Vojislav Vojkan Arsić, osnivač Centra E8: Mi smo mladi koji rade sa mladima i za mlade.

Vojislav Vojkan Arsić, osnivać Centra E8 i pozorišni reditelj, priča o aktivnostima Centra, upotrebi drame u edukaciji, stvaranju predstava „Muškarčine“ i „Crvena – samoubistvo nacije“ BITEF teatra i patriotizmu u pesmi „Jebi se Srbijo!“.

Vojislav Vojkan Arsić

 

 

Šta je zapravo Centar E8 i čime se vi bavite?

Centar E8 je nevladina, omladinska organizacija koja svoj rad bazira na edukaciji mladih ljudi. Mi smo mladi koji rade sa mladima i za mlade. Osnažujemo mlade ljude da otkriju super moći i postanu super heroji i heroine svog života i našeg društva.

Koje su to super moći koje mladi treba da otkriju?

Mislim da mladi treba da budu spremni da uče, da se razvijaju, da budu tolerantni, da razumeju druge, da budu slobodni dokle god ta sloboda nikoga ne ugrožava. Pojedinac treba da se razvija u onom pravcu u kome on želi, da se bavi onim stvarima koje su njemu zanimljive i važne, naravno dok ne ugrožava druge, što dalje dovodi do pitanja tolerancije, nenasilja i ravnopravnosti i onih direktnih tema kojima se bavimo.

Centar sa bavi pitanjima o antidiskriminaciji, nasilju na internetu, o rodnoj ravnopravnosti i mladima uopšte. Koji su vaši najuspešniji i najaktuelniji projekti?

Centar postoji već 12 godina, a poslednjih 8 godina se bavimo pitanjem muškosti. Kroz projekat „Young Man Initiative“, koji se sprovodi u celoj regiji, promatramo pitanje rodne ravnopravnosti iz muškog ugla. U okviru njega je i kampanja „Budi muško“, predstava „Muškarčine“ i nagrada „Pravi muškarac“, koja se jednom godišnje dodelju osobi iz javnog života, a prethodnu je dobio Zoran Kesić. Širom Srbije imamo „Budi muško“ klubove gde se mladi aktivisti bave aktivnostima i kampanjama koje promovišu rodnu ravnopravnost i nenasilje. Mnogo istražujemo jer se trudimo da pratimo trendove i da unapređujemo svoje aktivnosti.

Da li imate u planu i neki novi projekat?

Skoro sam održao trening u Vranju i primetio da mladi na treningu više gledaju u svoj mobilni telefon nego u mene, ja njemu crtam na tabli nešto, a on gleda u mobilni, pa ’ajde onda da mu nacrtam u mobilnom. To me je inspirisalo da za projekat „Pazi se(x)“ (http://pazisex.net/), koji se tiče seksualnog i reproduktivnog zdravlja, pored organizovanja interaktivne radionice napravim i mobilnu aplikaciju. Uskoro će krenuti i kampanja koja se zove „Senzacionalno“, koja se bavi rodno senzitivnim izveštavanjem, pitanjem pozicije žena u javnom diskursu, odnosno u medijima.

Veliki broj javnih ličnosti podržava vaše akcije i uključili su se u vaše kampanje. Koliko je to značajno?

Od kada smo počeli da radimo bilo nam je vrlo važno da ljude iz javnog života uključimo u svoje aktivnosti kako bi mogli da prenesu poruku, jer mladi njih više slušaju. Naše pozive ni ranije nisu odbijali jer su razumeli važnost naših akcija i kampanja.

Mnogi mladi su se odazvali vašim akcijama i učestvuju u vašim projektima. Kako ste to postigli?

Naši projekti se uglavnom sprovode u školama i u lokalnim zajednicama i mi generalno imamo dobar odziv mladih. Naravno, jako je teško danas mlade na početku motivisati da se priključe, ja uvek govorim da je najteže doći na našu radionicu, ali garantujem da sa nje neće lako otići jer će ih zaineresovat Ono što radimo nije škola, nego zezanje, odnosno učenje kroz zezanje. Problem prvog dolaska rešavamo onim stavarima o kojima smo do sada pričali – predstavama, angažmanom javih ličnosti, zanimljivim kampanjama i raznim drugim aktivnostima. Kada „Budi muško“ dođe u neku školu oni već znaju da je Kesić to podržao i da tu imaju neke „Muškarčine“ u pozorištu i to im je zanimljivo.

Pored aktivizma, baviš se i pozorišnom režijom, kako si došao na ideju da spojiš ove dve stvari?

Oduvek sam se zanimao za pozorište, preko priredbi u osnovnoj školi do toga da odlazim u pozorište i gledam šta bih ja tu voleo da radim. Paraleno sa time sam počeo i da se bavim društvom. U jednom momentu te dve stvari su se sudarile, tada sam shvatio da je sjajna stvar da povežem ono što me interesuje iz pozorišta i iz društva. Prvu predstavu sam radio 2001. godine, ona se bavila HIV-om i AIDS-om, tako da mogu da kažem da sam to tada prvi put povezao. Nakon toga smo dosta radili na upotrebi pozorišta u edukaci, imali razne treninge, stvarali neklasične pozorišne predstave.

Predstava „Muškarčine“ je deo projekta „Budi muško“ i postigla je ogroman uspeh. NIN ju je proglasio za jednu od 3 najbolje predstave 2012. godine. Kako je nastala predstava?

