u mnogim institucijama širom Evrope formira bord mladih koji bi se u sadejstvu ostalih slojeva jedne institucije, bavio programskim sadržajima koji bi delom bili prilagođeni i mladima. Ova zamisao se upravo i sprovela u projektu Take over.

Proces uključivanja mladih u kulturu traje već oko trideset godina u Italiji projektom Intercity, objašnjava Dimitri. Teatro della Limonaia je ovim projektom omogućio određenom broju mladih da svake godine žive na određeno vreme u izabranom gradu i nakon toga predstave pozorišnu scenu tog grada u Italiji. Na taj način ovaj projekat daje priliku novim mladim umetnicima da se predstave kulturnoj sceni kao i da ih upozna sa novim umetničkim tokovima. Ovakav način upoznavanja sa drugim, internacionalnim teatrima, omogućava mladima da bolje sagledaju situiranost kulture u svojoj zemlji, šta bi bilo poželjno promeniti i kako se njihov teatar razvija u odnosu na ostale.

Projekat je na neki način i reakcija na formalno obrazovanje i ograničene mogućnosti koje ono pruža, posebno kada je u pitanju umetnost. Nesvesno se oživljavaju ideje i mišljenja koja sa sobom nose određenu dugotrajnost, te je zanovljavanje i prihvatanje novih tokova iscrpan proces. Zatim se potreba za sticanjem praktičnog znanja upravo zadovoljava kroz ovakve projekte, čiji je sadržaj fokusiran na realna pitanja u kulturnim slojevima.

Chorea teatar iz Poljske, fokusiran na decu i mlade, upravo pokušava da popuni rupe umetničkog formalnog obrazovanja. Dorota govori o radu ovog teatra kroz dramu i muziku ka ispunjavanju znanja i omogućavanju mladih da posećuju teatar bez novčane nadoknade. Takođe, ova organizacija se i bavi pitanjem koliko je njihov program primeren i interesantan mladoj publici, omogućavajući im da iskažu svoje mišljenje o programskom sadržaju kulturnih ustanova. Važnost komunikacije između mlade publike i vodećih slojeva jedne ustanove, neguje i Centar BIOS. Kao predstavnik ove organizacije, Vasilis govori o pronalaženju jezika koji bi razumeo ono što mladi žele da vide na kulturnoj sceni. Odnosno, osvežavanje programa i izvlačenjem najboljeg iz ideja mladih ljudi. Jer, kako objašnjava, institucije su vođene od strane starijih ljudi stoga je neophodno da se konstantno oživljavaju mladim entuzijazmom.

Take over festival svojom realizacijom reagovao je na trenutnu kulturnu situaciju, podstičući odnos kulture i njene publike, tačnije ustanove i mladih. Forsiran razvoj mlade publike će se nastaviti i nakon ovog festivala, ali će verovatno imati vidljivog uticaja tek kada se kultura pokrene na svim svojim poljima, što za našu scenu deluje možda utopijski. Kao što su učesnici ove emisije objasnili, mikro koraci su ipak ostavili svoj trag.

The post TAKE OVER – festival koji podstiče razvoj mlade publike appeared first on Portal Mladi.

Massive Attack, bend iz Bristola oformljen 1988. godine počinje kao soundsystem, ali kasnije prelaze u live bend. Prvi hit izbacuju 1991. godine Unfinished Sympathy sa vokalima gospel pevačice Šare Nelson. Kasnije, ova pesma je izglasana kao jedna od najboljih pesama ikada od strane magazine NME. Massive Attack pored takvog uspeha na samom početku svog stvaranja, svakako nije jedan sasvim običan bend. Zbog svog sastava koji čine Robert 3D Del Naja, Grant Daddy G Maršal i nekada sa njima Endi Mushroom Vauls, bili su odraz multikulturalnosti. Potpuno neuobičajen bend u to vreme u Velikoj Britaniji, svojom muzikom pružao je nove poglede na rege i hip hop kulturu. Kombinacijom dens muzike i tekstova političke konotacije, proširivali su nove vidove britanske kulture.

