Grad ima vodu… I Voda koja je „sjaj nebeski” prelazi preko njene ruke, u smeru istorije, uzima joj kosu i vodi je ka svojim dubinama. I može videti kako joj telo lebdi u ogledalu Vode, te vode koja je Istros, koja je život, koja je večno kretanje. I telo joj postaje Voda. I Sunce se pomalja iznad romboidne stene, tog prvog Olimpa, prve staze Helijevih kočija. A Čovek gradi romboidnu kuću, i u njoj jedno ognjište, i nad ognjištem zida Sebe. I polaže se uspravno, kao strela, želeći da stremi tom solarnom putu. I veštim prstima prikazuje jelena u steni, ribu u sebi i sebe u ribi, a vodena vila mu je prvi model, prva mermerna žena… I istorija teče kao božanska reka, kao taj Veliki gospodin Dunav, (ali kada joj je telo voda, istorija nije bitna), i brat je smenio brata, udice postaju ralovi, i jedemo Geine plodove, i prvi zubi nam ispadaju – i Sebe postavljamo u naručje zemlje, u utrobu majke, da kao fetusi usnimo večni san. I otac-stena izranja iz vode. I šaran stari na dnu reke, stari, a telo mu raste i peraja se izdužuju i postaju krila, i šaran-zmaj izlazi iz vode i spušta se niz dimnjak neke devojke iz borove šume kod Žutog Brda, i rađa se dete. I Slovo ljubve je čovekova himna ljubavi. I Miloš Obilić prati reke od vode i krvi, i prati glas pokojne majke i jaše na jelenu (prikazanom u steni) i ptica govori – Tuti-man(astir), Tuti-man(astir)! I Pek dolazi do Dunava i Jason dolazi do zlata… I sat će stati i nebo i voda će postati jedno.

Alarm i remetači

Ali sat je ipak otkucao, i aždaja ga je ipak ispljunula. I sitno biće, krvožedno, Simulium Raptans Golubacense, smejalo se kikotom i kvarilo vodeno ogledalo. A veliki ubod je stajao na telu koje je nekada bilo voda. I stare vaze su se raspale na delove i ribolike figurice su stajale izložene u muzejima, i tvrđava je bila opkoljena žicama i dva kostura su ležala u velikim staklenim kovčezima. I bio je avgust 2017. leta, jer je istorija opet bila bitna. I noge i ruke su sada imitirale žabu i plava devojka se besno vraćala na obalu.

• Oh, vi, remetači Utopije, vi hordo onoga koji zabranjuje da crvena, zelena i žuta knjiga postanu JEDNO, vi koji sprečavate da nebo i voda budu jedno! Reći ću vas svima, svi će znati da ste došli da srušite Grad, da pomračite Sunce i podmetnete nogu!

Ali – postoji samo jedan Grad i postoji samo jedan Čovek

Znate li šta je pravi odmor? Kada imate kljakavu nogu (heh), upalu uva (jer vam je telo bilo voda), kada vučete ujede i opekotine, buljite u zlonamernu floru i faunu i kažete – neka, postoji, baš me briga! Jer, postoji samo jedan Grad, i jedno Nebo, i jedna Voda i jedan Čovek… I jedan brodić na kome ćete čuti ono što ste već i sami znali (pošto ste se vratili sa ranama) –

Jedni pripovedaju da je neko odnekuda iz Srbije tjerao nekakvu alu, … ali se ona opet otela i ranjena utekla u onu pećinu i ondje od rane lipsala, pa od nje one muhe da postaju. – Vuk, „Život i običaji naroda srpskog”

Postoji i legenda da je, sada aždaju, ubio Miloš Obilić ili Sveti Đorđe, a kada je ova aždaja ubijena, iz njenog tela izlegle su se golubačke mušice. Iliti već pomenuta horda.

Napomena – autorka je legendu o nastanku manastira Tumane, o ptici i Milošu Obiliću, slušala u selu Vojilovo, 2016. godine, od strane bake koja se u tom manastiru školovala.

The post GLEDANJE U ČAJ : Grad, aždaja i remetači Utopije appeared first on Portal Mladi.

