Bijenale u Veneciji i provokacije srpske umetnosti

Jedna od najznačajnijih svetskih izložbi, Bijenale, svojim sadržajem privlači sve veću internacionalnu publiku čineći Veneciju modernom kulturnom prestonicom. Kako je srpska umetnost iskoristila priliku da izlaže među svetskim imenima? Ili nije?

bijenale
Foto: eikonarestauro.it

Venecija – mesto održavanja Bijenala, međunarodne izložbe na kojoj svake druge godine mnoge nacije reprezentuju svoju umetnost. Jedna od najvećih svetskih izložbi svoj život je započela daleke 1893. godine, sa željom da se proslavi srebrna godišnjica braka kralja Umberta i Margerite od Savoje. Iako je prva izložba održana tek dve godine kasnije, Bijenale je zapravo mnogo više od godišnjice.

Gradonačelnik Venecije, Rikardo Silvatiko isplanirao je takvu izložbu koja bi prevazišla obično okupuljanje umetnika u Caffe Florian na Trgu Svetog Marka, karakteristično u to vreme. Cela inicijativa bila je inspirisana secesijom u Nemačkoj, tačnije Jugendstilom. Cilj ovog umetničkog pokreta bio je podizanje zanatskih veština do nivoa umesnosti, a u isto vreme. Bila je ovo u isto vreme i borba protvi oštro kritikovanog akademizma.

U vreme nastanka Bijenala, umetnost uopšte suočavala se sa pojavom novih tehnika, izraza, oblika i forme dela što je fundamentalno uticalo na dalje razvijanje umetnosti u 20. veku. Slabljenje ustaljenih vrednosti i elitističkog akademizma, brzo smenjivanje izama, razvoj postimpresionizma, kontekst je iz kog je nastala potreba za novim vidom praćenja umetnosti.

Ideja Bijenala nije bila da okuplja umetnike i potencijalne kupce, kao što je danas slučaj Art Bazel u Majamiju, na koji se dolazi privatnim avionom sa željom da se potroši velika količina novca ispijajući šampanjce. Ideja je bila potpuno drugačija – napraviti mesto na kom će se izražavati politički i kulturni stavovi jedne nacije kroz umetnost.

Pročitajte i Akile Bonito Oliva: Veliki vrač avangarde

Svaka država koja izlaže ima svoj paviljon. Park Đardini je predviđeno mesto svih paviljona koje bi projektovale arhitekte predstavljenih država. Ali, paviljoni i sama izložba menjali su se tokom godina. U početku ih je bilo nekolicina dok se sada broj povećao toliko da su se paviljoni proširili na celu Veneciju. Sve je više država koje žele da izlažu i tako utemelje svoj nacionalni identitet.

Godinu dana nakon što je Izrael stekao nezavisnosti (1948), ova država već dobija svoj paviljon, kao i Egipat 1952. godine. Svoj paviljon je dobila i Crna Gora u Palati Malipiero koja je nekada bila redovno mesto Kazanovinih randevua. Dok Srbija danas koristi paviljon koji je nekada pripadao Jugoslaviji, a naziv “Srbija” dopisan je negde sa strane, sitno da se skoro ni ne vidi.

Paviljoni kao takvi ipak ne predstavljaju bilo kakvu kulturnu ili političku poziciju u odnosu na ostale, već ono što se u njima izlaže.

Umetnost posreduje u iskazivanju karakteristika jedne nacije ili prikazivanja određenog momenta u kome se ta nacija nalazi. Kao što su ruski umetnici Sergej Djagiljev i Ilja Rjepin kroz svoje izložbe glorifikovali rusku baletsku umetnost. Američki umetnik, Džon Singer, 1907. godine svojom izložbom prikazuje procvat američke umetnosti postavljajući je rame uz rame sa evropskom.