Pročitajte i Moderna kultura grafita – Zidovi sa dušom

Sa druge strane, van muzičkog studija, na ulicama su se pojavljivali neobični grafiti koji prolaznike nisu ostavljali ravnodušnima. Prema mnogim pretpostavkama potpis, Banksy, koje se pojavljivalo iza tih radova pripada jednom od članove grupe Massive Attack, Robertu Del Naji. Mnogi datumi njihovih turneja i koncerata se poklapaju i sa datumom nastanka grafita. Del Naja je 2013. godine održao svoju prvu samostalnu izložbu u Londonu u Lazarajds galeriji, čiji je vlasnik Stiv Lazarajds poznat i po tome što je svojevremeno zastupao Banksy-ja. Na izložbi su bili prikazani svi radovi koje je Del Naja radio za Massive Attack u periodu od dvadeset godina. Svaki izložen crtež je ručno rađen šablonima, tehnikom kojom se i Banksy služi pri crtanju grafita.

Bežanjem od mejnstrima, Massive Attack kombinuje hip hip sa dens muzikom koja je tada predstavljala eskapizam od surove realnosti, postaju kulturni fenomen i definišu novi pravac, trip hop. Politički aktivizam prožet kroz ,,uličnu muziku’’ im sa jedne strane svrstava albume Blue Lines i Mezzanine u 500 najboljih albuma ikada, a sa druge ih u muzičkom svetu deklariše kao autsajdere. Muzikom prenose realnost sa ulice tako komunicirajući sa publikom, kao što to Benksy radi dok se šetate ulicom. Polaritet koji prikazuju u svojoj muzici se posebno ogleda u pesmi Karmacoma (Protection, 1994). U jednom trenutku se šetate ulicom bezbrižno, dok je u drugom Kuvajt bombardovan.

,,Walking through the suburbs though not exactly lovers
You’re a couple, ‘specially when your body’s doubled
Duplicate, then you wait for the next Kuwait’’

Velika Britanija takođe nije bila pošteđena kritika ovih umetnika. Splitting the Atom (Heligoland, 2010) pored toga što je nadahnuta situacijom u svetu, iskazuje i njihove stavove o britanskom ponavljanju sopstvene istorije. Inspirisan događajima u Parizu 2005. godine, Robert piše False Flags (Collected, 2006), politički najotvoreniju pesmu kao direktan komentar na dešavanja u Evropskoj uniji, direktniji od Eurochild (Protection, 1994). Svoju odbojnost prema mejnstrim medijima su, pored same muzičke orijentisanosti, iskazivali i u pesmi Be Thankful for What You’ve Got (Blue Lines, 1991) o njihovom uticaju i nametanju modela po kojima se (ne) treba ugledati.

,,Activated the remote I put the bbc on
I’ve seen this city somewhere
I’m looking out for no-one
Pallor in my eye it get blue like neon
Hell is round the corner where I shelter’’

Massive Attack i Banksy su svojim radom definisali polje potkulture do nivoa koji nekada nije bio prepoznatljiv. Kombinovanjem produkta masovne umetnosti sa surovim temama koje nas okružuju svakodnevno, otvorili su nove vidove kulture i načine razumevanja određenih dešavanja. Banksy redefiniše prodaju umetničkih dela, skoro kao što je Endi Vorhol to učinio sa svojim štampanim delima Pop Art-a. Tako što se rad nastao tehnikama koji se vezuje za urbanu kulturu, prodaje u umetničkim galerijama na isti način i za takođe veliku sumu novca kao bilo koje delo visoke umetnosti. Time podstičući mlade umetnike da stvaraju i žive od svoje umetnosti, otvarajući im nove mogućnosti za profesionalno usavršavanje, a u isto vreme negira elitizam i hijerarhiju koja postoji u umetničkim krugovima. Pravi identitet Banksy-ja nije ni bitan. Ono što je, zapravo, vredno pažnje su poruke koje nam šalju i način poigravanja sa našom svakodnevicom.