VILENITI

Grupa knjiž-etno-psihologa sa univeziteta Universe, u poznatom časopisu za kulturu Dreaming Is, objavila je članak – Termini „vileniti“ i „prebroditi“ i EVO-konačnica, uz poseban osvrt na devojčin san. Predočeno je da je razdoblje u kome je Devojka živela nepoznato, kao i da su svi biografski podaci izgubljeni u mnogobrojnim legendama. Zasigurno se zna da je nekada, zbog mogućnosti da svoj glas načini izuzetno dubokim, verovala da u njoj živi ZLA-ONA. Plašeći se da zli parnjak ne ispliva i preuzme kormilo, nikada nije želela da govori tako. Sem noću. Zapravo, tada je najmanje želela, i baš zato joj je duboki glas sam dolazio.

Onda je porasla i shvatila da se takav tonalitet zove – alt. Iskulirala je strah od oglašavanja, ali Oglašavanje nije iskuliralo nju. A i zašto bi, ona/druga-strana je vrlo darežljiva prema onima od kojih darove prima. Jedne noći (koja je i okosnica pomenutog člAnka), nalazeći se u polusnu, u nedovoljno budnom i nedovoljno odlazećem stanju, čula je sebe kako govori drugim glasom. Nikada primećenim. Prepoznavši u glasu svoju poznanicu (ili joj se tako samo činilo?), zaključila je – Svako koga smo sreli živi i u nama! I sve bi bilo savršeno normalno, obećala bi sebi da će se svesnije pozabaviti time kada se Sunce vrati, da nije dobila iznenadnu potvrdu. Riđi starac, iskeženih zuba i u oblaku vatre, sklopljenih prstiju, uneo joj se u lice i pljunuo – Bravo! Pošto je već navikla na ovakve goste, spustila se niz kose neke crne žene na jelenske rogove, a odatle je upala u potok, a potok ju je nosio ka reci, dok je reka nosila ka…

PREBRODITI

…MORU. Najpre, molimo čitaoca da oprosti što se jedan ozbiljan članak sveo na neozbiljnu Priču, ali takva je Ona, uvek dođe po šablonu – Evo Priče niotkuda!

Pročitajte i: https://www.portalmladi.com/pod-budnim-okom-realista/

Poznate su istine u svetu – da je more slano, da je leti toplo i da more NUŽNO traži mornare. I evo, brod će se sagraditi.

Čitava posada (jelen, devojka, starac, devojka, devojka, kosa + svako-koga-smo-sreli) je vrlo lako sklepala brod, jer ovde svako znanje realne brodogradnje pada u vodu. Ukrcali su se i, složno, unisono iliti SVIM glasovima, zapevali: Row your boat gently down the stream. Merrily, life is but a dream.

EVO-konačnica

All man will be sailors then, until the sea shall free them

EVO, zaista vam kažem – obala će doći i brod će je naći!

Evo zore, evo zore! Evo dana, evo dana!

Evo Priče niotkuda!

The post Gledanje u čaj: Jezikoslovlje i EVO-konačnica appeared first on Portal Mladi.

Kasnije sam shvatila da sam se ipak najbolje upoznala u četvrtom razredu, jer sam temi– šta ću biti kad porastem – rekla da ću živeti na brodu i udati se za kapetana. Iako ocenodavci nisu najsjajnije prihvatili moju želju, uporno sam je nastavljala. Naime, u petom razredu sam istim tim brodom na kome sam živela, došla do ostrva koje je bilo, obalom i obalom – RAJ. Ocenodavci su prema ovakvim nahođenjima bili fini, čak i darežljivi, jerbo je pored petice stajao i mali +.

Međutim, iako je ostatak mog života morao da prođe samo u neprekidnom veslanju uz talase zvane ljubim-te-Anka-najpametniju, i dalje mi nije sasvim svejedno dok mesim kolačiće sa cimetom. I dalje sam ponosna na to što znam da igram vist i što bih dominirala po salonima; smejem se dok iz probušene postave kaputa vadim novčanice; mislim da se putovanjem rešavaju problemi; diktiram recept zeljanice, boršča, piroški; tripujem mirišljavu so, pržim se na mejlove – draga moja, kada bi znala s kojim ushićenjem…; koristim reč sušica koja, naravno, mori, lečim se sirćem… I sve bi to ostalo u domenu zaluđenika da, prilikom stavljanja minđuša ne deklamujem – a jednostavne minđuše su zveckale na njenom belom vratu dajući…; da se ne žestim i ne komentarišem da su to živci, da ne znam da mi oči žmirkaju, a zenice se sužavaju kada me na to nagnaju odveć neočekivane rečenice; da ne razmišljam o dlanovima koje sklapam-skupljam i nožnim prstima kojima mlataram; da ne razmišljam o svom preglasnom smehu i glavi koju zabacim („Ti se, Anamarija, smeješ najglasnije na svetu. A isto tako i pričaš.“); o izrazima lica koji nikada nisu prikrili kako se osećam… Ili da se ne pitam kakvo je moje držanje, da li je izbačena brada drska, šta boja kose znači i šta znači što je vezujemo u neobavezne punđe opet deklamujući pred ogledalom – a pramenovi su, a haljina je, a potpetice su, a držanje je, a pritvoren osmeh nije jeste gde je…