Bijenale je svojim izložbama podsticalo i razvoj novih pravaca. Izložba The Art of Dream nagoveštava pojavu nadrealizma, kao i kasnije izložba Džejsma Ensora sa prvim ekspresionističkim delima. 

Gustav Klimt je svoju Džudit II predstavio bijenalskoj publici već 1899. iako je široj javnosti prikazana tek 1909. godine. Za više od jednog veka, koliko ova međunarodna izložba postoji, velika imena umetnosti su imala priliku da izlažu ili im je neka izložba retrospektivno posvećena. Od Kamij Koroa, preko Pabla Pikasa  i Đorđa de Kirika do Džeksona Poloka i Renea Magrita.

bijenale
Paviljon Srbije na Bijenalu arhitekture 2016. u Veneciji foto: designboom.com

Bijenale – Gde su srpski umetnici?

Marina Abramovičkoja se praktično odrekla srpskog porekla, izvela je 1997. godine performans Balkan Baroque baziran na “čišćenju naše savesti”. Tako je isticala svoj stav povodom rata u Jugoslaviji. Performans je prvo trebalo da predstavlja Srbiju, zatim Crnu Goru, ali kada se saznalo za njene ideje, organizacije nisu htele finansijski i produkcijski da podrže ovaj performans.

Marina je performans izvela u podrumu jednog paviljona kao nomad, ne predstavljajući nijednu državu. Taktika ovog nastupa negira bilo kakvu prostornu vrednost ističući kreativnu vrednost sebe, individue nasuprot kreativnoj vrednosti nas. 

Jer Bijenale to i jeste – prilika za razgovor sa vremenom u određenom nacionalnom prostoru gledajući jednu državu kako pronalazi ov identitet i preoblikuje svoju prošlost. 

Pročitajte i Susret Hitlerove umetnice i američkog šoumena

Vratimo se još malo u prošlost. Hitler dolazi 1934. u Veneciju i gradi paviljon kao priliku za ekspresiju svojih političkih ideja remontovanjem nemačke arhitekture. Ali taj paviljon, naravno, više ne postoji. Nemački umetnik Hans Haka ga 1993. uništava izražavajući svoj stav prema Hitlerovoj Germaniji  i terajući publiku da hoda po “ruševinama države”, kako je sam govorio.

bijenale
United Dead Nations, detalj Foto: e-flux.com

Naši predstavnici ipak biraju apstrakciju kao način izražavanja. Nema ni retrospektivnih izložbi o velikim srpskim umetnicima, već samo asocijativna umetnost koja razara svaku racionalnu i unapred isplaniranu estetski i kompozicionu strukturu. Poput izložbe Ivana Grubanova United Dead Nations na prošlogodišnjem Bijenalu, koja reflektuje političke pokrete i krize od vremena nastanka paviljona (1938.) do danas. 

Prikaz dela oslobođenog bilo kakvih ideoloških predznaka. Posebno izraženo u projektu Heroik: FREESHIPPING troje arhitekata iz Beograda koji prikazuju na apstraktan način probleme mladih i talentovanih ljudi i njihovu potragu za svojim mestom u arhitekturi.

Ali, do apstrakcije se mora nekako doći – potrebom za prekidom veze sa realnošću, odbacivanjem plana i kontrole procesa stvaranja dela. U vremenu do apstrakcije naša umetnost se suočavala sa “previše izazova” i pojavom “novih” pravaca. U ovom trenutku apstrakcija je jedini vid izraza i pravi odgovor. Zbog čega bismo iskoristili priliku da se na Venecijanskom Bijenalu suočimo sa prošlošću kako bismo lakše prihvatili budućnost? Jer apstrakciju ipak svi razumemo, zar ne?

Autor: Tamara Kabanica

PODELI
Tamara Kabanica
Student Filozofskog fakulteta u Beogradu, smer Istorija umetnosti. Bavi se dizajnom i volonterskim radom. Oblasti interesovanja: vizuelne komunikacije, likovna i performativna umetnost...and so on...

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here