The post Grafiti grupe Massive Attack appeared first on Portal Mladi.

Ako se na kratko vratimo u prošlost do samih početaka američkog filma, svakako pored suvoparnih istorijskih činjenica, treba obratiti pažnju da se američki film pominje u trenutku krize evropske umetnosti. Kako drugačije pokrenuti ovakav biznis ako se u novinama ne piše loše o evropskom filmu. Ili uvesti cenzuru, kao što je to u ono vreme uspeo Džeremaja Pi Kenedi, na danske filmove koji su onda prvi prikazivali poljubac na filmu. Od samog početka, kako je postojalo određeno takmičenje sa Evropom, američki filmski stvaraoci su imali samo jednu misiju: da pridobiju što veću publiku. Dvadesetih godina mnogi producenti se udružuju formirajući kompanije Fox, Universal, Metro-Goldwyn-Mayer i novac počinje da gospodari. Wall Street kreće da investira stotine miliona u gradnju kinematografije, zatim i u samu proizvodnju. U međuvremenu nastaje i Paramount Pictures.

Prvi film snimljen u Los Anđelesu, Grof Monte Kristo (1908), u te svrhe improvizovanom studiju u nekom selu, koji je kasnije nazvan Holivudom (Hollywood). Iako zimzeleno drveće ne može da opstane u tim krajevima. Pažnja počinje više da se usmerava ka Istočnoj obali i Holivud postaje grad brzog bogaćenja. Loš ukus novih bogataša počinje da diktira filmskim stvaraocima i kreće izvoz proizvoda kulture.

Nakon Drugog svetskog rata, dok se Evropa oporavljala od posledica rata, Holivud je uspeo da očuva temelje svoje filmske industrije kako bi do šezdesetih godina od svojih filmova stvorio klasike. Norme za ono šta je klasično na filmu su zapravo nametnute. Nedefinisana vrednost klasičnog filma kao ,,umetnički produkt’’ razvijala se u kontekstu pada evropske umetnosti. Sve ono što se negovalo u Evropi, da je umetnost ipak za učenije ljude, na Zapadu se to negira. Kultura postaje industrija koja je u rukama medija okrenuta isključivo ka stvaranju profita.

Dok se filmska industrija razvijala, jedan od najznačajnijih producenata bio je Irving Tolberg, uspevao je da sa jedne strane ugodi investitorima produkcija, a sa druge da u potpunosti zadovolji publiku. Time, na neki način, formira se šablon po kome je uspešan film isključivo onaj sa velikom zaradom. Prvi hit koji je tada oborio sve rekorde bio je film Frensisa Forda Kopole, Kum (1972). Da to nije slučajnost, Spilbergov film Ajkula (1975) je zaradio osam miliona dolara za samo prva tri dana prikazivanja, te se od tada pa sve do danas samo nižu hitovi.

Pročitajte: Filmski plakati – Da li znate kako su nastali?

Nakon ovih ostvarenja zaista kreće proizvodnja kulturnih produkata formiranih od onih oblika kulture koji se ljudima širom sveta dopadaju. Ne očekuje se da su takvi oblici kulture razumljivi samo njima, verovatno zato što svako u stvari može biti Amerikanac. Tema filma skoro da nije ni bitna koliko poruka o američkom snu. Dovoljno je imati ideju na kojoj ćete konstantno raditi i postaćete jedan od najbogatijih ljudi na planeti. Usput morate da napustite Harvard, kao u filmu Društvena mreža (2010).

