Mnogo je toga što ga čini posebnim. Pre svega, Kevin je svoju karijeru u radu sa lavovima počeo kao samouk, potpuno nepripremljeno i prihvatajući sve obrasce ponašanja lavova. Jedino što je počeo da primenjuje u svom radu bili su neizmerna ljubav prema ovim životinjama, razumevanje, strpljenje i poverenje. Svoje veze sa ovim životinjama nije želeo da gradi koristeći nasilje i tako razbije nihov životinjski duh, već sasvim suprotno.

Svaki lav je priča za sebe, ima svoje sopstvene emocije, razvijenu ličnost i stanja , pa tako je i sam pristup svakom lavu bio specifičan. Da bi im se približio, Kevin je mnogo vremena provodio sa lavovima, kako bi upoznao njihov karakter i primio ih u svoj zagrljaj. Njegovi jedinstveni odnosi sa ovim predatorima, širom sveta su naišli na veliko oduševljenje, a on je do sada predstavio i producirao nekoliko dokumentarnih filmova o životu sa lavovima, njihovim vrlinama i nažalost sve većoj ugroženosti ove vrste.

Jedan od najznačajnih filmova i projekata je priča pod nazivom „Beli lav“. To je priča o lavu koji opstaje uprkos svim nevoljama. Takođe je i napisao knjigu pod nazivom „Part of the pride“ (Deo čopora), u kojoj je sa svojim fanovima širom sveta podelio sve detalje o svom neverovatnom životnom iskustvu.

Njegovi snimci i dalje ne prestaju da nas iznenađuju, a zvanično, Kevina su nazvali Lion whisperer, što je sasvim opravdano sudeći po svemu što nam je dosada pokazao. On lavove gleda direktno u oči, ljubi, grli, igra se i spava zajedno sa njima. Pored lavova, Kevin je počeo da gradi i odnose sa drugim predatorima popout hijena i leoparda. „Oni nisu samo dominantna bića“ – mnogo puta je izjavio čak i kada je bio svestan kakvoj se opasnosti izlaže.

Lavovi su njegovi prijatelji, a njegov rad opstaje i dalje jer je razvio sposobnost da čita njihove misli. „Da bi razumeo lavove, moraš da  budeš lav“. Kako on to čini, možete pratiti na njegovom zvaničnom  youtube kanalu.

Ludost ili hrabrost? Pre svega ljubav. Zato je i nemoguće ostati ravnodušan na ovakvu vrstu  odnosa čoveka i divljih životinja.

The post On „priča“ sa lavovima – Kevin Ričardson appeared first on Portal Mladi.

Džini je pronađena u napuštenom stanu sa svoja tri mladunčeta u veoma lošem stanju. Bili su zatvoreni bez hrane i vode danima. Veterinar je smatrao da za njih nema nade i preporučio eutanaziju, ali se u poslednjem trenutku predomislio i rešio da pokuša da spasi ova nedužna bića na sve moguće načine.

Neverovatna sreća i velika želja za životom presudili su u borbi između života i smrti. Džini i njeni mali psići su se uspešno oporavili i bili spremni za udomljavanje. Nakon nekog vremena Džini je postala član porodice Filipa Gonzaleza, koji je posle nesreće u kojoj je izgubio funkciju leve ruke patio od depresije. Na nagovor svojih prijatelja, Filip je rešio da usvoji psa, u nadi da će mu pomoći da povrati svoju volju za životom i izbori se sa ovom bolešću. Tada je počela Džinina nesebična „profesija“ koja je podrazumevala spašavenje nemoćnih, a upravo je Filip bio njen prvi slučaj.

Pročitajte: KADA PAS SPASI CEO GRAD: Baltova trka milosti

Već tokom prve šetnje otisla je u zapuštenu ulicu i Filip ju je pronašao kako grebe cev u koju su bili zarobljeni mačići. Iz dana u dan se nizao broj mačaka kojima je Džini pružala pomoć, a dve sa kojima je razvila snažnu vezu su postale stalni članovi porodice Gonzalez. Uprkos navodnoj netrpeljivosti između kučića i mačaka, mačke nisu pokazivale nikakav strah prema Džini i između njih je uvek postojao poseban prijateljski odnos.