Pročitajte i: https://www.portalmladi.com/gledanje-u-caj-kako-sam-dobila-nagradu/

I da bismo konačno došli do breskve i badema ilitipriče u ogledalu iliti nosce te ipsum…

…I dok je sanjivim pogledom prelazila predelima koji su se neprekidno nizali, misli su joj se kovitlale i stapale u jednu veliku, odveć veliku i jaku da u njoj zauvek ostane. Onda bi se burno vratila na tlo, na svoje maleno sedište i činilo joj se da je tada sve palo, privučeno jakom silom gravitacije – i telo kao da bi se prenulo iz sna i taj prekid nagovestilo komešanjem… Ali oko nje je sve bilo mirno i svi putnici su spavali. Žalila je što njihov san nikada nije poznala – ali onda je, pod svetlom Meseca, tog moćnog stražara Noći, ugledala More. I celo njeno biće uzdrhta, od glave do pete, u ushićenju. Ipak, to ushićenje odavalo je i blagi nemir, onaj čudni osećaj spokojstva i nelagode istovremeno, kao kada se čovek susretne sa najvećom tajnom. Kao kada, na prašnjavom tavanu, pronađe davno zaboravljenu škrinju svojih predaka…

Ili je sve ovo samo moja percepcija?!

P. S. U međuvremenu, Duško je postao – Glumac.

The post Gledanje u čaj: Pod budnim okom realista appeared first on Portal Mladi.

Sve je krenulo od breskve-badema ili badema-breskve. Naime, doprlo mi je do ušiju da je poslednji krik kalemljenja – breskva – u kojoj se, na mestu koštice, nalazi badem. Voćka rađa svega nekoliko plodova, od kojih je meni, zbog reakcije – AAAAAA NE MOGU OVO SAVRŠENSTVO DA PODNESEM UZMEŠ SVE KONZUMIRAŠ SVE JEDEŠ BRESKVU SAVRŠENU BRESKVU ONDA DOĐEŠ DO BADEMA DO KRUNE DO ZLATA – obećan jedan plod.

Pročitajte i: https://www.portalmladi.com/gledanje-u-caj-crna-gospoja-zuc/

Sve se nastavilo tako što mi je doprlo do očiju da je Jung opet rekao isto što i ja – jedina prava pustolovina koja je preostala svima nama je silazak u nesvesno. Karl i ja smo vekovni ortaci, ali nije fer što uvek mora on meni da bude referenca, a vreme čak i ne postoji, pa u igri ko-je-prvi nema, zapravo, pravih dokaza.

Hoće li ikad da se dokaže ova moja genijalnost i hoće li stota kafa ikad da bude gotova i radi li nešto žlezda ili bihevioristi nemaju pojma; uostalom Anka ti nisi nikakav biheviorista ti se pržiš na dubinsku psihologiju; o-ho gde si Karle kraljino zašto si sve već rekao makar sve ono što mene zanima i što bih i ja sama rekla ali zar to ne govori i o tome koliki sam genije; jesi; hvala jungić brat moj elem ovih dana mi jedna slika uzima misli ima jedna breskva-badem ide jul  jedva čekam da je jedem zamisli pokupiš sve dobiješ sve jezgro je upotrebljivo a ne kao na običnoj breskvi baciš mali univerzum-košticu ko još baca jezgro neko ga nikad i ne pronađe nismo valjda ludi da ga bacimo a i cela ta priča sa kušanjem voća zvuči tako poznato oh da li je istina da ovo što ja pričam niko ne razume i da li ljudi zapravo nisu oduševljeni breskvom-bademom-bademom-breskvom jer ako nisu to je prilično tragično za našu koegzistenciju ha-.ha-ha „kao“ egzistenciju odoh malo na www.khazars.com hmmm sve sam ovo već pregledala op op višnja sa zlatnom košticom to ćemo da čitamo sada (čitanje) oh, čekaj, višnja i zlato, breskva i badem, višnja-breskva-badem-zlato-dva-dela-jedno-celo-celovito-zlato-jung-muški-ženski-primerak-zlato-breskva-badem-put-u-samoga-sebe-sopstvo!