Osnova američkog filma su realizam i naracija. Producenti realizmom ostavljaju uverljiv utisak na gledaoce, a naracija se odnosi na samu činjenicu bez koje film ne bi mogao da postoji. Ovakva forma zadovoljava većinu gledalaca pružajući im na trenutak beg od sopstvene realnosti u filmsku realnost koja je svakako bolja. Ili ako nije, tu su filmovi da uteše svojim prikazima lakog prevazilaženja prepreka. Akcenat je gotovo uvek na radu i postizanju cilja kakav god bio, kao na primer u filmu Đavo nosi Pradu (2006), koji je stavljen u kontekst glamura, mode i naravno rada u medijima. Dovoljno, toliko da ulepša mukotrpan rad i na trenutak olakša dosadan život korporativnog roba.

Kako bi naracija bila u pravom odnosu sa realizmom, potrebno je na platnu imati nekoga ko će to lepo i da prikaže, ili u produkcijskoj kući, nije ni bitno. Još od Grete Garbo, Merilin Monro, glumci nisu samo umetnici, već i brend. Radnici koji su svoje karijere započeli preko nekoga koga znaju u industriji ili možda člana porodice. Filmovi nam zapravo slikovito prikazuju odnos američkog društva prema pravim umetnicima, kroz okvir satkan od stereotipa i pretpostavki običnog čoveka. Jer, jedan od primarnih razloga zašto se snimaju filmovi, pored potrebe za pridobijanjem poštovanja među kolegama, je i sama slava. A kako drugačije pridobiti publiku ako joj se ne pruži ono što želi da vidi na platnu i jednostavno je zadovoljiti prekidajući svako njeno interesovanje za nepoznatim, van samog filma. Neuspeh se izuzetno loše tretira, na blagajni naravno. Kako drugačije zamaskirati loš scenario, no kastingom punim zvezda. Što je svakako dobar marketinški potez. Primeri nisu ni potrebni.

Model po kome je baziran filmski produkt naglašava odnos centra i periferije, odnosno da postoji samo jedan protok, od Zapada ka ostalima. Ovakav izvoz ugrožava domaće kulture, negujući ideale kapitalizma i potrošnje koji preovlađuju u američkom društvu. Film, stvoren za mase, kao način dolaska do isključivo profita, svakako je izmešten iz konteksta visoke umetnosti. Prelazi iz dela u proizvod koji svako može da ima. Kao što bi i Madona rekla: How could it hurt you when it looks so good.

The post Da li su holivudski filmovi umetnost? appeared first on Portal Mladi.

Činjenica je da mašinovođe tokom svoje karijere nenamerno ubiju više desetina ljudi, koji se nađu na pruzi zbog svoje nemarljivosti ili zato što žele da izvrše samoubistvo. Nakon što je kočnica aktivirana, vozu je potrebno oko 700 metara da se zaustavi, oslobađajući mašinovođe svake odgovornosti. Ovaj film je još jedno u nizu ostvarenje saradnje Lazara Ristovskog i Miloša Radovića, nastao iz potrebe da se ispriča priča o zanimanju njihovih predaka.

Ilija Todorović (Lazar Ristovski), tokom svoje karijere zgazio je 28 ljudi, zajedno sa svojim ocem i dedom, više od 60. Ilijin rutinski život biva uzurpan kada u jednom trenutku vozom nailazi na desetogodišnjeg dečaka, Simu koji je pokušao da izvrši samoubistvo. Nakon što je uspeo da zaustavi voz na vreme, Ilija odlučuje da usvoji dečaka. Sima, kao odrastao mladić rešava da i on sam postane mašinovođa, što je za Iliju bilo neshvatljivo, želeći da Sima prekine porodičnu tradiciju gaženja nevinih ljudi na pruzi.