Tokom svog života Džini je spasila oko 900 mačaka sa ulice. Kada je 2005. godine napunila 17 godina, teško se razbolela da čak nije mogla ni da konzumira hranu. To Filipu nije dalo mnogo izbora, već je teška srca rešio da je uspava.

Mnogi veterinari i stručnjaci za ponašanje životinja diskutovali su o njenoj nakolnosti ka spašavanju nemoćnih, a najviše mačaka, ali konkretan razlog nikada nije otkriven. Dok su neki zastupali stav da je Džini imala samo preterano izražen majčinski instinkt, ostali smatraju da je u pitanju samo jedna dobrodušna životinja koja je tokom svog života propatila, te da je, nakon što je pronašla sreću sa čovekom koji joj je pružio dom i porodicu, želela da pomogne i ostalima kojima je pomoć potrebna.

Iako pripada drugoj vrsti životinja, Džini je još 1998. godine proglašena za mačku godine od strane Kluba mačaka u Vinčesteru, kao zahvalnost za njen heroizam. Život i dela ove divne životinje zabeležena su u dve knjige „Pas koji spašava mačke: Istinita priča o Džini“ i „Blagoslov životinja: Istinita priča o Džini, psu koji spašava životinje“.

Možda će se neko kada sledeći put na ulici bude prošao pored napuštene životinje, zapitati šta bi Džini uradila da se našla na tom mestu u tom trenutku i možda ga upravo odgovor na to pitanje podstakne da učini dobro delo i pomogne slabijima od sebe.

The post Džini, pas u ulozi zaštitnika mačaka appeared first on Portal Mladi.

Oki je ovu kolekciju fotografija nazvao „busayan„, što bi moglo da se prevede kao „ružne mačke“. Uprkos imenu ove kolekcije on u svojim fotografijama iskazuje veliku ljubav prema ovim životinjama. 

Eventualno Oki bi voleo da fotografiše sve japanske mačke beskućnike, ali trenutno ostaje vezan za jedan deo Tokija. Njegove dalje radove i avanture sa mačkama možete pratiti na njegovom zvaničnom Instagram profilu. 

The post Mačke lutalice na ulicama Tokija appeared first on Portal Mladi.

Lajka je bila trogodišnji pas, mešavina rase sibirski haski. Kako bi se uverili da je let u svemir bezbedan za ljude, sovjetski naučnici odlučili su da prvo pokušaju sa životinjama. Na sreću ili na žalost, Lajka je bila lutalica ali veoma dobre naravi, zbog čega su je naučnici odabrali za svoj eksperiment, a zahvaljujući svojoj sitnoj građi, uspešno su mogli da je iskoriste za simulacije letenja u malim kavezima.

Iako je Lajkin trening trajao veoma kratko, a naučnici bili svesni da ona nikako ne može da preživi ovaj let u svemir, 3. novembra 1957. godine su ipak odlučili da dotadašnje letove u sub-orbiti zamene letom direktno u Zemljinu orbitu. „Sputnik 2“ u kome je bio pas, opremljen je hranom za 10 dana, međutim nije se očekivalo da će se letelica uopšte toliko i zadržati u svemiru. Drugim rečima, ovo je bila ekspedicija bez povratka, jer Lajka nije preživela.

Pročitajte: Čovekov najbolji prijatelj i njegove tajne

Samo nekoliko sati nakon lansiranja letelice, Lajka je uginula, najverovatnije od pregrejavanja jednog od delova pri pokušaju da se odvoji. Dugo vremena se prava istina nije znala, pa su se pisale i tvrdile razne pretpostavke. Naučnici su tvrdili da je letelica bila aktivna šest dana, pa zatim da je ponestalo kiseonika, i sl… Tek 2002. godine, javno se priznalo pravo vreme i mesto Lajkine smrti.

Lajkina smrt ne može biti opravdana, a kako su izjavili neki od naučnika koji su vodili ceo eksperiment, nikada neće prestati da žale zbog toga. Ipak, svesni su koliko je bilo  njeno učešće u istraživanju, pa danas u blizini istraživačkog centra u Moskvi, nalazi se njen spomenik. Pored toga muzej kosmonautike takođe skromno odaje počast heroju među životinjama.

The post Lajka, heroj među životinjama ili pas sa tužnom životnom pričom? appeared first on Portal Mladi.

