Andrić kroz svoja djela virtuozno objedinjuje istoriju i mit, legende na osnovu kojih dajemo smisao i oblik svom postojanju. Smješten na nekoliko stotina metara od Mosta na Drini, sa kojim je neraskidivo povezan, Andrićgrad zajedno sa njim pripovjeda i dočarava ljudsku i društvenu panoramu proteklih vijekova.

Ukoliko se na putu za Crnu Goru, preporučujemo da posetite Kao sa razglednice: Durmitor

Ivo Andrić je sasvim izvjesno jedini pisac ikada koji je imao privilegiju da se u njegovo ime sagradi čitav jedan grad. Dijelovi njegovog, Nobelovom nagradom nagrađenog romana, ali i drugih djela, dobili su stvarni izgled u liku ovog grada.

Emir Kusturica, idejni tvorac Andrićgrada, imao je namjeru za dolazeće generacije stvoriti nešto što bi ličilo na srednjovjekovni grad, onako kako bi izgledao pod uticajem raznih epoha koje su se smjenjivale i preplitale, ali i kojih je falilo kroz istoriju na ovom području, od Vizantije, preko otomanskog perioda, pa sve do renesanse i klasicizma, bas onako kako je to radio Andrić u svojim djelima.

Ono čime ulice Andrićgrada posebno odišu jeste duh Mediterana, pokušaj da oživi jedan renesansni momenat kojeg je Bosna u velikoj mjeri ostala uskraćena. Kamene građevine, uske ulice, prostrani trgovi upravo su ono što Andrićgradu daje notu Mediterana.

Andrićgrad je svojevrsna defincija kulture i umjetnosti, mjesto čijim ulicama defiluju domaća, ali i strana najveća imena iz svijeta filma, muzike, književnosti i svih drugih kulturno-umjetničkih branši. Moglo bi se reći prava kulturno-umjetnička Meka. Treba napomenti i da ponovo radi bioskop. Multipleks „Dolly Bell“ u čijem sastavu se nalaze tri bioskopa, prikazuje filmove vodećih svjetskih kompanija, nezavisne i domaće produkcije.

Andrićgrad

Namjera profesora Kusturice bila je sačuvati istoriju od zaborava, dati joj život i otelotvoriti je u ulicama jednog grada. Kada krenete u obilazak, jedna od takvih koja piše istoriju je i ulica Mlade Bosne, koja je dobila ime po političko-revolucionarnom pokretu, čiji je član bio i sam Ivo Andrić. Borba za samostalnost i jedno odlučno „ne“ okupatoru, ujedinili su veliki broj ljudi, čije je herojstvo zaslužilo da se pamti i obilježava.

Nešto dalje, nalazi se Trg Nikole Tesle i tu nas dočekuje spomenik Ivi Andriću visok i ponosan, istovjetan onome na Andrićevom vencu u Beogradu. Kusturica se trudio da svaki dio grada ponese ime velikih i značajnih ljudi naše istorije, pa je tako glavni trg dobio ime baš po Nikoli Tesli.

U Andrićgradu se nalazi i Trg Petra II Petrovića Njegoša, a nedaleko odatle i njemu posvećen spomenik.
„Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi“ – vodeći se ovim čuvenim Njegoševim riječima, Emir Kusturica želio je potvrditi neprolaznost veličina kakve su bili Andrić, Njegoš, Tesla i mnogi drugi čija su djela i rad ostali da žive i govore umjesto njih.

Kada su počinjali, radovi na izgradnji Andrićgrada svečano su pozdravljeni izvođenjem opere „Karmina Burana“ Karla Orfa, u izvođenju Beogradske filharmonije. „Karmina Burana“ predstavlja grandiozno djelo, svojevrsnu odu čovjeku, njegovom životu i svemu onome što je njegov sastavni dio, odu životnoj radosti i sreći. Andrićgrad zajedno sa Mostom na Drini upravo i sažima u sebi sve ove elemente ljudskog postojanja kroz vijekove.

„O srećo,
kao mjesec stalno se mijenjaš
uvek jačaš i bez sjaja, gnusan život sad nadvladaš
i onda blagost kao raskoš biraš,
oskudica, a i moć rastopi ih kao led.”

(dio prevoda O, Fortuna – Karmina Burana)

Emir Kusturica prišao je ozbiljno i savjesno izgradnji Andrićgrada, vješto čuvajući od zaborava jedan dio naše istorije. Andrićgrad, ovo “trajno čudo od kamena” ostaće da živi kao nešto što se stopilo sa sredinom i ljudima, nešto što će iz naraštaja u naraštaj pripovjedati, podsjećati i spajati. Kao što je i sam Andrić govorio “nema slučajnih građevina, izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle”.

The post Andrićgrad – sinonim za kulturu i umjetnost appeared first on Portal Mladi.

Često se oduševljavamo dalekim egzotičnim destinacijama koje su na drugom kontinentu i kraju sveta, zaobilazeći geografsko podneblje naše zemlje. Ipak, da bismo ostvarili kontakt sa najlepšom i najnetaknutijom prirodom nije nam uvek potrebna avionska karta, skup apartman i loto sedmica.

NACIONALNI PARK TARA – SRBIJA

Nacionalni park Tara nalazi se na najvišem delu planine Tare, na granici sa Bosnom i Hercegovinom, u zapadnom delu Republike Srbije. Specifičnost ovog područja je u raznovrsnosti reljefa i geološke podloge, što ga čini prebivalištem bogatog biljnog i životinjskog sveta, kao i brojnih šumskih ekosistema sa velikim brojem retkih vrsti, među kojima je najpoznatija Pančićeva omorika.

Kanjon Drine je jedan od najlepših i najdubljih kanjona u Srbiji i Bosni i Hercegovini sa vrlo očuvanom i bogatom florom i faunom. Njegove litice obrasle su gustim listopadnim i četinarskim šumama. Voda Drine je kristalno čista i providna, a boja joj oscilira između zelenih, potpuno providnih i plavih nijansi.

Čuvena manifestacija “Drinska regata” održava se svake godine na Drini, okupljajući preko 100 000 posetilaca iz zemlje i inostranstva.

NACIONALNI PARK TRIGLAV – SLOVENIJA

Nacionalni park Triglav jedini je nacionalni park u Sloveniji sa posebnim i strogim zaštitnim režimom od ostalih zaštićenih područja. Ime je dobio po njegovom najvišem planinskom vrhu, ujedno i simbolu Slovenije – Triglavu, koji se nalazi u središtu parka na 2,864 metara nadmorske visine. Nacionalni park se prostire duž italijanske i blizu austrijske granice, na severozapadu Slovenije, odnosno u jugoistočnom delu Alpa.

U Triglavskom nacionalnom parku spajaju se dva velika sliva – reke Soče, koja se uliva u Jadransko more i reke Save, koja teče prema Dunavu, odnosno Crnom moru. Najveće jezero Nacionalnog parka je Bohinjsko jezero. Park obiluje raznovrsnim biljnim i životinjskim svetom, zbog čega zauzima značajno mesto u ekosistemu Evrope.

U ponudi Triglava nalaze se brojne mogućnosti koje zadovoljavaju potrebe ljubitelja adrenalina poput skijanja i raftinga, kao i atraktivno penjanje uz planinu.