Centar priče se zapravo zasniva na temi izbora. Ko su mašinovođe i da li oni uopšte imaju izbora? Ili neminovno prihvataju teret koji ovaj posao sa sobom nosi uz apsolutno odsustvo bilo kakvog straha od smrti. Prihvatanje da su žrtve samo recke i da su njihove smrti samo još jedna rutina. Jer, prvo gaženje je uvek najteže, posebno za Simu kada počne sam da vozi. Nedelje prolaze, a nijedne smrti na pruzi. Sima sve sporije vozi, nervozan, uplašen, noću ne spava… Dok, Ilija u ovakvim trenucima Siminog očaja odlučuje da u svom najlepšem odelu skrati muke svom usvojenom sinu. Likovi se u ovoj priči i okreću jedni drugima baš u trenucima sopstvenog nezadovoljstva i neispunjenosti. Njihovo ukrštanje počinje onda kada su odbačeni i usamljeni, prekidajući svoju rutinu.

Pročitajte: Stepski život na Beldocs festivalu

Dnevnik mašinovođe nije samo ostvarenje nastalo iz potrebe da se približi zanimanje mašinovođe, već i njihov naizgled jednostavan život. Podsećajući nas, takođe, koliko je sam koncept bitan, što se u ovom filmu i vidi. Dobar, promišljen koncept uz dobro uklopljnu priču, njegova realizacija postaje samo još jedna rutina. Jer, kako i Ristovski kaže, ovakvi filmovi bi vratili publiku u bioskope. A to vreme svakako ne bi bilo uzaludno potrošeno, barem što se ovog filma tiče.

The post DNEVNIK MAŠINOVOĐE – Film o nevinim ubicama appeared first on Portal Mladi.

Nakon Kuće od karata (House of Cards), Netfliks nam sada strimuje seriju koja kao da je snimana po ugledu na svaki DVD koji je Netfliks devedesetih prodao. Stranger Things, ostvarenje braće Duffer koji su svoju holivudsku karijeru počeli horor filmom Hidden i svega nekoliko scenarija za seriju Wayward Pines. Nostalgičan povratak u osamdesete razvučen u osam epizoda i na sada već drugu sezonu, iako se zapravo može svesti na jedan film. Radnja serije se odvija dovoljno brzo da drži pažnju, a istovremeno ne odajući previše.

Već nas sam početak upoznaje sa konkretnim činjenicama određujući vreme i mesto dešavanja:

6. novembar 1983. Hawkins, Indiana. Hawkins National Laboratory. U.S. Department of Energy.

Ali, nagoveštavajući na pojavu nečeg paranormalnog što će kasnije biti centar priče. Serija prati družinu četiri dečaka, koji igraju Dungeons and Dragons, bivaju maltretirani u školi i jedan od njih je crnac, naravno. Dok su se protagonisti jedne večeri vraćali svojim kućama, jedan od njih Vil, odlučuje da krene prečicom kroz laboratoriju kada usput naleti na neku nepoznatu pojavu, nakon čega nestaje.

Pročitajte: Počeo je ispitni rok – koju seriju gledati?

Kako se sve dešava u malom gradu, cela zajednica se uključuje u potragu tokom koje se upoznajemo i sa ostalim likovima, otkrivajući slojeve priče i ne tako idiličnog života u zabačenom američkom gradu. Paralelno sa nestankom dečaka, priča nagoveštava na neobična ispitivanja koja su vršena na deci i koja su u jednom trenutku izmakla kontroli. Sukobljavajući dve strane: naučnike iz laboratorije i sam grad Hokins. Kroz celu priču se prožima i tema postojanja paralelnog univerzuma i kako doći do njega, generalno karakteristična za osamdesete.

Kako u ovom trenutku izgleda da su sve teme istrošene, serija je apsolutni povratak u prošlost bazirana na mnogim ostvarenjima poput Dosije X, Tvin Piks, pričama Stivena Kinga i drugim groundbreaking produktima američke kinematografije. Čak i angažovanjem Vinone Rajder, koja tumači Vilovu majku, predstavlja neki omaž vrhuncu njene karijere koji je upravo bio osamdesetih. Mada,  možda je ipak bolje da nam je ostala u sećanju njena uloga u filmu Bitlđus (Beetlejuice), nego u ovoj seriji. Pored generalno solidnog kastinga, serija ima izuzetnu produkciju, doduše kao i većina Netfliksovih serija.