I, evo, danas sam se vratila sa te prave pustolovine, jedine prave pustolovine, nagrađena. Nesvesna Anka je uvek znala zašto dok je Svesna Anka pitala. I uvek je haose u glavi vodila ka pravom mestu. Uostalom, na putu ka bademu, jezgru, zlatu, ili ribama (Univerzum sanja zna o čemu pričam), bitno je prepoznati. Makar sliku voća, badema i breskve. A prepoznati je, svakako, moje omiljeno umeće.

Autorka: Anamarija Milovanović

The post GLEDANJE U ČAJ: Kako sam dobila nagradu appeared first on Portal Mladi.

Voliš me jer sam ja ta koja je bila jednom i ta koja je uvek. Samo ja mogu da spustim Aliju Đezeleza sa konja, Napoleona sa konja, viteza sa konja, tebe sa konja, dok ti urlaš da kraljevstvo daješ za konja. A ja sam ti kraljevstvo već uzela, ali ti i nisi princ koji želi krunu, prezreo si carske dvore, pa svetlost tražiš u skromnome manastiru. Ja sam ta koja zna da ćeš kucati pozno, u dubini noćnog mira, u gluvo doba, šetalicu ću satu zadržati, ja ću gavrana poslati da te tada poseti, ja ću Vilu poslati da te tada presretne. Tvoja sam alfa i omega, tvoja sam priča o trojezičnicima, tvoja priča o izgubljenom ostrvu. Tvoj sam brod i tvoja voda i tvoje putovanje. Ja sam bratstvo i jednakost, ja sam zajednica, sto sa trpezom, Pomet Trpeza, ja sam priča o revoluciji, o tri druga, o dva dečaka, o kraljeviću i prosjaku. Kod svodova mojih plačeš jer si mnogo strad’o i mnoge grehe pokaj’o, meni se na samrti moliš, mene u mraku pratiš. S osmehom na usnama spavaš jer pamtiš da ću reći – Ustani, Lazare. Sa mnom robuješ u Sibiru, sa mnom si na krajnjem severu, mene na jugu pevaš.

Ne živim u biblioteci. Nisam slovo, ni lepo prošiven svitak papira. Papir sam koliko i pdf format, a format sam koliko i filmska traka, a traka koliko i nota, a nota koliko i glas uspavanke i ritam dlanova. Ne živim u lepo ukrašenim rečenicama, odnosno, ne-služim-pčelama-da-nebo-spuste-dole-jer-se-zvezde-sa-srebrnkastim-mesecom-druže-dok-muzika-zove-vetar-da-obriše-tvoje-suze. Ali umem da budem i pčela, i Srebro, i Mesec i Vetar. Ne plivam po visokim etičkim načelima, niti po niskim, a nisam ni u sredini. Svuda me ima, kada me i nema. Ne zahtevam kilogram mesa sa grudnog koša, ali primim žrtvu, kao što i milost dajem.

Ja sam promena zapleta u drami, ja sam kulminacija, deus ex machina, ja sam teatar bez forme, priča bez sadržine, sluga sa magarcem, ćup bez zlata ili snoviđenje u noć decembarsku… Ja sam nerešeno ubistvo, jer  u drugom vozu možda nikad ne bi bilo Poaroa, ja sam Komedija i Tragedija u jednom. Ja sam tvoja ljubavnica, tvoja sirena, tvoja Scila i Haribda, Jarac i pesma Komosa. Sam biraš moj plašt, moje lice i moju masku.

Možda sam ista, možda kružim po svetu i neprestano lažem ljude, obmanjujem, zavaravam, jer me često i Nada zovu. Neka te ne lažu da moj kraj znaš.

Jer beše jednom jedan početak u kome (su živeli srećno) do kraja u kome beše jednom jedan početak.

The post GLEDANJE U ČAJ: Ispovest jedne Priče appeared first on Portal Mladi.