NACIONALNI PARK PLITVIČKA JEZERA – HRVATSKA     

Plitvička jezera predstavljaju jedno od najlepših prirodnih bogatstava Hrvatske, koja se nalaze u oblasti Lika. Plitvice su jedinstveni fenomen hidrografije i sastoje se od 16 jezera između kojih se nalazi veliki broj vodopada, među kojima i najveći u Hrvatskoj – „Veliki slap“ koji je visok 78 metara. Jezera imaju vrlo karakteristične boje, od smaragdno zelene do tirkizne, što predstavlja posebnu atrakciju ove destinacije.   
 

Plitvička jezera se po legendi nazivaju i „Vražji vrt“. Prema legendi, Plitvička jezera su nastala nakon velike suše. Ljudi, životinje i biljke su izumirali zbog nedostatka vode. Narod se molio i molio, da bi se nakon mnogo godina u dolini pojavila Crna Kraljica koja se smilovala narodu i uz vetar i grmljavinu izazvala veličanstvenu kišu, koja je padala toliko dugo dok nivo vode nije narastao dovoljno da oformi jezera.

The post Najlepši nacionalni parkovi bivše Jugoslavije appeared first on Portal Mladi.

Tek nedavno sam upoznala Perast, ali na tako intenzivan i detaljan način, kao da je sam život želeo da mi nadoknadi sve to vreme čekanja i časti me prekomernom dozom Perasta. Ako je uopšte moguća prekomernost kad je ovo mesto u pitanju. Iako jako mali, Perast nije grad koji može da vam dosadi, da vas umori ili zasiti. Čini mi se da ga nikada neću dovoljno istražiti, jer je on kao neki tajanstveni lavirint koji se nikada ne završava, jer se u njemu stalno otvaraju novi putići koji ne vode nigde, zato što vode svuda. I sada bih volela da mogu da se teleportujem u Perast zato što znam da bi za mene bio novi i drugačiji. Znam da bi sada imao neke potpuno nepoznate boje. Znam da isti ovaj zrak sunca koji sada pada na mene, tamo pada pod drugačijim uglom i pravi senke i prelive u vodi kakve ranije nisam videla. Znam da njegovo drveće raste i ponosno razmahuje svoje granje prema moru praveći ram kroz koji se može proviriti ka Gospi od Škrpjela. Znam da će se baš sada izmedju ostrva provući neki brod razmahajući svoja prostrana bela jedra i da će u mojoj glavi baš tada Arsen Dedić krenuti da peva „I ne znajući da smo na izgubljenom brodu, mi govorili smo kopno, a gledali smo vodu“. Znam da bi onda mogla tuda da se prošunja neka maca i da nestane u nekom od onih simpatičnih toplih dvorišta sa kaktusima i narandžama u koje bih volela da se ušunjam.

Bezbroj slika se krije u Perastu i čeka da bude otkriveno. Taj broj je srazmeran riziku da budete uhapšeni kao provalnik u tudja dvorišta, jer vam niko neće poverovati da ste vi samo jurili mačku sa fotoaparatom. A mačka će ionako već pobeći u neko drugo dvorište, pa ćete ostati i bez slike i bez alibija. A i bez narandže. Dobra vest je da Perast ima samo oko 350 stanovnika, tako da je vrlo verovatno da nećete zateći nikoga kog kuće. Ipak pazite kad preskačete tuđe ogradice.

Perast u principu ima samo jednu ulicu. Ona se pruža uz more, a od nje se u visinu prema brdu Sveti Ilija penju bele kućice nestašno razbacane bez neke vidljive i smislene  geometrijske forme. Medju njima preovladavaju svetliji tonovi sa patinom vremena po ćoškovima zidina. Ove nespretno rasporedjene kamene kućice šarmante su i zbog svojih žaluzina tipičnih za mediteransku arhitekturu. Moj omiljeni deo prilikom istraživanja svakog grada jeste da naslutim život koji se odvija iza njegovih prozora, pogotovo ako ih krase žaluzine. To onda dobija više estetski karakter. Medjutim u Perastu prozori su uglavnom zatvoreni. Ne može se često videti neka stara baka koja ih otvara da zalije svoje muškatle ili da stavi novu  zavesu koju je tek isplela. To je tužnija strana Perasta, ali dobro je dokle god su tu mačke, narandže i kaktusi.

Prostore izmedju kuća dopunjavaju vrhovi crkava i palata  koji se naizmenično penju u nebo u svojim skromnim visinama. Grad sa samo jednom ulicom ima 18 crkava i 19 palata. Sve su pretežno u baroknom stilu i izgradjene su tokom  17. i 18. veka. Najveća crkva čiji se zvonik ponosno uzdiže do 55 m i predstavlja prepoznatljivi simbol Perasta svakako je crkva Svetog Nikole, a od palata najimpozantnija je palata Bujović u kojoj se danas nalazi i muzej grada. Muzej obiluje svedočanstvima iz burne peraške istorije, sa kojom ćemo se u nastavku upoznati.

Nakon razgledanja arhitektonskih i istorijskih znamenitosti, možete se odmoriti u nekom od restorana na samoj obali uz pogled na more, koji su mahom ukrašeni ribarskim mrežama, školjkama i drugim morskim simbolima. Nakon toga možete se čamcem uputiti do ostrva Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe, gde se ponovo pred vama otkriva jedna nova dimenzija.

Veštacko ostrvo Gospa od Škrpjela nastalo je nabacivanjem kamenja i potapanjem brodova na podvodnu stenu. Peraštani su izabrali ovo mesto da na njemu naprave crkvu zato sto su tu mornari ugledali ikonu sa likom Bogorodice 22. jula 1452. Svake godine na ovaj datum se održava spomen i plovi se do ostrva na barkama gde se baca novo kamenje kako iz ritualnih tako i iz praktičnih razloga, da bi se nadoknadilo kamenje koje odnosi more. Crkva je podignuta 1630, a oslikao ju je čuveni peraški barokni slikar Tripo Kokolja. Osim njegovih fresaka, crkvu krasi 2000 srebrnih pločica koje su darovali pomorci kao znak zahvalnosti sto ih je bog čuvao na njihovim plovidbama. Ipak, nisu svi pomorci bezbedno stigli kući, kao na primer verenik Jacinte Kunic kojeg je ona celog života čekala. Simbol te ljubavi sačuvan je u Jacintinom goblenu iz 1828. godine, u koji je uvezla svoju sopstvenu kosu. Može se videti kako je kosa u goblenu postepeno postajala sve svetlija dok skroz nije posedela.

Perast – kratka istorija

Drugo ostrvo nedaleko od Gospe zove se Sveti Juraj ili Sveti Djordje. Na ovom ostrvu se takodje nalazi crkva. Prvobitno se tu nalazilo gradsko groblje koje je 1866. premešteno u severni deo grada, kao i crkva iz 12.veka srušena prilikom zemljotresa iz 1667. Danas se tu nalazi nova crkva podignuta na mestu stare.  Ovo ostrvo je tokom istorije imalo vojnu odbrambenu funkciju, jer se nalazi u samom srcu Boke i blizu najužeg dela zaliva-Veriga, tako da je štitilo Perast i Risan od spoljašnjih napada sa mora. Ovaj podatak nas daje vodi u priču o samom osnivanju grada Perasta. Naime, u starom veku su na prostorima Boke živeli Iliri. Pleme Risoniti je osnovalo grad Risan koji je doživeo procvat u vreme vladavine kraljice Teute, po kojoj je možda i Tivat dobio ime. Radi očuvanja i zaštite svog grada Teuta je poslala pleme Piresta da naseli grad nedaleko od Risna, a prema ostrvu Sveti Đorđe da bi tako sačuvala ulaz u zaliv. Taj novoosnovani grad je dobio ime po svom plemenu – Perast. U kasnijim vekovima su ovo ostrvo i Mlečani, Francuzi i Austijanci takodje koristili kao vojnu tvrdjavu izgradjujući odbrambene zidove. Perast takodje poseduje i jednu tvrdjavu u samom Perastu malo iznad grada- Kriz, koju su podigli Mlečani 1570. godine.