Kostarika je još 2013. godine uvela zakon koji zabranjuje eutanaziju životinja. Nažalost, broj pasa lutalica se sve više povećavao i mnogi su bespomoćno lutali ulicama u potrazi za hranom i za svojom “srodnom dušom” koja bi im pružila dom i ljubav.

Nevladina organizacija „Zemlja lutalica“ ubrzo je pokrenula kampanju koja se neverovatnom brzinom raširila po čitavoj zemlji i napokon naterala ljude da reaguju na ovaj problem. Kada se na nacionalnoj televiziji u Kostarici emitovao prilog o „Zemlji lutalica“, interesovanje za ovu organizaciju i njen rad značajno je porastao. Naime, glavni problem na koji je ova organizacija stavila akcenat jeste da bi ljudi trebalo da usvoje mešanca, umesto da odvajaju velike količine novca i kupuju rasnog psa. Došli su na ideju da svaki pas dobije jedinstveni naziv svoje rase, na osnovu toga od kojih rasa je nastao ili na koju izgledom podseća i tako smanje razliku između rasnih kučića i mešanaca. Njihov slogan „Kada usvojite mešanca, usvojili ste jedinstvenu rasu” ubrzo je osvanuo na brojnim bilbordima i televizijama. Broj usvojenih pasa drastično je porastao u Kostarici.

Pročitajte: Deca koju su odgajale životinje

Ova organizacija psima lutalicama obezbeđuje sklonište, koje pored kuće u kojoj imaju svoje krevete i obezbeđenu hranu, imaju i ogromne poljane koje su im na raspolaganju za igru. Za odličan rad ovog skloništa, koje ima na svom posedu preko 900 „novih” rasa pasa, zaduženi su brojni volonteri. Kako su svi ljubitelji životinja dobro došli, pored volontera, često se sa psima igraju i druže brojni turisti.

Iako u svetu postoje i priznaju se oko 400 rasa, Kostarika se ponosi time što ih ima na hiljade. Postojenje ovog skloništa u Kostarici, dokaz je da se uz pomoć volje može mnogo učiniti za ove bespomoćne životinje.

The post Zemlja lutalica: „Kada usvojite mešanca, usvojili ste jedinstvenu rasu” appeared first on Portal Mladi.

Rusija 1998. godine – Ivan Mishukov

Deca u ovim pričama su napuštena od strane svojih porodica, zapostavljena od strane društva i jedini njihov cilj bilo je puko preživljavanje. Ivan je pobegao od kuće kada je imao samo četiri godine. Hraneći se ostacima hrane koju je nabavljao čopor divljih pasa uspeo je da postane deo njihove grupe, a zatim i vođa čopora. Ova veza sa psima je bila mnogo prisnija od bilo koje veze koju je ostvario sa ljudima. Ivan je pronalazio hranu i delio je sa čoporom, a oni su mu dozvoljavali da spava sa njima tokom hladnih ruskih noći. Živeo je na ulici dve godine pre nego što je odveden u dom za nezbrinutu decu.

Fidži 1978. godina – Sujit Kumar

Ovaj dečak je imao osam godina kada su ga ljudi pronašli na putu okruženog kokoškama. Poprimio je sve manire životinja kojima je bio okružen. Sujita su roditelji zaključavali u kokošinjac i nakon njihove smrti deda je nastavio da ga „čuva“ na istom mestu. 

O Kumaru i njegovoj rehabilitaciji i društvenom osposobljavanju se brinula socijalna radnica koja ga je spasila iz surovih uslova u kojima je živeo. 

Ovakve priče su razlog za pokretanje mnogih inicijativa za poboljšanje dečijih prava kao i za podizanje svesti o položaju dece u svim krajevima sveta, zato što primeri Ivana i Sujita nisu jedini koji govore o tome kako zbog nedostatka ljudskog kontakta i samilosti deca pronalaze zaštitu i utehu među životinjama.  

The post Deca koju su odgajale životinje   appeared first on Portal Mladi.

Pas spasio ceo grad

Noum je mali grad na severu Aljaske. Čak sedam meseci godišnje grad biva prekriven velikim snežnim omotačem, a temperatura u tom periodu pada i do 40 stepeni ispod nule. Dešavalo se da grad zbog snega bude potpuno odsečen od ostatka sveta, a jedini način da se dođe ili ode iz njega bio je uz pomoć psećih zaprega, dok se komuniciralo isključivo putem radio veze.