Vanja, kako ti čitaš? Tiho. Na prstima. Kao Bajaga, rekla bih. To dalje implicira i da stojiš na vrhovima prstiju, šunjaš se po tekstu, kradeš se ljudima u italik formi. A šta misliš, kako ja čitam? Kradu mi se ljudi bez forme. Imam jedno drvo na Hisaru. Uglavnom se tako čita(m). Pa i ovde imamo drvo. Iako nemam pojma šta znači to ovde niti zašto sa tobom svaka proza sliči poeziji. Čuješ dok slušaš, pticama dovoljno. One se slušaju – tako lete. Samo se puste u igru i bude im divno. Kol’ko mi je lepo, kol’ko volim što sam ptica.  Odlična je to stvar – spojiti krila i prste. Ali, da se razumemo, u pitanju su nožni prsti. I onda imamo celog Čoveka – stoji na betonskim krugovima. Maše krilima. Imitira prošlost. On, prosto, mora da radi nešto korisno, nešto što je bitno za priču. Inače, ne bi bio nikakav lik, bio bi osrednji Nebitnjaković sa manijom da skače po trotoarima i ivičnjacima. Takvo skakanje nije nebitno. Takvo skakanje liči na letenje. Takvo letenje liči na ČITANJE.

I to vam je brzopotezni Čovek – mali smoothie od delova tela. Moje su noge, a Vanjina krila. Moje su i ruke, a Vanjino fotkografsko oko. Čak i da vam ništa nije jasno, čak i da nemate pojma da je u ovom tekstu aktivno učestvovala Valentina Baktijarević i da je neku stvarnost krivila, ako čitate, već je prekasno.

IVISTEOVDESAZIDANI.

Jovana, znamo da LETIŠ. Čita, Vanja, čita.

The post GLEDANJE U ČAJ: O priči i čitanju (foto) appeared first on Portal Mladi.

Medicinski karton mladog Davida došao je u naše ruke. U njemu je zabeleženo da je pre okršaja s Golijatom pojeo mnogo spanaća, crnu čokoladu, gomile crvenog mesa i borovnice. Njegov potomak Popaj je pre nas znao za eliksire svoje porodice, pa je, da bi svoju mornarsku dušu očeličio (ogvozdenio?) neprestano konzumirao spanać. Svi znamo kako je (pogrešni) spanać šljakao!

Spisi, u kojima je ovaj medicinski nalaz pronađen, dalje svedoče da je Hipokrat imao unuka koga je jednom poslao u Iđoš na vašar. Neki Bradonja je tamo delio miligrame gvožđa za svačiju krv, pa je gorepomenuti rešio da se malo ovajdi. Međutim, unuk, zaljubljenik u More i gitare, nije baš mario za gvozdene ideale, pa je zalutao, i dobio samo jedan miligram. Jedan – nijedan. Proćerdao ga je na pesmu, Mesec, more i plač. Kad plače, miligram ga najjače lupi! Uzalud se kasnije Hipokrat trudio da ga leči pijavicama. Stvar je bila jasna – u nedostatku gvožđa, krv se naljutila i ostavila nesrećnog unuka. A pošto se Voda mora kretati čovekom kao što se i on kreće njom, kormilo je preuzela crna gospođa Žuč. (μέλας χολή – melanholija)

Utvrđeno je da je i kasnija loza grčkog genijalca baratala jednim miligramom. Daleka čukununuka viđena je kako podmoskovske večeri posmatra iskosa, klonule glave. Pa da, jako je teško (ne)iskazati sve što nam se na srcu leži, pogotovu kada ja Mesec srebrn, a Reka i žubori i ne žubori, istovremeno.

Dalje, pronađeno je da je škola rada, koju je Hipokrat osnovao, urodila plodom i kod mlađanog Voltera koji se kleo u obrađivanje njive. Forumi Draga Saveta, simpatizeri ovog saveza HipVol, neuspešno predlažu dobru ishranu, crvene obraze, trčanje, borovnice i redovne posete zdravstvenim ustanovama. Gvozdene mašinerije, gvozdene statue, gvozdena vrata, gvozdeni puk, gvozdena loza i gvozdena volja uzalud svedoče o svojoj važnosti.

Anemični crnožučni melanholik za njih ne mari. Šta više, smatra ih totalnim budalama. Svestan da takvi kao on, uvek, po pravilu, moraju prohujati s vihorom, blene u svoju Vodu i mašta o susretu sa onim Bradonjom. Da mu se zahvali na onom jednom, najljubavnijem miligramu, jasno.