Dok šetate Perastom ne možete, a da ne osetite sve ove istorijske legende kako vas nemo prate i gledaju kroz gene grada. Vetrovi vremena huče između kula, a događaji koje ovaj grad prate utkani su u svaku ciglu. Zato se u Perastu mogu uzvišeno osećati samo melanholičari i romantičari. Zato je Perast uvek dobar izbor za traženje inspiracije- bilo za pisane, bilo za vizuelne umetnosti. Zato se u Perast uvek vraćam, jer se njegova priča i dalje odmotava. U beskraj. Pa čak i kad nisam u njemu, volim da se nadjem na nekoj udaljenoj tački sa koje mogu da ga posmatram- kod svetionika u Verigama ili u Stolivu. I onda maštam o Perastu i o tome šta se u njemu zbiva. A ako ne mogu ni to, ako sam na još udaljenijim tačkama globusa, onda razgledam u glavi svoje mentalne fotografije Perasta ili slažem svoje materijalne fotografije, ponovo proživljavajući i oživljavajući tu večitu nostalgiju za mestima za koje osećamo da smo ih posetili i u nekim drugim životima. Možda sam nekada bila predak od jednog od 350 stanovnika ovog grada, možda sam bila deo plemena Piresta, možda sam bila i sama Teuta. Možda sam ja i ona mačka što mi je pokazala dvorište sa narandžama, a možda sam i sama narandža. Rilke je jednom rekao “da sam drvo ostao bih tamo”. Možda sam ja i dalje tamo.

Tekst i foto: Mirjana Vasiljević

The post Ja u Perastu, Perast u meni appeared first on Portal Mladi.

Na ovo putovanje smo se uputili motorom iz Herceg Novog. Nismo poznavali  put i nismo znali sta da očekujemo, prvi put smo krenuli putem Vasilija Ostroškog. Motor smo odabrali kao prevozno sredstvo jer smo želeli da što je bolje moguće uživamo u  predelima. Čim smo se izdigli iznad Herceg Novog imali smo predivan pogled na more i panoramu priobalskog gradića. Pružala se slika, baš ona koju viđamo na razglednicama, ali bila je mnogo lepša uživo….nema objektiva koji može u potpunosti dočarati tu lepotu. A lepote su tek bile pred nama, jedno čarobno jezero, jedan biser arhitekture i jedan manastir u kom se dešavaju čuda.

                       Slano jezero

Tik uz Niksić ,na zapadnoj strani, baskari se Slano jezero, prelep prizor pre ulaska u grad, kraj kod koga smo morali da zastanemo… Slano jezero jeste vestačkog porekla, nastalo 1950. godine za potrebe hidroelektrane Perućica zajedno sa jezerima Krupac i Vrtac. U sredini plavetila slanog jezera nalazi se najveće ostrvo Viza koje doprinosi lepoti. Jezero je turistička atrakcija Niksića, privlači veliki broj posetilaca. Svoj mir i zadovoljstvo ovde nalaze i pecaroši, jezero je bogato šaranom, klenom, babuškom….

Sedeli smo na klupici kraj puta sa kog se pruža pogled na ovu nesvakidašnju lepotu i uživali neko vreme, a onda smo nastavili put kroz Niksić gde su nas meštani uputili kuda dalje da idemo kako bismo stigli u Ostrog. Išli smo starim putem koji je vodio do svetinje. A taj stari put je vodio preko mosta,veoma impresivne građe, na samom izlazu iz Niksića.

                     Carev most na Zeti

Prešli smo preko dugog kamenog mosta. Sa obe strane mosta se nalaze pašnjaci i livade.Ovo je najlepši most grada iako se Niksić može reći da je grad mostova. Carev kameni most važi za jednu od najlepših građevina u jugoistočnoj Evropi. Dugačak je 269m i i svojom dužinom ima 18 svodova. Sagrađen je 1894. godine, a njegovu izgradnju pomogao je ruski car Aleksandr III  po kome ova raskošna građevina nosi ime. Gradnja ovog mosta je bila najveći građevinski poduhvat tog vremena. Po nalogu knjaza Nikole plan za most preko Slivlja uradio je dr Josip Slade. Prva vozila koja su prešla preko mosta bile su poštanske kočije. Most je otvorio knjaz Nikola, a na kraju govora je izgovorio recenicu koja se pamti:

 „Varoš je izgradila most, a most je izgradio varoš“.

Put smo  nastavili uskim, vijugavim, starim putem. U isti mah sam bila i zadivljena i prestravljena pogledom. Pejzaž, priroda, boje su pogled činili savršenim, nismo mogli da se opustimo i pustimo da nas potpuno očara priroda jer je provalija bila blizu i morali smo biti veoma oprezni.

           Manastir Ostrog

Kako smo se  približavali manastiru, nailazili smo na prodavce ikona, meda i rakije. Put nas je doveo do podnožja manastira. Tu se nalazi Donja svetinja, hram Presvete Trojice. Iako do manastira u steni postoji put, vozila parkiraju u podnožju, a vernici pešače do svetinje. Kompleks od podnožja do manastira je uređen kao park-šumica sa klupama, veoma je prijatno i opustajuće.

Na ulazu manastirski kompleks nalazi se česma na kojoj vernici mogu da sipaju svetu vodicu. U dvorištu manastira su konaci i suvenirnica. Ispred konaka je bio veliki broj ljudi koji su spavali na ćebadima. Stepenicama smo se popeli do ulaska u sam Ostrog. Sa terasice se odvaja hodnik koji vodi do stepeništa i zidova unutar stene, stepenište smo stigli do gornjih terasa sa kojih  se pružao veličanstven pogled. Između terasa se nalazi zvonik i čudesna loža iznikla na mestu gde se upokojio Vasilije Ostroški. Pomolili smo se i osetili cuda Ostroga utisnutog u steni.

Nakon ovog puta, mogu da zaključim da Crna Gora ima zaista divnih mesta…. I da se baš kako je Bajaga otpevao između planina i mora kriju čarobne stvari……

The post Na čarobno te vodim mesto: između planina i mora Crne Gore appeared first on Portal Mladi.

Glavni trg u centru Ljubljane – Prešernov trg, ponosno nosi ime slovenačkog pesnika Franceta Prešerna i već više od jednog veka čuva njemu posvećen bronzani spomenik. Pri dnu njegovog pijedestala odmaraju prolaznici međusobno razgovarajući, pušeći cigare ili ćutke sedeći. Desno od kipa podignutog u čast pesnika čiji su stihovi deo slovenačke himne, ranobarokna franjevačka crkva prednjom fasadom posmatra Tromostovje koje trg preko reke Ljubljanice povezuje sa Starom Ljubljanom. Između dva uža pešačka mosta pruža se jedan širi, kojim su nekada prolazili automobili i autobusi. Danas je trg zajedno sa užim centrom Ljubljane zatvoren za motorni saobraćaj. Ali su zato posvuda smeštena parkirališta za bicikle i stanice „Bicikelja“, gradskih bicikala za iznajmljivanje.

