Ja u Perastu, Perast u meni

Prvi put sam ugledala Perast dok sam putovala za Herceg Novi kružeći oko Bokokotorskog zaliva. Crveni krovovi harmonično naslagani jedni preko drugih sa ponekom kulom koja proviruje između njih i u daljini iz mastilo plavog mora izranjaju maslinasti čempresi i pastelno plava crkva.  Odmah me je privukla tajanstvenost ovog gradića i njegova dva ostrva i ispunila dušu nekim čudno blaženim mirom. Zanesena tim pogledom, želela sam da se zaustavim i svratim do ovog gradića da ga istražim, međutim nažalost nisam imala priliku za to, ni tad, ni godinama posle.

Perast

Tek nedavno sam upoznala Perast, ali na tako intenzivan i detaljan način, kao da je sam život želeo da mi nadoknadi sve to vreme čekanja i časti me prekomernom dozom Perasta. Ako je uopšte moguća prekomernost kad je ovo mesto u pitanju. Iako jako mali, Perast nije grad koji može da vam dosadi, da vas umori ili zasiti. Čini mi se da ga nikada neću dovoljno istražiti, jer je on kao neki tajanstveni lavirint koji se nikada ne završava, jer se u njemu stalno otvaraju novi putići koji ne vode nigde, zato što vode svuda. I sada bih volela da mogu da se teleportujem u Perast zato što znam da bi za mene bio novi i drugačiji. Znam da bi sada imao neke potpuno nepoznate boje. Znam da isti ovaj zrak sunca koji sada pada na mene, tamo pada pod drugačijim uglom i pravi senke i prelive u vodi kakve ranije nisam videla. Znam da njegovo drveće raste i ponosno razmahuje svoje granje prema moru praveći ram kroz koji se može proviriti ka Gospi od Škrpjela. Znam da će se baš sada izmedju ostrva provući neki brod razmahajući svoja prostrana bela jedra i da će u mojoj glavi baš tada Arsen Dedić krenuti da peva “I ne znajući da smo na izgubljenom brodu, mi govorili smo kopno, a gledali smo vodu”. Znam da bi onda mogla tuda da se prošunja neka maca i da nestane u nekom od onih simpatičnih toplih dvorišta sa kaktusima i narandžama u koje bih volela da se ušunjam.

Perast

Bezbroj slika se krije u Perastu i čeka da bude otkriveno. Taj broj je srazmeran riziku da budete uhapšeni kao provalnik u tudja dvorišta, jer vam niko neće poverovati da ste vi samo jurili mačku sa fotoaparatom. A mačka će ionako već pobeći u neko drugo dvorište, pa ćete ostati i bez slike i bez alibija. A i bez narandže. Dobra vest je da Perast ima samo oko 350 stanovnika, tako da je vrlo verovatno da nećete zateći nikoga kog kuće. Ipak pazite kad preskačete tuđe ogradice.

Perast u principu ima samo jednu ulicu. Ona se pruža uz more, a od nje se u visinu prema brdu Sveti Ilija penju bele kućice nestašno razbacane bez neke vidljive i smislene  geometrijske forme. Medju njima preovladavaju svetliji tonovi sa patinom vremena po ćoškovima zidina. Ove nespretno rasporedjene kamene kućice šarmante su i zbog svojih žaluzina tipičnih za mediteransku arhitekturu. Moj omiljeni deo prilikom istraživanja svakog grada jeste da naslutim život koji se odvija iza njegovih prozora, pogotovo ako ih krase žaluzine. To onda dobija više estetski karakter. Medjutim u Perastu prozori su uglavnom zatvoreni. Ne može se često videti neka stara baka koja ih otvara da zalije svoje muškatle ili da stavi novu  zavesu koju je tek isplela. To je tužnija strana Perasta, ali dobro je dokle god su tu mačke, narandže i kaktusi.

Perast

Prostore izmedju kuća dopunjavaju vrhovi crkava i palata  koji se naizmenično penju u nebo u svojim skromnim visinama. Grad sa samo jednom ulicom ima 18 crkava i 19 palata. Sve su pretežno u baroknom stilu i izgradjene su tokom  17. i 18. veka. Najveća crkva čiji se zvonik ponosno uzdiže do 55 m i predstavlja prepoznatljivi simbol Perasta svakako je crkva Svetog Nikole, a od palata najimpozantnija je palata Bujović u kojoj se danas nalazi i muzej grada. Muzej obiluje svedočanstvima iz burne peraške istorije, sa kojom ćemo se u nastavku upoznati.