Tokom 1925. godine ovaj grad je zahvatila epidemija difterije, teške i zarazne akutne bolesti. Bolest se brzo širila, a u Noumu nije bilo potrebnog seruma. Lek je iz Enkoridža dostavljen vozom do naselja Nenana, u kome se nalazila najbliža železnička stanica, a odatle su organizovani timovi pasa, koji su naizmenično nosili lek do Nouma.

Bilo je potrebno preći oko 1045 kilometara za što kraći vremenski period po jako lošim vremenskim uslovima. Timovi su se smenjivali i prelazili granice svoje izdržljivosti. Mašer, vozač psećih zaprega, morao je biti pripremljen za ovakve uslove, a svi psi u timu su imali značajnu ulogu, ali pas vodič bio je ključan i morao je da bude snalažljiv, jak i dobro istreniran.

Pas Togo

Najveću putanju (418 kilometara) prešao je Leonardo Sepel, čiji je tim predvodio pas Togo, dvanaestogodišnji haski. Togo je već bio poznat po svojim neverovatnim liderskim sposobnostima, koje je još jednom pokazao u ovoj trci.

Pas Balto

Mašer poslednjeg tima, koji je serum doneo do Nouma, bio je Ganer Kasen. Kasen je, na veliko iznenađenje svih, za lidera svog tima izabrao Balta, Sepelovog psa za koga se verovalo da je mešanac haskija i vuka. Upravo zbog svog porekla on nikada nije bio obučavan da predvodi pseću zapregu, već su ga iznajmljivali da prenosi teret iz mnogobrojnih rudnika koji su se nalazili u Noumu.

Pokazalo se da Kasen nije pogrešio u odabiru lidera, jer kada se zaprega prevrnula, Balto je pomogao svom mašeru i tako ga spasio sigurne smrti. Prešli su 85 kilometara u vreme kada se mećava dostigla svoj vrhunac i kada je vidljivost bila veoma niska. Ovaj tim je uspešno doneo serum u Noum i tako završio takozvanu „veliku trku milosti“.

Film Baltova trka do Nouma

Priča o ovom podvigu ubrzo se proširila po celoj Americi. Nakon što je Sol Leser, američki filmski producent, odveo pse u Los Anđeles kako bi snimio animirani film „Baltova trka do Nouma“, psima se gubi trag, a stiče se utisak da više niko nije ni bio zainteresovan za njih. Međutim, dve godine kasnije biznismen Džordž Kimbl u Los Anđelesu nailazi na Balta i druge pse u malom muzeju.

Psi su bili izgladneli i u lošem stanju. Kako bi ih oslobodio morao je da plati 2.000 dolara, te je pokrenuo akciju prikupljanja novca. Mnoge radio stanice su izveštavale o ovoj akciji, vest se prenosila brzo i za samo 10 dana skupljeno je dovoljno novca da se Balto i ostatak družine oslobodi.

U njihovu čast organizovana je parada u Klivlendu i ceo grad ih je radosno dočekao. Svi su bili smešteni u Zoološki vrt, gde im je bilo obezbeđeno sve što im je bilo potrebno. Balto je uginuo 1933. godine. Izložen je u Prirodnjačkom muzeju u Klivlendu, u znak sećanja na sve pse koji su pomogli u spašavanju grada Nouma, a njegov spomenik nalazi se u Njujorku u Centralnom parku.

Ova trka ni danas nije pala u zaborav

Svake godine početkom marta organizuje se Iditarod, najduža i nateža trka psećih zaprega, koja je ujedno i najznačajniji sportski događaj na Aljasci. Ova trka se organizuje još od 1973. godine u čast mašera i pasa koji su prenosili lek u Noum. Staza iznosi oko 1800 kilometara i podrazumeva putanju od Enkoridža do grada Nouma.

Iako se tokom trke prolazi kroz naseljena mesta, veliki deo staze je teško prohodan, dok loši vremenski uslovi u tom periodu dodatno otežavaju takmičenje. Mnogobrojna udruženja životinja oštro kritikuju ovu trku, kao i treninge kojima se psi izlažu kako bi se pripremili za ove surove uslove.