Uz reku, levo od kipa, posluju ugostiteljski objekti, uglavnom kafići. Čak ni temperature u minusu, ako ih ne prate jake kiše i snegovi, neće sprečiti Ljubljančane da se utople ćebadima i na brzinu popiju kafu na otvorenom. Iza niza kafića, na prvoj raskrsnici četiri od starosti pozelenela bakarna zmaja krase prvi ljubljanski armirano-betonski most – Zmajski most. Izgrađen je početkom devetnaestog veka umesto nekadašnjeg drvenog Mesarskog mosta oštećenog u zemljotresu. Ispod njega prolaze turistički brodići krstareći četrdeset jedan kilometar dugom Ljubljanicom.

Desnu obalu reke sa glavnom tržnicom povezuje relativno novi Mesarski most, čelično-staklena konstrukcija čije su obe ograde okićene ljubavnim katancima. Simboličan običaj koji polako prerasta u kliše nije zaobišao ni slovenačku prestonicu. Jedan od najmlađih mostova u gradu ukrašen je i statuama Adama i Eve, Satira i Prometeja koje su delo vajara bosansko-hercegovačkog porekla, Jakova Brdara.

Od tržnice nekoliko metara uz reku, na Pogačarjevom trgu se svakog sunčanog petka, od ranog proleća do pozne jeseni, već četiri godine održava Otvorena kuhinja (Otprta kuhna), u okviru koje restorani iz čitave zemlje promovišu svoje poskupe proizvode. Ni visoke cene ne sprečavaju goste da formiraju neretko dugačke redove ispred tezgica restorana indijske, slovenačke, američke, libanske, balkanske i drugih kuhinja. Stalna adresa nekih od njih jeste u Trubarjevoj cesti, bajkovitoj ulici glavnog grada Slovenije.

Uska ulica sa obe strane ograničena je niskim, najčešče trospratnim zgradicama ispisanih zidova. Saobraćaj za automobile nije potpuno zatvoren, ali se oni na njenom asfaltu ne viđaju često. Biciklisti nestrpljivo pritiskaju zvonce ne bi li im pešaci omogućili prolaz. Na strujnim žicama, popreko iznad ulice vise parovi cipela i patika spojeni pertlama. Zbog rizika da njihova težina ne ošteti žice one se periodično uklanjaju, ali uvek nanovo bivaju okačene. Izuzev restorana, ulica krije i zanimljive dućane poput kuće začina, krojačke radnje ili dućana u kojima se prodaju džez i bluz ploče i cd-ovi.

Ljubljana – društveni, potkulturni i kulturni centar

Dugi spoljašnji zid visoke betonske ograde, uz mnogo uloženog truda okrečen grafitima, vodi nas do broja 32 u Trubarjevoj cesti. Iznad ulaza u dvorište nekada nadaleko čuvene fabrike bicikala Rog, postavljeno je biciklo i natpis sa imenom tadašnje fabrike, a današnjeg autonomnog, kulturnog i društvenog centra. U zapuštenim prostorijama polupanih prozora oseti se vonj napuštenosti. Ovde se organizuju koncerti, predstave, festivali i žurke, a u jednoj od zgrada postoji i skejt park. Muzičari, glumci, umetnici, skejteri i konzumenti njihovih aktivnosti stalni su gosti Tovarne Rog.

Slično kao stara fabrika bicikala, nekadašnja vojna kasarna u Metelkovoj ulici pre više od jedne decenije pretvorena je u alternativno nezavisno kulturno i umetničko mesto – Metelkova mesto. Kod prvog, od dva ulaza (ili izlaza), na iskrivljenom lampionu postavljen je mini-putokaz. Fasade zgrada ispunjene su natpisima, grafitima i muralima, dok su prostori ispred njih ukrašeni kreativnim skulpturama poput stopala u ljubičastoj japanki sa glavom čudnog stvorenja ili skulpture devet međusobno povezanih mršavih bića čija lica podsećaju na sliku „Krik“ Edvarda Munka. Kod drugog ulaza (ili izlaza) u Metelkovu, hostel Celice ugošćava znatiželjne turiste. Život mu je podaren preuređenjem nekadašnjeg vojničkog zatvora, a pojedine sobe u kojima su u prošlosti služene zatvorske kazne i danas na vratima poseduju rešetke.

Po dnevnom svetlu ovde se održavaju predstave, predavanja, ali i izložbe u galeriji Alkatraz, čiji je spoljašnji zid prekriven mozaikom od raskomadanog keramičkog posuđa. U večernjim satima se đuska uz zvukove postroka, regea, panka, metala, pa čak i uz poneku eks-ju pesmu u klubovima Gromka, Jala jala, Menza pri koritu i drugim. Ipak, najviše se ljudi, naravno kada to vreme dozvoli, okuplja, pijucka i druži u samom dvorištu. Ovde se sklapaju prijateljstva, šire vrednosti tolerancije i multikultralizma, i rađaju ljubavi, velike i male.

Pored nezavisnih, potkulturnih dešavanja i vidova umetnosti u Ljubljani se neguju i institucionalizovani društveni i kulturni događaji. Oni se najčešće organizuju u Cankarjevom domu ili nedavno renoviranom Muzeju moderne umetnosti.

Zelena prestonica Evrope

Podzemni prolaz pored Muzeja moderne umetnosti, a ispod saobraćajnice i železničke pruge vodi u Tivoli park. Šljunkovita staza pri čijim rubovima su u crnim okvirima izložene fotografije velikog formata sa motivima Ljubljane prostire se do fontane okruglog oblika. U njenom središtu figura dečaka u rukama drži jegulju i zajedno sa još četiri gvozdena psa čuva dvorac Tivoli. Obasjana majskim suncem, omladina se druži na travnatim delovima. Rascvetale lale i niskorastuće cveće iz omalenih vrtova njišu se se pod slabim povetarcem. Oko fontane naizgled slične bubnju, na klupama sede zaljubljeni parovi i odmaraju penzioneri. Oni najmlađi spuštaju se niz tobogane, ljuljaju i klackaju. Dečiji žagor se s vremena na vreme meša i sa zvucima mašina iz obližnje pivare sa čijih traka izlazi Union.

Pogled iz parka seže i do brda Rožnik i crvenkaste barokne katoličke crkve ispred koje se svakog prvog maja tradicionalno pali logorska vatra. Delove Rožnika preseca i više od trideset kilometara duga, većinom peščana staza Pot spominov in tovarištva, koja okružuje Ljubljanu i povezuje mnoge njene četvrti. Put uspomena i drugarstva formiran je na mestu nekadašnjeg obruča od žice kojim su Italijani zatvorili grad u vreme Drugog svetskog rata. Zeleni prsten Ljubljane, kako ga pojedini danas zovu, čuva bunkere i spomenike iz ratnog vremena i obiluje mnoštvom spomen-kamena. Na nekoliko mesta, uz stazu, posađene grupe od po 88 drveća simbolizuju godine života Josipa Broza Tita.

