KADA PAS SPASI CEO GRAD: Baltova trka milosti

Kada je početkom 20. veka izbila epidemija difterije u gradu Noumu, pas Balto predvodio je pseće zaprege koje su prešle 1045 kilometara po neverovatnim uslovima kako bi se obolelima dostavio neophodan lek.

Noum je mali grad na severu Aljaske. Čak sedam meseci godišnje grad biva prekriven velikim snežnim omotačem, a temperatura u tom periodu pada i do 40 stepeni ispod nule. Dešavalo se da grad zbog snega bude potpuno odsečen od ostatka sveta, a jedini način da se dođe ili ode iz njega bio je uz pomoć psećih zaprega, dok se komuniciralo isključivo putem radio veze.

Tokom 1925. godine ovaj grad je zahvatila epidemija difterije, teške i zarazne akutne bolesti. Bolest se brzo širila, a u Noumu nije bilo potrebnog seruma. Lek je iz Enkoridža dostavljen vozom do naselja Nenana, u kome se nalazila najbliža železnička stanica, a odatle su organizovani timovi pasa, koji su naizmenično nosili lek do Nouma. Bilo je potrebno preći oko 1045 kilometara za što kraći vremenski period po jako lošim vremenskim uslovima. Timovi su se smenjivali i prelazili granice svoje izdržljivosti. Mašer, vozač psećih zaprega, morao je biti pripremljen za ovakve uslove, a svi psi u timu su imali značajnu ulogu, ali pas vodič bio je ključan i morao je da bude snalažljiv, jak i dobro istreniran.

Najveću putanju (418 kilometara) prešao je Leonardo Sepel, čiji je tim predvodio pas Togo, dvanaestogodišnji haski. Togo je već bio poznat po svojim neverovatnim liderskim sposobnostima, koje je još jednom pokazao u ovoj trci.

Mašer poslednjeg tima, koji je serum doneo do Nouma, bio je Ganer Kasen. Kasen je, na veliko iznenađenje svih, za lidera svog tima izabrao Balta, Sepelovog psa za koga se verovalo da je mešanac haskija i vuka. Upravo zbog svog porekla on nikada nije bio obučavan da predvodi pseću zapregu, već su ga iznajmljivali da prenosi teret iz mnogobrojnih rudnika koji su se nalazili u Noumu. Pokazalo se da Kasen nije pogrešio u odabiru lidera, jer kada se zaprega prevrnula, Balto je pomogao svom mašeru i tako ga spasio sigurne smrti. Prešli su 85 kilometara u vreme kada se mećava dostigla svoj vrhunac i kada je vidljivost bila veoma niska. Ovaj tim je uspešno doneo serum u Noum i tako završio takozvanu „veliku trku milosti“.

Priča o ovom podvigu ubrzo se proširila po celoj Americi. Nakon što je Sol Leser, američki filmski producent, odveo pse u Los Anđeles kako bi snimio animirani film „Baltova trka do Nouma“, psima se gubi trag, a stiče se utisak da više niko nije ni bio zainteresovan za njih. Međutim, dve godine kasnije biznismen Džordž Kimbl u Los Anđelesu nailazi na Balta i druge pse u malom muzeju. Psi su bili izgladneli i u lošem stanju. Kako bi ih oslobodio morao je da plati 2.000 dolara, te je pokrenuo akciju prikupljanja novca. Mnoge radio stanice su izveštavale o ovoj akciji, vest se prenosila brzo i za samo 10 dana skupljeno je dovoljno novca da se Balto i ostatak družine oslobodi.

U njihovu čast organizovana je parada u Klivlendu i ceo grad ih je radosno dočekao. Svi su bili smešteni u Zoološki vrt, gde im je bilo obezbeđeno sve što im je bilo potrebno. Balto je uginuo 1933. godine. Izložen je u Prirodnjačkom muzeju u Klivlendu, u znak sećanja na sve pse koji su pomogli u spašavanju grada Nouma, a njegov spomenik nalazi se u Njujorku u Centralnom parku.

Ova trka ni danas nije pala u zaborav. Svake godine početkom marta organizuje se Iditarod, najduža i nateža trka psećih zaprega, koja je ujedno i najznačajniji sportski događaj na Aljasci. Ova trka se organizuje još od 1973. godine u čast mašera i pasa koji su prenosili lek u Noum. Staza iznosi oko 1800 kilometara i podrazumeva putanju od Enkoridža do grada Nouma. Iako se tokom trke prolazi kroz naseljena mesta, veliki deo staze je teško prohodan, dok loši vremenski uslovi u tom periodu dodatno otežavaju takmičenje. Mnogobrojna udruženja životinja oštro kritikuju ovu trku, kao i treninge kojima se psi izlažu kako bi se pripremili za ove surove uslove.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here