Stranger Things je serija koja, zapravo, sadrži sve. Tragičan događaj u malom zabačenom gradu koji ruši njegov naizgled skladan ritam, čiji se stanovnici součavaju sa opasnostima većih od njih samih. Skoro da se zapitamo šta je u seriji originalno. Od histeričnih scena bacanja bakelitnog telefona do dece koja pokušavaju da reše nestanak svog drugara. Prva sezona nije baš sasvim opravdala hype na Internetu, kao i previše visoku ocenu na IMDB-u, ali možda će druga sezona… Sami procenite.

The post STRANGER THINGS, serija koja će vas vratiti u prošlost appeared first on Portal Mladi.

Venecija – mesto održavanja Bijenala, međunarodne izložbe na kojoj svake druge godine mnoge nacije reprezentuju svoju umetnost. Jedna od najvećih svetskih izložbi svoj život je započela daleke 1893. godine, sa željom da se proslavi srebrna godišnjica braka kralja Umberta i Margerite od Savoje. Iako je prva izložba održana tek dve godine kasnije, Bijenale je zapravo mnogo više od godišnjice.

Gradonačelnik Venecije, Rikardo Silvatiko isplanirao je takvu izložbu koja bi prevazišla obično okupuljanje umetnika u Caffe Florian na Trgu Svetog Marka, karakteristično u to vreme. Cela inicijativa bila je inspirisana secesijom u Nemačkoj, tačnije Jugendstilom. Cilj ovog umetničkog pokreta bio je podizanje zanatskih veština do nivoa umesnosti, a u isto vreme. Bila je ovo u isto vreme i borba protvi oštro kritikovanog akademizma.

U vreme nastanka Bijenala, umetnost uopšte suočavala se sa pojavom novih tehnika, izraza, oblika i forme dela što je fundamentalno uticalo na dalje razvijanje umetnosti u 20. veku. Slabljenje ustaljenih vrednosti i elitističkog akademizma, brzo smenjivanje izama, razvoj postimpresionizma, kontekst je iz kog je nastala potreba za novim vidom praćenja umetnosti.

Ideja Bijenala nije bila da okuplja umetnike i potencijalne kupce, kao što je danas slučaj Art Bazel u Majamiju, na koji se dolazi privatnim avionom sa željom da se potroši velika količina novca ispijajući šampanjce. Ideja je bila potpuno drugačija – napraviti mesto na kom će se izražavati politički i kulturni stavovi jedne nacije kroz umetnost.

Pročitajte i Akile Bonito Oliva: Veliki vrač avangarde

Svaka država koja izlaže ima svoj paviljon. Park Đardini je predviđeno mesto svih paviljona koje bi projektovale arhitekte predstavljenih država. Ali, paviljoni i sama izložba menjali su se tokom godina. U početku ih je bilo nekolicina dok se sada broj povećao toliko da su se paviljoni proširili na celu Veneciju. Sve je više država koje žele da izlažu i tako utemelje svoj nacionalni identitet.

Godinu dana nakon što je Izrael stekao nezavisnosti (1948), ova država već dobija svoj paviljon, kao i Egipat 1952. godine. Svoj paviljon je dobila i Crna Gora u Palati Malipiero koja je nekada bila redovno mesto Kazanovinih randevua. Dok Srbija danas koristi paviljon koji je nekada pripadao Jugoslaviji, a naziv „Srbija“ dopisan je negde sa strane, sitno da se skoro ni ne vidi.

Paviljoni kao takvi ipak ne predstavljaju bilo kakvu kulturnu ili političku poziciju u odnosu na ostale, već ono što se u njima izlaže.