U sred slovenačke prestonice, okružen gustim šumama, već vekovima obitava Ljubljanski dvorac. Do njega se stiže žičarom, automobilom, biciklom ili peške. Dvorac je od tvrđave i rezidencije vladarskih porodica, preko vojničkog skladišta, vojne bolnice i zatvora, evoluirao u kulturni i turistički centar. Kamen, drvo, beton, čelik, cigla, staklo i drugi materijali vekovima unazad su se koristili za nadogradnje i rekonstrukcije tvrđave i zajedno uobličili jedan hrabar spoj starog i novog. Na sebi svojstven način i Vidikovac i zidine na koje se dolazi iz Erazmove kule pružaju upečatljive prizore panorame čitavog grada. Čistoća, urednost, razgranata mreža biciklističkih staza, travnate i pošumljene površine oko dvorca i na površini najvećeg gradskog parka, krunisali su Ljubljanu titulom ovogodišnje zelene prestonice Evrope.

The post Zelena prestonica Evrope – Ljubljana appeared first on Portal Mladi.

Ovo čudo prirode zadivljuje kako svojom neobično izvajanom strukturom, tako i raznim bojama koje se prelivaju  u jezerima i u stenama. Tirkizno zelena jezera sa nijansama srebrne, zlatne, plave, pa čak i ljubičate boje, čiji prelivi ostavljaju svetlucav trag  na vodi, kao da se njome kretala Zvončica iz Petra Pana – učiniće da se zaista osećate kao u zemlji Nedođiji.

Šume četinara svuda okolo smiruju sa svojim maslinasto zelenim notama i oštrim oblicima kojima zure u nebo, istovremeno se preslikavajući u već dovoljno obojenoj vodi i praveći time nove šare i oblike. Stene svetlo sive, gotovo bele boje dodatno ovu sliku čine dramatičnom i bajkovitom.

Durmitor je proglašen  nacionalnim parkom 1952. godine, da bi 1980.godine ušao je u popis Svetske kulturne i prirodne baštine. Smešten na severozapadu Crne Gore, nacionalni park zauzima površinu od 39 000 ha i obuhvata osnovni masiv Durmitora s kanjonima Tare, Drage i Sušice i gornji deo kanjonske doline Komarnice. Osim pomenutih reka, Durmitor obiluje i sa 18 ledničkih jezera, poznatih kao „gorske oči“, od kojih je najpoznatije Crno jezero. Zbog ovih brojnih reka i jezera Durmitor je i dobio ime, jer ono na keltskom jeziku znači „planina puna vode“.

Osnovna odlika reljefa durmitorskog područja je prostrana visoravan na 1 500 metara nadmorske visine, koju presecaju duboke kanjonske doline i s koje se uzdižu impozantni planinski vrhovi. Najviši je Bobotov kuk sa 2 523 m, a najdublja tačka durmitorskog područja je u kanjonu reke Tare na 1300 m dubine. Ovaj kanjon je najveći u Evropi, a navodno drugi po veličini u svetu – odmah posle Velikog kanjona u Americi, mada je ova informacija diskutabilna. Kako je reka Tara sa svojim kanjonom poseban ukras durmitorskog područja rećićemo nešto više i o njoj.

Tara nastaje od reka Opasanice i Veruše ispod planine Komovi, a uliva se u Drinu zajedno sa Pivom u Šćepan polju. Pored Durmitora, Tara se, takođe, nalazi između planina Bjelašnice, Sinjajevine i Ljubišnje. S obzirom da se na nekim mestima slobodno može piti voda iz reke, Tara je poznata kao „Suza Evrope“. Sama Tara je dugačka 146,4 km, dok njen  kanjon zauzima dužinu od 82 kilometra. U kanjonu se nalazi i oko 80 pećina, i iz jedne od njih izvire reka koja pravi spektakularan splet vodopada- poznat kao Bajlovića sige. Ovi vodopadi su široki 150 metara, sa padom vode na pojedinim mestima i do 30 metara. Popularan je i rafting na Tari- polazi se iz okoline mosta Djurdjevića na kome je moguć i bandži džamp sa visine od 150metara, a završava se kod Šćepan polja.

Osim kanjona Tare, sve veću popularnost stiče i Kanjon Nevidio, koji je deo reke Komarnice i nalazi se u južnom delu Durmitora, 55 km od Nikšića. Ovaj kanjon je dugo bio neistražen zbog svoje nepristupačnosti, sve dok ga članovi P.S.D. Javorak iz Nikšića nisu osvojili 1965. godine. Dugačak je oko 3 km i prolazak kroz njega traje oko tri sata. Ovo prolaženje kroz kanjon, takozvani kanjoning podrazumeva spuštanje kroz korito reke sa elementima skakanja, ronjenja, plivanja, penjanja po stenama, provlačenja kroz pukotine. Kako ova avantura kombinuje više različitih sportova, tako je i oprema prilagodjena svakom od njih: za kanjoning se koriste užad, šlemovi, pojasevi, klinovi i neopranska odela.

Zbog specifičnosti uslova (male količine svetlosti koja dopire i niskih temperatura) kanjon Nevidio je bogat veoma misterioznom florom i faunom, jer se u njemu nalaze neke vrste kojih nema nigde u svetu, kako tvrde biolozi. Ne samo ovaj kanjon, nego i celokupno područje Durmitora sadrži retkosti prirode, naime od 37 endemskih vrsta biljaka čak 6 se nalazi samo ovde. U parku se, takođe, nalazi jedna od poslednjih nedirnutih šuma crnog bora. Vegetacijske zone Durmitora inače čine i  listopadne i zimzelene šume.

Dakle, posetivši planinu Durmitor, u prilici ste da doživite višestruko zadovoljstvo, jer ne samo da ćete uživati u lepotama prirode i odmoriti se, nego ćete imati na raspolaganju razne sportove od planinarenja, preko kanjoninga, raftinga, bandži džampa, pa sve do skijanja ako na ovo putovanje krenete zimi.

The post Kao sa razglednice: Durmitor appeared first on Portal Mladi.

Grad je zbog svog položaja tokom istorije vrlo često bio želja mnogim osvajačima. Počevši od cara Trajana, pa sve do sve do vladara dinastije Habzburg, koji su u mnogome i zaslužni za ovakav izgled grada.

Temišvar, u bukvalnom prevodu znači grad na Tamišu. Ali grad leži na reci Begej. Kako je to moguće? Sam grad je izrastao na močvarnom području i usled nedostatka adekvatinih sredstava za utvrđivanje tačnog sliva reka, neko je pomešao Begej i Tamiš, pa grad krstio po Tamišu. Tamiš je udaljen oko 30 kilometara od grada.

Danas je Temišvar mešavina baroknog i socialističkog stila. Prvi utisak koji se stiče jeste da građevinama nedostaje pomalo boje, suviše su izbledele, previše dugo niko nije brinuo o njima, ali EU je rešila da spreči propast Malog Beča, pa je uložila finansijska sredstva u obnovu grada.

Sam centar grada krase tri velika trga, koji se nadovezuju jedan na drugi – Trg ujedinjenja, Trg slobode i Trg pobede. Upravo prema tom redu ide i njihova poređanost od najstarijeg do najmlađeg, najvećeg do najmanjeg i ako mene pitate i od manje lepog do najlepšeg.

Ono što ovaj grad krasi  i veliki broj parkova, ali i zelenila mimo njih. Te možete prošetati Parkom ruža ili ako više volite Parkom pravde, ali ako vas ni jedan ni drugi ne zanimaju tu je Botanička bašta.

