Gledanje u čaj: Pod budnim okom realista

Bili smo srednjoškolci i mučilo nas je pitanje KO SAM JA, na tom čuvenom mestu na kome su i generacije pre nas vezle istu priču. Narodno pozorište je branilo Duškovu tezu da je gluma najsavršenija umetnost, Filozofski fakultet moju – da je autor iznad svih, a pokvareni sat na zgradi Suda nam se smejao i slao nas dalje, ka Učiteljskom domu i Nišavi, a Nišava nas je slala upravo ovde, svojim prirodnim uplivom u Dunav. I tada sam zaključila da ću suštinski upoznati sebe tek kada me neki realista opiše u svom romanu. Duško se smejao.

realista

Kasnije sam shvatila da sam se ipak najbolje upoznala u četvrtom razredu, jer sam temi– šta ću biti kad porastem – rekla da ću živeti na brodu i udati se za kapetana. Iako ocenodavci nisu najsjajnije prihvatili moju želju, uporno sam je nastavljala. Naime, u petom razredu sam istim tim brodom na kome sam živela, došla do ostrva koje je bilo, obalom i obalom – RAJ. Ocenodavci su prema ovakvim nahođenjima bili fini, čak i darežljivi, jerbo je pored petice stajao i mali +.

Međutim, iako je ostatak mog života morao da prođe samo u neprekidnom veslanju uz talase zvane ljubim-te-Anka-najpametniju, i dalje mi nije sasvim svejedno dok mesim kolačiće sa cimetom. I dalje sam ponosna na to što znam da igram vist i što bih dominirala po salonima; smejem se dok iz probušene postave kaputa vadim novčanice; mislim da se putovanjem rešavaju problemi; diktiram recept zeljanice, boršča, piroški; tripujem mirišljavu so, pržim se na mejlove – draga moja, kada bi znala s kojim ushićenjem…; koristim reč sušica koja, naravno, mori, lečim se sirćem… I sve bi to ostalo u domenu zaluđenika da, prilikom stavljanja minđuša ne deklamujem – a jednostavne minđuše su zveckale na njenom belom vratu dajući…; da se ne žestim i ne komentarišem da su to živci, da ne znam da mi oči žmirkaju, a zenice se sužavaju kada me na to nagnaju odveć neočekivane rečenice; da ne razmišljam o dlanovima koje sklapam-skupljam i nožnim prstima kojima mlataram; da ne razmišljam o svom preglasnom smehu i glavi koju zabacim („Ti se, Anamarija, smeješ najglasnije na svetu. A isto tako i pričaš.“); o izrazima lica koji nikada nisu prikrili kako se osećam… Ili da se ne pitam kakvo je moje držanje, da li je izbačena brada drska, šta boja kose znači i šta znači što je vezujemo u neobavezne punđe opet deklamujući pred ogledalom – a pramenovi su, a haljina je, a potpetice su, a držanje je, a pritvoren osmeh nije jeste gde je…

Pročitajte i: https://www.portalmladi.com/gledanje-u-caj-kako-sam-dobila-nagradu/

I da bismo konačno došli do breskve i badema ilitipriče u ogledalu iliti nosce te ipsum…

…I dok je sanjivim pogledom prelazila predelima koji su se neprekidno nizali, misli su joj se kovitlale i stapale u jednu veliku, odveć veliku i jaku da u njoj zauvek ostane. Onda bi se burno vratila na tlo, na svoje maleno sedište i činilo joj se da je tada sve palo, privučeno jakom silom gravitacije – i telo kao da bi se prenulo iz sna i taj prekid nagovestilo komešanjem… Ali oko nje je sve bilo mirno i svi putnici su spavali. Žalila je što njihov san nikada nije poznala – ali onda je, pod svetlom Meseca, tog moćnog stražara Noći, ugledala More. I celo njeno biće uzdrhta, od glave do pete, u ushićenju. Ipak, to ushićenje odavalo je i blagi nemir, onaj čudni osećaj spokojstva i nelagode istovremeno, kao kada se čovek susretne sa najvećom tajnom. Kao kada, na prašnjavom tavanu, pronađe davno zaboravljenu škrinju svojih predaka…

realista

Ili je sve ovo samo moja percepcija?!

P. S. U međuvremenu, Duško je postao – Glumac.

PODELI
Anamarija Milovanović
Matična knjiga uverava da je rođena 11. juna 1992. godine u Vilingradu; a dalja lažna biografija svedoči da je ljubav prema Priči usavršila na komparativnoj književnosti u Belom gradu. Autor je zbirke priča "Univerzum sanja". Živi i radi u Priči, a letuje u vodi, na oblacima i po šumama.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here