„Muškarčine“ su nastale iz ovog projekta o kome smo pričali, iz aktivnosti tog projekta, sa idejom da budu mala, omladinska predstava koja će se odigrati možda nekoliko puta. Međutim, mi smo napravili jednu veliku predstavu koja se odigrala 83 puta do sada i ima tendenciju da ne prestane da se igra, jer što se duže igra to je veće interesovanje za nju. „Muškarčine“ su nastale kroz proces koji je trajao 6 meseci, gde smo mi sa 7 mladića koji igraju u predstavi i sa još nekima koji nisu ostali do kraja mnogo istraživali o temi muškosti. Ona je tada i nama bila nešto u potpunosti novo, prosto je to tema kojom se ne bavi mnogo ljudi. Sve stvari koje se nalaze u predstavi su zapravo stvari koje su došle iz njihovog rada, istraživanja, priče, čitanja radova koji se tiču ove teme. Tako da smo mi tih 7 dečaka, momaka, prijatelja, sada muškarčina, potpisali i kao koautore i izvođače.Ovu predstavu smo radili Milena Bogavac i ja, tako je i počela naša saradnja. Predstave je producirala Aneta Goranović, koje se kasnije bavila životom predstave. Nas ne zanima neko elitističko pozorište, mi ne pravimo predstave da bi ih videlo nekoliko ljudi, mi pravi predstave za publiku.

Reci nam nešto više o dokumentarnom filmu „Kako se prave muškarčine“, koji prati projekat. 

To je više neka forma making of-a, kada bolje pogledate. On prati sve što se desilo do premijere, završava se tako što glumci odlaze na scenu da odigraju predstavu. Film je uradio Ivan Stoiljković, traje 23 minuta i u njemu se vidi da su neki mladići izašli iz procesa, jer nije bilo lako savladati tu temu i na kraju izaći na scenu i pričati i tome.

Film možete pogledati na:  https://vimeo.com/629399

„Predstava koja me je naterala da psujem, a onda da plačem” stajalo je u jednoj kritici o predstavi „Crvena – samoubistvo nacije”. Reci mi nešto više o samoj predstavi.

 Kao što se „Muškarčine“ bave muškarcima tako se „Crvena“ bavi ženama, a ono što je specifično je to što u njoj igraju samo muškarci. Tekst je napisala Milena Bogavac pre više od 10 godina, nastao je kao jedna intimna ženska priča, priča o abortusu, o spoznaji ženstvenosti i neviđeno je intimna i lična. U predstavi postoje 4 lika, 4 glasa, možemo reći jedne žene ili 4 žene. Tekst je do sada bio izvođen iz ženskog ugla, sa 4 glumice, u BITEF teatru. Onda smo mi došli na ideju da uradimo to sa 4 glumca, a da ostavimo tekst i da ostavimo temu. Jako je zanimljivo videti kako Đole (Đorđe Živadinović Grgur) abortira u predstavi, kako on to iznosi. Meni je bilo važno da u procesu potpuno izmešamo rodne identitete i da ih artikulišemo nečim novim. Oni na sceni nisu ni muškarci ni žene. U predstavi imamo zanimljive songove koje je radila Bojana Vunturišević. Koreografiju je radila Andreja Kulešević.

Zašto „Samoubistvo Crvena-8-foto-Sonja-Žugićnacije“?

Ono što je još novo u ovaj predstavi jeste upravo taj podnaslov – „Samoubistvo nacije“. Dobili smo nov ugao gledanja društva, imamo hor muškraca koji predstavlja glas javnosti, glas naroda. Javlja se jasni sukob između individue i društva. Predstava je provokativna, već kada čujete da muškarci glume žene, ali oni ne glume žene, ni u jednom momentu nema ženske glume. Oni ne oponašaju žensko, oni proživljavaju ženu. Postoji song u predstvi koji se zove „Jebi se Srbijo!“, on traje 20 minuta i mi u njemu govorimo Srbiji sve što imamo da joj kažemo na temu smanjenja nataliteta koji je glavni argument na temu abortusa i jako je provokativan. Nakon njega smo imali dosta osuda i napada od strane onih koji smatraju da je patriotizam uzeti pušku i otići u rat, a ne reći sebi i društvu šta je problem kod nas i kako to da se popravi.

Za ovu predstavu ste dobili dobre i loše kritike, kojih je bilo više?

Pozorišne kritike su sve dobre. Sa jedne strane tu su ljudi koji su analizirali predstavu iz pozorišnog ugla, a sa druge ljudi koji su je analizirali iz tematskog ugla. Negativni komentari koje dobijamo uglavnom su vezani za temu i kako je mi plasiramo. To su uglavnom oni koji predstavu nisu ni videli, nego koji su čuli da ta predstava psuje Srbiju. Šta smo mi tu sada loše rekli? Rekli smo „Jebi se, Srbijo!“ A šta drugo da kažete Srbiji kada želite da podignete natalitet? Možda da se obratimo rodama? Ja duboko verujem da je ova predstava patriotska i baš zato o tome govori, a sad kako izgleda front u patriotizmu – različit je za različite ljude, za nas je ovo patriotski front.

Više informacija o Centru možete naći na http://www.e8.org.rs/ i https://www.facebook.com/CentarE8/?fref=ts.

Predstave:

  1. februar: „Muškarčine”; 20:00h; Bitef teatar (https://www.facebook.com/Muskarcine/?fref=ts)
  2. februar: „Crvena: Samoubistvo nacije”; 20:00h; Bitef teatar (https://www.facebook.com/predstavacrvena/?fref=ts)

Autorka: Ana Krstajić

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here