Rumuni su se potrudili i postavili brojne spomenike, među kojima se nalazi i spomenik našem Dositeju Obradoviću. Jedina zamerka njihovom doprinosu kulturi je nedostatak tablica na engleskom jeziku, jer ukoliko ne znate rumunski, ne možete pročitati o kome se radi mi zašto je baš on značajan za istoriju Rumunije.

Ovaj grad je značajan i za našu zemlju, jer je dugo bio sedište Srba u Rumuniji. Danas, na Trgu ujedinjenja postoji srpska pravoslavna crkva, a naspram nje katolička, pa otud i ime i trga. Pored crkve, nalaze se  prostorije nekadašnje srpske pravoslavne škole. Nekada, cela zgrada je bila škola, danas od svega je ostalo par kancelarija, čitaonica i spomenik njenom najpoznatijem đaku Milošu Crnjanskom. Ostatak je pretvoren u kafić, čiji vlasnici se često ljute kada turisti dođu da obiđu spomenik velikom piscu. U Temišvaru je i jedina srpska gimnazija, čiji broj đaka se, nažalost, iz godine u godinu sve više smanjuje.

Grad je značajan i po tome što je bio prvi evropski grad koji je imao elektronsko osvetljenje ulica, odmah posle Njujorka. A ponos Rumuna na tu činjenicu smešten je odmah do najstarije građevine grada, dvorca Janoša Hunjadija ili nama poznatijeg kao Sabinjanin Janka iz 14. veka.

A koliko je grad zapravo multinacionalan pokazuje zgrada Narodne opere i teatra. Zvanično, to je nacionalni teatar Nemačke, Rumunije i Mađarske.

Ukoliko Temišvar posećujete zbog šopinga, na raspolaganju imate ogromne tržne centre. Što se samih cena tiče, one se ne razlikuju preterano u odnosu na cene koje su kod nas. Rumuni imaju i nacionalnu valutu – levi, retko gde će primiti evre, a zanimljivo je da postoji srpski restoran Karađorđe u kome primaju i dinare.

Ukoliko ostajete duže u Temišvaru, grad možete obići i biciklom, jer je ovo grad biciklista.

A drage devojke, da vam iskreno i u poverenju kažem, ovo je grad i jako lepih momaka, pa se fino sredite kada budete išle u posetu Temišvaru.

The post Nezvanično ste u Malom Beču, zvanično u Temišvaru appeared first on Portal Mladi.

Nekada prestonica Kraljevine Crne Gore, a danas samo jedna od rezidencija Republike Crne Gore.

Planina Lovćen, sa jedne strane silazi u Bokokotorski zaliv, a sa druge strane ide pravo u Cetinje. Legenda kaže, da se sa Lovćena vidi cela Crna Gora, a kada nema magle, pogled može stići čak i do obala Italije.

Lovćen ima dva vrha, Štirovnik (1749m) i Jezerski vrh (1657m), a na kome se i nalazi mauzolej čuvenom Njegošu. Sama priča oko mauzoleja, a kako to obično biva na Balkanu, vuče sa sobom određene kontraverze. Petar II Petrović Njegoš, vladika vladar i pisac, je još za svakog života, izgradio kapelicu, koju je odredio za mesto svog večnog počinka. Kada su Austrougari okupirali Crnu Goru, kapela je srušena, a Njegoševo telo je prebačeno u Cetinjski manastir. Crkvica je ponovo obnovljena u vreme kralja Aleksandra Karađorđevića. Za vreme komunističke vlasti, 1970. godine, odlučeno je da se umesto male crkve izgradi velelepni mauzolej, po zamisli čuvenog Ivana Meštrovića, a koji sam nikada nije bio na Lovćenu. To je izazvalo negodovanje naroda, jer su tvrdili da sam vladika, koji je bio izrazito skroman, nikada tako nešto ne bi želeo. A kako se narod ponekad i ne pita mnogo, tako danas na Lovćenu stoji mauzolej posvećen jednom od najvećih pisaca.

Danas, Lovćen je nacionalni park, na kome se stapaju dve klime – morska i kontinentalna i tako formiraju raznovrsne biološke sisteme. Među 1300 biljnih vrsta, mnoge spadaju i u autohtne, a Lovćen se može pohvaliti i da je prebivalište mnogim životinjskim sisarima. Možda najzanimljiviji podatak se tiče mrava, te na ovoj planini živi čak preko sto vrsta ovih vrednih bubica. Možda je to i njihov najveći paradoks, a možda i samo nisu crnogorskog porekla, pa su zato vredni.

Kulturna baština planine je izuzetno bogata, te se u zaseoku Njeguši mogu i dalje videti kuće kralja Nikole i Petra II Petrovića Njegoša. Od posebnog graditeljskog značaja su stari karavanski put i čuvene lovćenske serpentine, koji se niz planinski masiv pružaju od Njeguša do Kotora. Do Njegoševog mauzoleja vodi 461 stepenik. Sam mauzolej je ukrašen karijatidama u vidu dve Crnogorke, visoke skoro pet metara. Figura Njegoša, teška je čak 28 tona.

Upravo zahvaljujući tome što je planina mesto počinka velikog Njegoša, ona ima takav značaj i  moć, snažan uticaj na ljude. Njegoš, koji je sebe nazivao Srbinom iz Crne Gore, a danas ga jedni zovu Crnogorcem, jedni Srbinom, svakako izaziva poštovanje i jednih i drugih, jedni i drugi ga svojataju, ali što je najvažnije, on je i za jedne i za druge, ono što je i oduvek i bio veliki, mudar, dostojanstven i pravedan.

Ukoliko krenete put Lovćena, sigurno ćete se umoriti i ogladneti, a ovde to i neće biti tako loše, jer je ovo kraj poznat po posebnim specijalitetima. A pogotovo onim mesnim. Njeguški pršut, jagnjeće i jareće pečenje,  mnogobrojne vrste domaćih sireva i još pregršt preukusnih namirnica. I nikako ne smete da propustite da probate Medovinu, piće starih Slovena, za koje kažu i da podmlađuje.

Ono što vam mi sada ne možemo opisati jeste taj čuveni pogled, toliko lep i zanosan da nema reči u koje bi on mogao stati. Pogled dostojan božanske planine, pogled koji daje moć, daje snagu, a istovremeno oduzima dah i tera kolena da pokleknu.  Pogled, koji je još jedan dokaz da je priroda iznad čoveka, trajna, postojana i neukrotiva.

The post Balkanski Olimp – Lovćen appeared first on Portal Mladi.

Prostire se na obodu Strumičkog polja, na jugoistoku zemlje, udaljena svega 15 km od granice sa Grčkom. Ubraja se u deset najvećih gradova Makedonije, a u njoj živi oko 35 000 ljudi.

Istorija

Burna istorija je karakteristična za Makedoniju pa samim tim i Strumicu. Strumica je od svog nastanka menjala stanovnike, vladare i imena.