The post Pas Togo i Balto – istinita priča o hrabrim psima appeared first on Portal Mladi.

U svetu postoji oko 360 različitih vrsta papagaja, a većina njih naseljava Centralnu i Južnu Ameriku, Karibe, Afriku, Aziju, Indiju, Novi Zeland i Australiju. Mogu biti različite veličine, pa stoga najveći papagaj dostiže i do 1 m sa rasponom krila i do 125 cm, dok najmanji može stati u dlan. U proseku papagaji žive oko 10 godina, a neki čak i do 80 godina.

Za razliku od mnogih ptica, papagaji mogu da zevaju. Pored toga, svoju hranu mogu podići koristeći svoje noge, a ne samo kljun koji raste neprestano i spolja je obložen keratinom, vitanimom koji gradi naše nokte.

Njihovo perje nije iste veličine, odnosno postoje tri različite vrste perja: konturno-koje prekriva telo i glavu, donje perje koje  je manje i mekše, kao i zadnje perje koje služi za let. Dužina repa takođe varira, a najduža je kod vrste Ara, koja se ujedno smatra i najlepšom vrstom papagaja zbog svog raznobojnog perja.

Papagaji se hrane pretežno voćem, povrćem, semenkama i nekim larvama insekata. Njihovo glasno komuniciranje i govor tela, energičnost i živost glavne su osobine zbog kojih se odlučujemo za njih kao za kućne ljubimce. U prirodi žive u grupama od po 20-30, zbog čega se smatraju socijalnim pticama. Nažalost, papagaji spadaju u ugrožene vrste jer nekima od njih preti totalno istrebljenje.

Neki naučnici smatraju da su papagaji veoma inteligentni, poput delfina i šimpanzi jer mogu da razlikuju boje i da imenuju čak i do 35 vrsta predmeta. Najpoznatiji papagaj današnjice koji ume da priča jeste papagaj Ajnštajn (Einstain ) star 17 godina koji ume da oponaša sve živo i izgovori preko 350 reči. Na njegovom youtube kanalu možete pogledati neverovatne snimke koji upravo to i potvrđuju.

Par stvari koje treba da znate ukoliko želite da kupite papagaja:

* Neki od njih spavaju poput slepih miševa, odnosno vise sa grane zbog čega ne treba da se brinete, već im treba omogućiti stajalice kako bi zadržao svoju naviku

* Treba da budete spremni da se posvetite svom papagaju, posebno ako želite da ga nauči da govori

* Ukoliko imate još nekog kućnog ljubimca, treba razmisliti pre kupovine papagaja

* Treba da znate da li je neko iz vašeg okruženja alergičan na prašinu iz perija

* Papagaja nikako ne treba držati u kuhinji zbog čestih promena temperature

* Papagaji su uvek spremni na pravljenje nereda van kaveza. Na to treba da se naviknete. Međutim, čak i to neće vas sprečiti da zavolite ove male vragolane

The post 31. MAJ: I papagaj je dobio svoj svetski dan appeared first on Portal Mladi.

Zanimljivosti o leptirima

* Leptiri mogu da vide crvenu, žutu i zelenu boju.

* Oni mogu da lete brzinom od 20 kilometara na čas, ali ne mogu da lete ukoliko im temperatura tela nije iznad 30 stepeni Celzijusa.

* Do sada je otkriveno više od 24 hiljada vrsta leptira. Pisac Vladimir Nabokov je otkrio nekoliko vrsta leptira.

* Krila leptira su prozirna. Sastavljena su od proteina zvanog hitin koji je prekriven mrljama koje reflektuju različite boje. Kako leptiri stare tako se mrlje gube i krila postaju prozirnija.

* Leptiri se hrane tečnom hranom, uglavnom nektarom. Usta su im modifikovana tako da ne mogu da žvaću ali sa lakoćom vade sok iz biljaka.

* Čulo ukusa se kod leptira nalazi na nogama, oni tako mogu da osete da li je biljka na koju su sleteli pogodna za ishranu ili za ležanje jaja.

* S obzirom da su pri dnu lanca ishrane leptiri koriste razne taktike za preživljavanje. Neki leptiri koriste kamuflažu, dok neki iskazuju svoje jake boje kako bi uplašili predatore. Neki leptiri koji nisu otrovni imitiraju šare svojih otrovnih rođaka pa time izbegavaju predatore.