Umetnost posreduje u iskazivanju karakteristika jedne nacije ili prikazivanja određenog momenta u kome se ta nacija nalazi. Kao što su ruski umetnici Sergej Djagiljev i Ilja Rjepin kroz svoje izložbe glorifikovali rusku baletsku umetnost. Američki umetnik, Džon Singer, 1907. godine svojom izložbom prikazuje procvat američke umetnosti postavljajući je rame uz rame sa evropskom.

Bijenale je svojim izložbama podsticalo i razvoj novih pravaca. Izložba The Art of Dream nagoveštava pojavu nadrealizma, kao i kasnije izložba Džejsma Ensora sa prvim ekspresionističkim delima. 

Gustav Klimt je svoju Džudit II predstavio bijenalskoj publici već 1899. iako je široj javnosti prikazana tek 1909. godine. Za više od jednog veka, koliko ova međunarodna izložba postoji, velika imena umetnosti su imala priliku da izlažu ili im je neka izložba retrospektivno posvećena. Od Kamij Koroa, preko Pabla Pikasa  i Đorđa de Kirika do Džeksona Poloka i Renea Magrita.

Bijenale – Gde su srpski umetnici?

Marina Abramovič, koja se praktično odrekla srpskog porekla, izvela je 1997. godine performans Balkan Baroque baziran na „čišćenju naše savesti“. Tako je isticala svoj stav povodom rata u Jugoslaviji. Performans je prvo trebalo da predstavlja Srbiju, zatim Crnu Goru, ali kada se saznalo za njene ideje, organizacije nisu htele finansijski i produkcijski da podrže ovaj performans.

Marina je performans izvela u podrumu jednog paviljona kao nomad, ne predstavljajući nijednu državu. Taktika ovog nastupa negira bilo kakvu prostornu vrednost ističući kreativnu vrednost sebe, individue nasuprot kreativnoj vrednosti nas. 

Jer Bijenale to i jeste – prilika za razgovor sa vremenom u određenom nacionalnom prostoru gledajući jednu državu kako pronalazi ov identitet i preoblikuje svoju prošlost. 

Pročitajte i Susret Hitlerove umetnice i američkog šoumena

Vratimo se još malo u prošlost. Hitler dolazi 1934. u Veneciju i gradi paviljon kao priliku za ekspresiju svojih političkih ideja remontovanjem nemačke arhitekture. Ali taj paviljon, naravno, više ne postoji. Nemački umetnik Hans Haka ga 1993. uništava izražavajući svoj stav prema Hitlerovoj Germaniji  i terajući publiku da hoda po „ruševinama države“, kako je sam govorio.

Naši predstavnici ipak biraju apstrakciju kao način izražavanja. Nema ni retrospektivnih izložbi o velikim srpskim umetnicima, već samo asocijativna umetnost koja razara svaku racionalnu i unapred isplaniranu estetski i kompozicionu strukturu. Poput izložbe Ivana Grubanova United Dead Nations na prošlogodišnjem Bijenalu, koja reflektuje političke pokrete i krize od vremena nastanka paviljona (1938.) do danas. 

Prikaz dela oslobođenog bilo kakvih ideoloških predznaka. Posebno izraženo u projektu Heroik: FREESHIPPING troje arhitekata iz Beograda koji prikazuju na apstraktan način probleme mladih i talentovanih ljudi i njihovu potragu za svojim mestom u arhitekturi.

Ali, do apstrakcije se mora nekako doći – potrebom za prekidom veze sa realnošću, odbacivanjem plana i kontrole procesa stvaranja dela. U vremenu do apstrakcije naša umetnost se suočavala sa „previše izazova“ i pojavom „novih“ pravaca. U ovom trenutku apstrakcija je jedini vid izraza i pravi odgovor. Zbog čega bismo iskoristili priliku da se na Venecijanskom Bijenalu suočimo sa prošlošću kako bismo lakše prihvatili budućnost? Jer apstrakciju ipak svi razumemo, zar ne?

Autor: Tamara Kabanica

The post Bijenale u Veneciji i provokacije srpske umetnosti appeared first on Portal Mladi.