• Na području gde se danas nalazi Striumica postojalo je naselje jos u 10 veku p.n.e. Bilo je to Tračko naselj poznato pod imenom Astrajon.
• Dolaskom Rimljana na ove prostore gradić najpre dobija današnje ime – Strumica, a ubrzo menja naziv u Tiveriopolj.
• Srednji vek u Strumicu donosi Slovene, a sa njima i ime koje nosi i danas.
• Nakon bitke na obližnjoj Bjelašici 1014. grad posataje Vizantijski.
• Zanimljivo je da je i srpski kralj Stefan Dušan zadobio Strumicu i da je ona bila u srpskim rukam sve do pada pred Osmanlije koji su vladali pet vekova.
• U toku 1912. godine pripada Bugarskoj, da bi kasnije bila deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
  

  ---

Grad

Gde god da odem prvo ubacim kofere u sobu i izađem na ulicu. Šetam, gledam lica prolaznika, gledam trotoare, arhitekturu, spomenike, obilazim pijacu…. pokušavam da upoznam kulturu, običaje, ljude. Gledam tragove svih tih osvajača, ostavljenih u jednom gradu. Ja sam od onih koji prođu kroz sve ulice ….a svaka ulica krije neku zanimljivost.

Pačije jezero

U parkiću, u centru Strumice nalazi se veoma lepo uređeno jezerce u kom se kupaju patkice. Oko jezera su uređene stazice za šetnju. Preko jezera se nalazi mostić sa kog možete hraniti patke i posmatrati ribice. Tu su i klupice sa kojih možete uživati u igri ovih razdraganih životinja. Sve u svemu jedna oaza mira. Idealno mesto za opuštanje.

Nedaleko od pačijeg jezera nalazi se ljubavna mreža. Žičana tabla pravougaonog oblika na kojoj možete zakačiti svoj katanac ljubavi, kao na mostu  ljubavi u Vrnjačkoj Banji.

Spomenik Makedonija

Spomenik Makedonija smešten je u gradskom parku i simbol je sećanja na tragično preminulog Borisa Trajkovskog.

Spomenik ubijenim studentima

U malom gradskom parku, nedaleko od zgrade opštine nalazi se  spomenik od belog mermera u obliku otvorene knjige. To je spomenik  u znak sećanja na pet ubijenih Strumičkih  studenata.

 Trg

Prostrani trg u samom centru grada  je idealno mesto za šetnju i uživanje. U cenralnom delu trga smeštena je bronzana skulptura Goce Delčeva visine 5,20 m. Stav figure simbolično predstavlja povik za polazak u borbu  za slobodu.

Ako  krenete sa trga  prema glavnoj ulici, videćete statuu žene sa maskom u ruci koja gleda na kolovoz kojim prolazi karnevalska povorka po kome je Strumica poznata. Karneval se održava, godinama unazad, u martu mesecu. Okuplja se mnoštvo posetilaca i učesnika  iz velikog  broja zemalja. Oko trga su poslastičarnice, kafići i brza hrana pa možete kupiti suvenire i dobro se provesti.

Tržni centar

Veliki tržni centar „Global“ je jedan od simbola i atrakcija grada. Trospratna građevina nudi veliki izbor garderobe. U prizemlju se nalazi pijaca te možete kupiti i namirnice koje su vam potrebne na jednom mestu.

Crkva Sv. Ćirila i Metodija

Glavna gradska crkva Svetog Cirila i Metodija nalazi se u starom delu grada. Bela crkva, zanimljive arhitekture, svakako, će vam privući pažnju. U neposrednoj blizini crkve nalaze se kuće koje odišu prošlošću i pokazuju način na koji se nekada gradilo i živelo. Pravo su blago Strumice.

Careva kula

Setajuću gradom, privukla mi je pažnju stara tvrđava koja je gordo stajala na obližnjem brdu. Bila sam rešena da je “osvojim” i vidim grad iz druge perspektive – sa njenih bedema. Uputilala sam se sa prijateljima ka njoj. Iako nismo znalu put, rešili smo da pratimo potočić koji je tekao iz tog pravca. Prošli smo kroz stari deo grada i izdigli se iznad krovova kuća, hodali kozjom stazom kroz šumu i nakon sat vremena bili smo na našem odredištu.

Stari bedemi Careve tvrđave bili su u toku rekonstrukcije, ali nas to nije sprečilo da uživamo u prizoru koji nudi. Pogled sa tvrđave je skoro nemoguće opisati rečima – Strumica je na dlanu. Sve što smo obišli šetnjom kroz grad iz ove perspektive bilo je potpunije.

  Korisni saveti

• Makedonska valuta su denari. Jedan euro iznosi oko 60 denara.
• Strumica ima više hotela, raspolaže različitim smeštajnim kapacitetima, po želji svakoga.
• Leskovački sendvič u Strumici nije isto sto i kod nas. Naime, ako naručite Leskovački sendvič dobićete: zemičku sa mesom, salatom i pomfritom.
• Za oko 2,5 eura možete naručiti dva Leskovačka sendviča i Koka-kolu.

The post Gradić koji krije neverovatnu istoriju- Strumica appeared first on Portal Mladi.

Posle kontinuiranih letovanja na crnogorskom primorju primetila sam da tamo nemam svoje omiljeno mesto, jer nijedan grad nije dovoljan i potpun nego svaki ima odnosno nema nešto posebno i sebi svojstveno. Godinama sam se osećala uskraćenom za neki od aspekata, tako da sam  u jednom letovanju obilazila više gradova da bih bila zadovoljna.

Onda me je put odveo u zidinama oivčen Dubrovnik i doživela sam otkrovenje. O nesvakidašnjosti tih zidina govori jedna anegdota koju sam čula u Americi, a koja govori i u prilog vicevima o američkoj gluposti. Naime, jedna gospođa u penziji koja putuje kruzerom po svetu, kako to samo američki penzioneri znaju, kada je videla Dubrovnik pitala je: “A gde na kraju sezone sklanjate ovu izložbu, kako spakujete ove zidove?” Mučenica nije verovala da je to sve stvarno. Razumite je, verovatno je iz Pensilvanije.

Ogromne gradske zidine kriju lavirint od stotine malih uličica, stepenica, restorana, kuća i stanova, raznih ugostiteljsih objekata i prodavnica. Svi oni zajedno specifičnom estetikom zajedno krase stari grad. Ono što čini mi se svi posebno volimo i zapažamo kada dođemo u jedan ovakav grad jesu zbijeni prozori od kojih svaki živi svoj nezavisan život. Različito obojene poluotvorene žaluzine, iza kojih se providi neka stara heklana čipkasta zavesa. Zatim tu su  različito obojene saksije sa opet različitim bojama cveća. Sve to  krasi žica za sušenje veša na kojoj vise ponovo različite boje odeće. Vrlo često se tu nađe i neka mačka. I tako svaki prozor živi svojim životom, sa svojim žaluzinama, zavesama, cvećem, vešom koji se suši i mačkama. I sve to u million boja. Mogla bih večno da gledam u te prozore i da smišljam šta je iza njih, ko tu živi, zaliva to cveće i hekla te zavese. Iznad svega se može mnogo saznati o ljudima na osnovu njihovih prozora.

Vratimo se Dubrovniku. Osim uživanja na plažama i šetnji po starom gradu, u Dubrovniku konačno možete i da se kulturno uzdižete jer vas ovde čeka viševekovna istorija koja još uvek čeka da bude potpuno otkrivena. Naime, još uvek se ne zna tačno vreme osnivanja Dubrovnika, pretpostavlja se da je to VII vek, ali prema nekim novim nalazima sumnja se da je i znatno ranije. Te nove spoznaje baziraju se na pronalasku ostataka ruševina katedrale koja se  nalazila na mestu današnje katedrale. Stari osnivači Dubrovnika su, bežeći pred Avarima iz razorenog Epidaurusa (današnji Cavtat) dosli na otok Laus pod brdom Srđ i tu su odlučili da ostanu. Vremenom su Laus povezali sa kopnenim delom današnjeg Dubrovnika, nasipanjem kanala na kojem se danas nalazi najpoznatija dubrovačka ulica Placa (Stradun).