Nakon razgledanja arhitektonskih i istorijskih znamenitosti, možete se odmoriti u nekom od restorana na samoj obali uz pogled na more, koji su mahom ukrašeni ribarskim mrežama, školjkama i drugim morskim simbolima. Nakon toga možete se čamcem uputiti do ostrva Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe, gde se ponovo pred vama otkriva jedna nova dimenzija.

Perast

Veštacko ostrvo Gospa od Škrpjela nastalo je nabacivanjem kamenja i potapanjem brodova na podvodnu stenu. Peraštani su izabrali ovo mesto da na njemu naprave crkvu zato sto su tu mornari ugledali ikonu sa likom Bogorodice 22. jula 1452. Svake godine na ovaj datum se održava spomen i plovi se do ostrva na barkama gde se baca novo kamenje kako iz ritualnih tako i iz praktičnih razloga, da bi se nadoknadilo kamenje koje odnosi more. Crkva je podignuta 1630, a oslikao ju je čuveni peraški barokni slikar Tripo Kokolja. Osim njegovih fresaka, crkvu krasi 2000 srebrnih pločica koje su darovali pomorci kao znak zahvalnosti sto ih je bog čuvao na njihovim plovidbama. Ipak, nisu svi pomorci bezbedno stigli kući, kao na primer verenik Jacinte Kunic kojeg je ona celog života čekala. Simbol te ljubavi sačuvan je u Jacintinom goblenu iz 1828. godine, u koji je uvezla svoju sopstvenu kosu. Može se videti kako je kosa u goblenu postepeno postajala sve svetlija dok skroz nije posedela.

Perast – kratka istorija

Drugo ostrvo nedaleko od Gospe zove se Sveti Juraj ili Sveti Djordje. Na ovom ostrvu se takodje nalazi crkva. Prvobitno se tu nalazilo gradsko groblje koje je 1866. premešteno u severni deo grada, kao i crkva iz 12.veka srušena prilikom zemljotresa iz 1667. Danas se tu nalazi nova crkva podignuta na mestu stare.  Ovo ostrvo je tokom istorije imalo vojnu odbrambenu funkciju, jer se nalazi u samom srcu Boke i blizu najužeg dela zaliva-Veriga, tako da je štitilo Perast i Risan od spoljašnjih napada sa mora. Ovaj podatak nas daje vodi u priču o samom osnivanju grada Perasta. Naime, u starom veku su na prostorima Boke živeli Iliri. Pleme Risoniti je osnovalo grad Risan koji je doživeo procvat u vreme vladavine kraljice Teute, po kojoj je možda i Tivat dobio ime. Radi očuvanja i zaštite svog grada Teuta je poslala pleme Piresta da naseli grad nedaleko od Risna, a prema ostrvu Sveti Đorđe da bi tako sačuvala ulaz u zaliv. Taj novoosnovani grad je dobio ime po svom plemenu – Perast. U kasnijim vekovima su ovo ostrvo i Mlečani, Francuzi i Austijanci takodje koristili kao vojnu tvrdjavu izgradjujući odbrambene zidove. Perast takodje poseduje i jednu tvrdjavu u samom Perastu malo iznad grada- Kriz, koju su podigli Mlečani 1570. godine.

Dok šetate Perastom ne možete, a da ne osetite sve ove istorijske legende kako vas nemo prate i gledaju kroz gene grada. Vetrovi vremena huče između kula, a događaji koje ovaj grad prate utkani su u svaku ciglu. Zato se u Perastu mogu uzvišeno osećati samo melanholičari i romantičari. Zato je Perast uvek dobar izbor za traženje inspiracije- bilo za pisane, bilo za vizuelne umetnosti. Zato se u Perast uvek vraćam, jer se njegova priča i dalje odmotava. U beskraj. Pa čak i kad nisam u njemu, volim da se nadjem na nekoj udaljenoj tački sa koje mogu da ga posmatram- kod svetionika u Verigama ili u Stolivu. I onda maštam o Perastu i o tome šta se u njemu zbiva. A ako ne mogu ni to, ako sam na još udaljenijim tačkama globusa, onda razgledam u glavi svoje mentalne fotografije Perasta ili slažem svoje materijalne fotografije, ponovo proživljavajući i oživljavajući tu večitu nostalgiju za mestima za koje osećamo da smo ih posetili i u nekim drugim životima. Možda sam nekada bila predak od jednog od 350 stanovnika ovog grada, možda sam bila deo plemena Piresta, možda sam bila i sama Teuta. Možda sam ja i ona mačka što mi je pokazala dvorište sa narandžama, a možda sam i sama narandža. Rilke je jednom rekao “da sam drvo ostao bih tamo”. Možda sam ja i dalje tamo.

Perast Perast Perast Perast

Tekst i foto: Mirjana Vasiljević

 

PODELI
Portal Mladi
Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here