The post GLEDANJE U ČAJ: Crna gospoja Žuč appeared first on Portal Mladi.

(slikala – Valentina Baktijarević, jerbo je uvek aktuelna)

Prema jednoj legendi, koja je pronađena u Hiperborejskom rukopisu i zabeležena od slepe daktilografkinje Anke na Bežanijskoj Kosi, veruje se da je najbolje prolećem gledati u čaj. Naime, Čovek Jadničić je 30. februara, jedne duge i vlažne zime, gledao u svoj čaj protiv prehlade i nije video ništa, sem da Sunce još nije stiglo. No, u jednom trenutku, eto sreće niotkuda, na prozor mu slete jedna lasta i reče – Kod nas se zna! A proleće, a ženidba! (vidi –Jula i Šaca, prim. aut.) Lasta je u kljunu imala visibabu i od tog trenutka je visibaba simbol mira.

Nije prošlo mnogo, a Sunce se opet rodilo. Čovek Jadničić je svoju nevestu, Nadu Beznadežić, okitio visibabama i odveo pred oltar. Na pitanje da li on, Čovek, uzima ovu Nadu da mu bude verna ljuba u zlu i u manjem zlu, čak i kada ih Smrt rastavi, klimnuo je glavom, a Nada se kikotala. Živeli su nadežno i posle kraja života, i zato je apostol Pavle u Himni Nadi rekao da sada ostaje ovo troje, Vera, Ljubav i Nada, ali od njih, najveća je Nada.

The post GLEDANJE U ČAJ: Nekako s proleća appeared first on Portal Mladi.

Belo lice, podloga

Ako nam je namera da završimo na Balkonu, da nam kosa bude svetla, a usta rumena, staćemo kod podloge. Petrarka, Dante, trubaduri, pa i narodni guslari vekovima unazad podržavaju ovaj tip tena. Objašnjenje nalaze u svetlim bojama Ideja, božanstava i iskonske čistote.

Konturisanje

Konturisanje je, zapravo, najpotrebnije i sasvim prilagodljivo. Milica je znala da će uspešnim konturama po obrazima istaći svoje rumen jagodice. U slučaju nedovoljno svetlih obraza, ovaj kontrast koji bi proizvele linijice  između vilica, svakako bi istakao beli ten. Na kraju, lepo definisana donja vilica stvara izgled koji bi odgovarao nekim drugim krajevima, a samim tim bi i onostranost bila potvrđena.

Pročitajte i: http://portalmladi.com/time-express

Rumenilo, bronzer

Ovaj mali trik već dugo neguju žene dubrovačkih petrarkista. Jerbo, vrlo je lako iskoristiti rumenilo i dobiti savršeni miks – mala slatka folklorna ljuba + vila iz naših šuma. Bronzer je već druga priroda onostranosti – svedoči o ženi iz dalekih krajeva. Predstavnici ljubitelja ovog izgleda su Ante Kovačić, Puškin u nekim trenucima, i svi oni što lete u nebo.

OPREZ:

Ako sretnete Marka Kraljevića, iskulirajte bronzer. Naš Marko se uplašio lika crne dame, kćeri Arapskog kralja, jer je takav tip tena njemu bio s-one-strane. Na kraju ju je ubio, pa se mnogo kajao, gradio zadužbine, ali, što bi rekao naš narod – nije svaka crkva Santa Maria della Salute.

Veštačke trepavice, senke, ajlajneri, maskara

Ovo je primenjivo kakav god učinak želele da postignete – mala mistična dama, žena s Istoka, nežna folklorna deva… Ispod dugih trepavica najlakše je sakriti pogled – a sakriven je mističan. Ajlajneri i senke već vekovima dolaze s istoka, bliskog i dalekog. Tako da, u svakom slučaju, na ovim prostorima sve vezano za oči pali. SADA KAO TO NISMO ZNALI?!

Haljine (bele), venci i cveće u kosi, talasasta kosa

Čuveni vila-izgled uvek urodi plodom, tako da je to naša topla preporuka za svaku sezonu.

Na kraju, kako kaže naš apokrifni Mika Antić, konstatovaćemo –

Nemoj nikad da se vratiš kada s ovog sveta kreneš!

The post GLEDANJE U ČAJ: Kako biti onostrana appeared first on Portal Mladi.