Dubrovnik je u početku bio u sastavu Dalmatinskog temata i priznavao je  vlast Bizanta. Prvi se put u istorijskim dokumentima spominje 850. godine, opsada Saracena 866. zaustavljena je zahvaljujući pomoći Bizanta. Oko 992. godine spalio ga je makedonski car Samuilo. Krajem 10. veka osniva se dubrovačka nadbiskupija i metropolija. Tada postaje crkveno nezavisan od Splita. Od 1205. godine priznaje vlast Venecije, što traje do 1358. godine. U vreme mletačke vlasti Dubrovčani dižu tri bune, ali se nisu mogli osloboditi mletačkog vodjstva. Iako je priznavao vlast Venecije, Dubrovnik je uspio sačuvati autonomiju, jer je birao Malo i Veliko veće, Senat, i ostale organe gradske samouprave.

Zadarskim mirom 1358. godine posedi Venecije pripali su hrvatsko-ugarskoj državi, pa je Dubrovnik kao deo Dalmacije došao pod vlast kralja Ludovika I i time se osigurao  od nasrtaja Venecije.  Nakon smrti Ludovika I 1380. godine Dubrovnik se razvija  u samostalnu državu i doživljava svoj procvat u 16. veku, kada uspostavlja trgovačke veze s Osmanlijama. Istovremeno zadržava slobodu, nezavisnost i povlastice slobodne trgovine na celom području Osmanskog carstva.

U drugoj polovini 16. veka opada moć Dubrovnika. Uzroci su u velikim geografskim otkrićima i revoluciji cena koja obezvređuje novac. Otkrićem Amerike trgovački putevi su se premestili na Atlantik, izgubiljen je monopol na trgovinu s Osmanlijama, a osim toga Dubrovik su zadesili veliki požar i snažan zamljotres 1667. godine u kojem je mnogo zgrada srušeno i mnogo  građana izgubilo život. Nakon toga su usledili ratovi sa Osmanlijama (1683-1699.) posle čega su Dubrovčani odlučili da se vrate pod ugarsko-hrvatsku krunu i obnave ugovor iz 1358. godine. U 18. veku ponovno jača dubrovačka privredu i grad izgrađuje jaku mornaricu koja plovi kako po Sredozemnom moru, tako i preko Atlantika do Amerike.

Ovako duga i burna istorija svakako je ostavila pečat na današnji izgled grada, tako da u Dubrovniku postoje razne znamenitosti koje treba obići. Najpre je tu tvrđava Sveti Ivan koja se nalazi u sklopu  gradskih zidina. Tvrđava je sagrađena 1346. godine, pod nazivom Tvrđava „od mula“ i glavna uloga joj je bila odbrana gradske luke. U blizini je kasnije podignuta tzv. Gundulićeva tvrđava. Ove dve tvrđave su 1522. godine povezane kulama, a od 1557. godine čine  celinu kakvu poznajemo danas – monumentalnu građevinu polukružnog oblika.  Danas se u prostorijama tvrđave svetog Ivana čuva znatan deo kulturnog blaga iz doba Republike. Takođe, u njoj su smeštene zbirke Pomorskog muzeja koji je osnovan 1941. godine, Akvarijum i Institut za more. Terase tvrđave služe kao letnja pozornica za potrebe Dubrovačkih letnjih igara – festival koji je  osnovan 1950. godine, a koji se održava  od 10. jula do 25. avgusta.

Neke od predstava, kao na primer Hamlet održavaju se i na tvrđavi Lovrenac koja se nalazi sa zapadne strane. Ova tvrđava, poznata kao Gibraltar Dubrovnika, nalazi se na visini od 37m od nivoa mora, a zidovi su joj debeli i do 12m. Sazidana je za samo tri meseca, jer su Mlečani pretili da na istom mestu sagrade svoju tvrđavu da bi mogli lakše da kontrolišu Dubrovnik, pa su Dubrovčani požurili da ih u tome preduhitre.

U Dubrovniku se nalaze dva značajnija manastira: dominikanski i franjevački. Dominikanci su osnovali samostan 1225. godine. Čini ga komples zgrada među kojima su crkva sv. Dominika, zvonik, klaustar i tri samostanska krila. Unutar samostana se nalazi delo venecijanskog majstora Paola Veneziana, zatim Ticijanova “Sv.Magdalena”, kao i slike dubrovačkih slikara iz 15. i 16. veka: Lovre Dobričevića, Mihajla Hamzića i Nikole Božidarevića. Crkva je jedna od najvećih gotičkih građevina na istočnoj obali Jadrana.

Franjevački manastir nastajao je tokom 14.veka. Vrata crkve su nasvođena raskošnim gotičkim portalom, mada su ostali detalji arhitekture nadahnuti drugim umetničkim pokretima. Ovaj portal  je jedini deo crkve koji se  sačuvao u katastrofalnom zemljotresu 1667. godine.

Od ostalih znamenitosti izdvojićemo palatu Knežev dvor, sagrađenu da bude sedište vlade i kneževo mesto boravka tokom mandata, u kome bi živeo sam odvojen od porodice bez prava da napušta dvor.  U prostoru Kneževog dvora nalaze se dvorane Velikog i Malog veća, državne kancelarije, sudnica, zatvor, oružarnica i barutana. Danas je zgrada Kneževog dvora muzej u sklopu Dubrovačkih muzeja. Prostor dvora namešten je stilskim nameštajem iz poslednjeg razdoblja Dubrovačke republike i 19. veka. Sam nameštaj nije izvorno pripadao prostoru Kneževog dvora nego je godinama prikupljan iz starih dubrovačkih palata, letnjikovaca i građanskih kuća. U prostoru Kneževog dvora nalazi se izložba  slika starih majstora iz razdoblja od 15. do druge polovine 19. veka, a takođe, se u njemu održavaju koncerti klasične muzike.

Dubrovačka katedrala posvećena je Uznesenju Blažene Device Marije na nebo. Nastala je na mestu bizantske i romaničke katedrale, uništene u zemljotresu 1667. godine. Sadašnja barokna katedrala građena je od 1671. do 1713. godine. Prema legendi, prvobitna romantička  katedrala iz 12. veka građena je novcem engleskog kralja Ričarda Lavljeg Srca, koji je u blizini doživeo brodolom, nakon povratka iz Trećeg križarskog rata 1192. godine. Uz znak zahvalnosti što je preživeo, dao je 100 000 dukata za izgradnju katedrale. Bila je to prva romantička bazilika na istočnom Jadranu i uticala je na crkvenu arhitekturu u celoj regiji.

Dubrovnik obiluje i mnogim muzejima od kojih smo neke već pominjali jer se nalaze u sastavu prethodno opisanih gradjevina. Osim njih tu su i Pomorski muzej u kome možete videti izveštaje o nosivosti brodova Ruđer Boškovića; mali muzej dubrovačke Sinagoge s nizom eksponata koji svedoče o životu Jevreja u Dubrovniku; zatim Etnografski muzej Rupe smešten  na mestu stare gradske žitnice iz 1590. godine.

Kofere u ruke jer njegovo veličanstvo Dubrovnik čeka na Vas!

.

The post Njegovo veličanstvo – Dubrovnik appeared first on Portal Mladi.