GLEDANJE U ČAJ: Ispovest jedne Priče

Zovem se Priča i tu sam oduvek. U početku bejah Priča o nastanku. Bila sam Ona o zidanju i rušenju, o stvaranju i nestajanju. Družim se sa tobom otkako si prvi put zaplakao – Priča sam o rađanju i Priča o prvom plakanju. Nekad sam te nunala u naručju i cupkala na kolenima – Čovek bere kruške – čet’ri babe, jedan zub! 

priča

Voliš me jer sam ja ta koja je bila jednom i ta koja je uvek. Samo ja mogu da spustim Aliju Đezeleza sa konja, Napoleona sa konja, viteza sa konja, tebe sa konja, dok ti urlaš da kraljevstvo daješ za konja. A ja sam ti kraljevstvo već uzela, ali ti i nisi princ koji želi krunu, prezreo si carske dvore, pa svetlost tražiš u skromnome manastiru. Ja sam ta koja zna da ćeš kucati pozno, u dubini noćnog mira, u gluvo doba, šetalicu ću satu zadržati, ja ću gavrana poslati da te tada poseti, ja ću Vilu poslati da te tada presretne. Tvoja sam alfa i omega, tvoja sam priča o trojezičnicima, tvoja priča o izgubljenom ostrvu. Tvoj sam brod i tvoja voda i tvoje putovanje. Ja sam bratstvo i jednakost, ja sam zajednica, sto sa trpezom, Pomet Trpeza, ja sam priča o revoluciji, o tri druga, o dva dečaka, o kraljeviću i prosjaku. Kod svodova mojih plačeš jer si mnogo strad’o i mnoge grehe pokaj’o, meni se na samrti moliš, mene u mraku pratiš. S osmehom na usnama spavaš jer pamtiš da ću reći – Ustani, Lazare. Sa mnom robuješ u Sibiru, sa mnom si na krajnjem severu, mene na jugu pevaš.

Ne živim u biblioteci. Nisam slovo, ni lepo prošiven svitak papira. Papir sam koliko i pdf format, a format sam koliko i filmska traka, a traka koliko i nota, a nota koliko i glas uspavanke i ritam dlanova. Ne živim u lepo ukrašenim rečenicama, odnosno, ne-služim-pčelama-da-nebo-spuste-dole-jer-se-zvezde-sa-srebrnkastim-mesecom-druže-dok-muzika-zove-vetar-da-obriše-tvoje-suze. Ali umem da budem i pčela, i Srebro, i Mesec i Vetar. Ne plivam po visokim etičkim načelima, niti po niskim, a nisam ni u sredini. Svuda me ima, kada me i nema. Ne zahtevam kilogram mesa sa grudnog koša, ali primim žrtvu, kao što i milost dajem.

 

Ja sam promena zapleta u drami, ja sam kulminacija, deus ex machina, ja sam teatar bez forme, priča bez sadržine, sluga sa magarcem, ćup bez zlata ili snoviđenje u noć decembarsku… Ja sam nerešeno ubistvo, jer  u drugom vozu možda nikad ne bi bilo Poaroa, ja sam Komedija i Tragedija u jednom. Ja sam tvoja ljubavnica, tvoja sirena, tvoja Scila i Haribda, Jarac i pesma Komosa. Sam biraš moj plašt, moje lice i moju masku.

Možda sam ista, možda kružim po svetu i neprestano lažem ljude, obmanjujem, zavaravam, jer me često i Nada zovu. Neka te ne lažu da moj kraj znaš.

Jer beše jednom jedan početak u kome (su živeli srećno) do kraja u kome beše jednom jedan početak.

PODELI
Anamarija Milovanović
Matična knjiga uverava da je rođena 11. juna 1992. godine u Vilingradu; a dalja lažna biografija svedoči da je ljubav prema Priči usavršila na komparativnoj književnosti u Belom gradu. Autor je zbirke priča "Univerzum sanja". Živi i radi u Priči, a letuje u vodi, na oblacima i po šumama.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here