Možda nikada nećemo saznati kada je ova metafora dobila svoj početak. Niti ko je počasni nosilac titule prvog vozogubitnika na ovoj elipsastoj planeti. Možda nam uopšte neće biti jasno zašto i dalje voz beži, a ne avion ili neka dobra bembara. No, čak je i samom vozu, brzinom koja svakako nije u skladu sa njegovom realnom, pobegao voz. Šljaka on i dalje, naravno, ali bez molitve da se ne naginjemo kroz prozor, bez Selme, Herkula Poaroa i Ane Karenjine. I bez pljuga, mada, to ćemo ipak prepustiti vašoj ličnoj sreći.

Ona lepša i svakako istinitija istorija ipak beleži neke slučajeve.

Upoznajte gospodina Oblomova, koga je prevoz toliko voleo da mu se neprekidno vraćao uz molbe, želju, a nekad čak i zapovest – Baci te glupave papuče i halat i ulazi već jednom! Ali, naš junak ipak nije bio putnik nikakve vrste. Umro je od srčanog udara.

Rokenrol. Nažalost, koliko god se pržili na zvuk koji te pomera sa 220 u voltima, morskog psa, pravila koja dave, devojčice kojima miriše koža, sebe koji voli samoga sebe ili nikoga kao JA, moramo da priznamo da su nas napustili. Vozom, naravno, odlazeći na neku Gitarijadu, verovatno.

Papirus ili vitezove čak nije ni potrebno komentarisati. Hm, probajte da tu tezu iznesete vitezu od Manče. Probajte Beogradu da kažete da mu više niko ne spominje nasmejane ulice na ušću dveju reka ispod Avale, a ponajmanje to čini nebeogradski živalj u beogradskom Beogradu. Kažite konjima da ih još samo poneko upregne, kaldrmi da je odavno izvađena, trgovcima da je Caričin put nestao, antici da sudbina uopšte i ne postoji, realizmu da je sada malo trulo pisati o socijali i kaputima, a socijalnim situacijama kažite da postoje socijalne mreže, kraljici Elizabeti da više ne postoji Šekspir, Čaplinu da je film već odavno u boji, lastižu, školicama i crtaću-u-sedam da imaju svoje digitalizovane verzije, radnim akcijama da su bile trule i da ih više ne praktikujemo, kafani da ne liči na sebe i da ima decu kafiće, kafićima kažite da postoje svakojaki starbaksovi, Anamariji da uzaludno pokušava da preslika dan iz 2015. u 2016. i odatle u 2017. i da tada uzaludno ima nervne slomove i ne dozvoljava da novi dan sam zaživi i donese nešto.

Jer, po pravilu,  i knjiga je ostala i film i pozorište i kafa i druženje i trgovci još uvek dovlače robu iz Grčke i Turske i postoji i kraljica i kaldrma se i dalje nazire na nekim ulicama a i kad je nema tu je neki put i kafanski svirači još uvek mogu da se zamole da stanu malo i ne sviraju više i lopta nekad skače po školicama i kreda je uvek potrebna da bi se iste nacrtale i još volimo Čaplina i viđamo ga svuda i proklinjemo često sudbinu dok biramo od dva zla manje iako znamo da ona toliko nije kriva da čak i ne postoji i FORMI kažite da nikada nije ostala ista a SUŠTINU izljubite jer je najbolji maskirani putnik koga smo ikada sreli naše osmo čudo naša mala slatka suštinica koja nas stalno napušta da bi pokazala koliko je zapravo jaka.

I kada vas deprimiraju idejama kako je nekada umetnost bila vrednovana, kako je reč imala smisao, a rečenica bila komunikativna, kako je bilo gospode i dama i uzvišenih vrednosti, kada ništa nije bilo digitalizovano, kada se niko nije izražavao prekomrežnim putem, kada ste mogli nekome da saopštite da se zovete Anamarija Milovanović, da ste rođeni 11. juna 1992. godine u Vilingradu, da ste autor zbirke priča „Univerzum sanja“, da ste u skladu sa svojim imenom i blizanačkom prirodom stalno podeljeni sa dva, da živite u Priči, Vodi i imaginarnim svetovima, (i u nekim kolumnama koje ćete pisati za neke portale), jer vas niko i neće čuti, skinite ruho mladog melanholika i bacite Sizifov kamen.

Opet je Voz je stigao.

The post GLEDANJE U ČAJ: Time express appeared first on Portal Mladi.