* Ornithoptera alexandrae je najveći leptir na svetu, a raspon njegovih krila dostiže i do 25 centimetara. Dok je najmanji leptir na svetu Brephidium exilis i raspon njegovih krila iznosi do 2,5 centimetara.

The post 28. MAJ: Svetski dan leptira appeared first on Portal Mladi.

Najvеći problem sa kojim se ovi ljudi susreću je otežano kretanje. Ovaj problem bi se mogao rešiti obukom pasa vodiča kao što je to učinjeno u mnogim drugim zemljama, gde je 28. april proglašen Danom pasa vodiča pa vam, njima u čast, predstavljamo neke od zanimljivih činjenica kao i pravila ponašanja ukoliko sretnete jednog od njih.

Zanimljivosti o psima

• Najčešće rase koje se treniraju za pse vodiče su Nemački ovčar, Labrador i Zlatni Retriver
• Psi vodiči se treniraju najmanje godinu dana pre nego što budu odvedeni u porodicu kojoj su potrebni.
• Ovi psi prolaze kroz veoma teške treninge i moraju da polože oko 55 testova pre nego što dobiju zvanje pasa vodiča.
• Jedan od najtežih testova za ove pse je kako da nauče da ignorišu druge ljude i da budu uvek fokusirani na svog vlasnika, čak i kada im neko drugi nudi hranu ili ih doziva.
• Uglavnom je najbolje da ne prilazite i da ne mazite pse vodiče, ipak ukoliko baš ne možete da odolite, najbolje je da prvo pitate osobu koju vodi.
• Da bi se jedno štene istreniralo potrebno je oko 20 000 dolara.
• Neke od stvari koje ovi psi nauče jesu da ocene visinu i širinu prepreka kako njihov vlasnik ne bi udario glavom ili ramenom o njih. Takođe treniraju se da idu u pravoj liniji sve vreme i da skreću iza uglova samo kada im se to kaže.
• Nikada nemojte davati komande psima vodičima, njima smeju da komanduju samo njihovi vlasnici.
• Trudite se da ne zbunjujete psa vodiča ukoliko ga sretnete jer on je ipak samo pas a ne robot, tako da, ukoliko šetate svog psa i naiđete na psa vodiča obavezno povucite svog psa i pustite vodiča da prođe. Ne približavajte se previše ovim psima jer vas oni neće napasti ali se mogu zbuniti, a to može negativno da utiče na osobu koju ovaj pas vodi.
• Ukoliko naiđete na psa vodiča dok se on odmara, najbolje je da ga pustite da se odmori i ne dirate ga jer je ipak njihov posao prilično naporan.
• Psi vodiči nisu uvek na dužnosti. Kada su kod kuće oni su kao i svi drugi psi razigrani i veseli, takođe svoje prsluke nose samo na javnim mestima, to se može smatrati njihovom službenom uniformom dok su kod kuće u „casual“ varijanti.
• Možda najverovatnija činjenica je ta da slepi ljudi ne kupuju i ne iznajmljuju ove pse. Oni im se dodeljuju potpuno besplatno iako se u njih ulaže velika svota novca kako bi se trenirali. Takođe, njihovi vlasnici ih ne vraćaju kada psi odu u penziju. Naprotiv, njihovi vlasnici mogu da zadrže psa vodiča kada ode u penziju i da ga čuvaju kao svog ljubimca.

Iako psi vodiči postoje u mnogim zemljama, kod nas ih je jako malo iz razloga što ne postoje licencirane ustanove za obuku ovih pasa. Takođe kada bi se ovi psi obučavali kod nas, moralo bi se kažnjavati ukoliko neki restoran, kafić, hotel, taksi prevoz i sl. odbije da primi ovog psa sa svojim vlasnikom. Za njih ne važe pravila kao za ostale životinje jer su oni deo medicinske opreme za osobe sa oštećenim vidom. Ipak nadamo se da će uskoro i kod nas biti donesena takva odluka i da će psi vodiči biti nešto uobičajeno jer će to u velikoj meri pomoći našim sugrađanima kojima je ovakav vid pomoći potreban.

The post 28. april, dan pasa vodiča: Šta da radite ako sretnete jednog appeared first on Portal Mladi.