• Marvo, za džak sena – zdrava vam je žena! Grom spržio onog ko se o Zevsa ogreši! A sad – voljno!

I tako je to bilo u vekove.

Skiner Dodatak

Zvanična istorija nije zabeležila ovo mešanje vremenskih linija, pa se i dalje traži pomilovanje za gospodina Skinera. Olimp ga nikada nije svrstao u svoje ravnopravne Lučonoše, pa čak ni onda kada su pravog kaznili. Šuška se da je nakon mesijanskog poduhvata popio vode s reke zaborava i probudio se mnogo leta kasnije, s istim zadatkom.

Olimp Dodatak

Još je manje poznato da su neki drugačiji Heroji takođe prisustvovali čuvenom božanskom skupu. Kada smo ih pitali kako su do njih došli, rekli su da su zaronili. (?) Veruju da Olimp nije nigde drugo no na zlatnoj visoravni daleko u nama. I taj Olimp neznane zakone ima. Znaju sve o nebu i zvezdama, često i lete, govore u jezicima (pa ih zato, jelte, ne razumeju), nalaze zlatno runo, stradaju na drvenim predmetima i stenama, neprestano lebdeći između reke sećanja i Hipnosa i Tanatosa. Neki su čak stigli i na Itaku.

The post Gledanje u čaj: „Junak“ Skiner ili da se Olimp ne uvredi appeared first on Portal Mladi.

Skoro čitavu deceniju scenarista je nekoliko radio emisija (“Mali Marko” na Radiju S, “Karavan” na Radiju BG1), radio voditelj (“Stošić – Štosić” na Radiju BG 202) i deo scenarističkog tima emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ na TV Prva. Bavi se i stand up komedijom, a osnivač je i prvog kabarea koji se bavi muzičkom komedijom (“Grbave Tange Šou”). Napisao je dve i po samostalne knjige („Mis mokre oči“, „Mačka bez jedne cipele“, „Tango na trotoaru“). 

Jesi li o ovome sanjao kada si bio mali ili još uvek maštaš o Još-Većem-Sebi? (Da li ovo sve čime se baviš ono o čemu si maštao kad si bio mali ili i dalje maštaš da postaneš nešto još veće?)

Džejms Spejder, u filmu „White Palace“ iz 1990. godine, ostavlja život mediokritetne više klase nakon što primeti da u skupom usisivaču devojke oko koje se dvoumi, nema nimalo prašine. Njoj je to samo ukras, kao i sve u tom lažnom svetu. Ako bih sebe opisao na najkraći način, rekao bih da sam čovek koji nikad nije želeo stvari koje bi mu služile samo za ukras.
Tako da, i pored toga što sam bio prinuđen da kroz život idem „sigurnijim putem“, nekako me je sve vuklo stvarima koje sam zaista voleo, a koje nisu uvek bile isplative.
Maštam, ali samo u dve situacije. Kada sam budan i dok spavam. Mislim da mašta daje duh materiji i bez nje bi točak ostao jedno obično tocilo za oštrenje kopalja.

Kako je biti pesnik u Srbiji? Da li je danas moguće dostići antićevsku popularnost, na primer? (Misliš li da je moguće dostići popularnost npr Miroslava Antića u današnje vreme sa poezijom?)

Bukovski je u jednoj pesmi rekao da pesnik bivaš zato što moraš. I tu je kraj svake dalje priče o tome da li to treba da se bude ili ne. Materijalna strana tog posla nikada i nigde nije bila naročito sjajna. Da li ste ikada čuli za nekog ko je pesnički tajkun?
Pesnici žive od državne brige za položaj kulture. Kada je država smatrala da je korisno da deca vole poeziju, televizija i prosveta su gajile autore poput Desanke Maksimović, Branka Ćopića i naravno pomenutog Miroslava Antića. Da je danas živ, Antić bi verovatno zarađivao kao mokrinski moler, dok bi pesme recitovao po slavama i penzionerskim igrankama.
Na svu sreću, on je zagrizao svoje parče slave, ali da li znate ko su Stefan Tićmi, Snežana Vranjković ili, ne daj Bože, moja malenkost? Bojim se da je vreme za pesnike prošlo, ali je zato vreme pesničke inspiracije veće nego ikad, tako da – pisaće se, nego kako.

Da li je velika karijera u stand-up-u ostvariva kod nas i koliko ljudi prati tu scenu?

Stand up u svetu postoji skoro šest decenija a kod nas je stigao skoro pa odmah posle tih šest decenija. Osnovni razlog je nedostatak kulture javnog performansa na ulicama i posebno u kafanama. I naravno (relativna) neisplativost. Srbija je imala nešto što bi se moglo smatrati neplaniranim alternativama stand up-komediji. Bili su kafanski mudraci, improvizacije Zorana Radmilovića u pozorištima i Balaševićevi koncertni monolozi.
Na sreću, Srbija danas ima autentični stand up, koji je „po PS-u“ i on će preživeti onoliko koliko bude bilo perfekcionista i pravih ljubitelja tog žanra. Čim neko bude počeo da pravi kompromise, željan velikih sala preko noći, da deli scenu sa narodnjacima i kontaminiranim rijaliti-zabavljačima, stand up će trpeti.
Ja sam fan te komedije još od momenta kada sam sreo rad Endija Kaufmana u filmu „Man on the Moon“. Kasnije sam se zarazio Karlinom pa Rikijem Džervejzom. Daleko od toga da imam neku zavidnu karijeru ali definitvno posedujem nešto bez čega nema dobrog komičara – a to je ljubav ka komediji, koja je uvek ispred para, ispred TV pojavljivanja i prodaje svake vrste.

Kakva je situacija na radiju? Nekada su mladi ljudi maštali o tome da rade na radiju. Da li je ovaj medij pomalo istisnut internetom?

Radio je medij koji je preživeo pojavu kućnih gramofona, pa televizije, pa Satelita tako da će preživeti i Internet. Mnogo veća opasnost za radio dolazi od, lenjinovski rečeno, mangupa iz sopstvenih redova. Danas ima hrpa stanica kojima haraju amateri, voditelji koji bi pre promenili pol nego naučili pravilno akcentovanje, emisija koje se prave da bi bile prosta scenografija reklamama koje donose novac.
Ja sam imao (i imam) neverovatnu sreću da učim od imena kakva su Darko Kocjan, Vojin Vojinović, Dušica Mijatović, Sloba Đukić, Đorđe Nenadović i mnogi drugi ljudi koji su profesionalci. Dok je njihove škole biće i pravog srpskog radija.

Kako je to pisati tekstove za nekoga drugog? Kako se osećaš kada Ivan Ivanović izgovara tvoje fazone koje si sam smišljao?

Da bi pisao za druge moraš da pronikneš u „atmosferu“ te osobe, to jest koncepta emisije koja se radi. Negde uspeš da se uklopiš a negde ne.
Kada Ivan izgovara neke od mojih šala ili rubrika osećam se dobro jer pre svega imam priliku da budem deo, mali, ali ipak – deo, najgledanijeg tok-šou programa na Balkanu. I jako sam ponosan što sarađujem sa svim tim ljudima koji su, verovali ili ne, dobri ljudi. Taj epitet dobrote, solidarnosti i odsustva svake sujete je beton koji se razliva počev od Šefa lično, pa na sve nas i čini da ta emisija opstaje ovoliko dugo.

Imaš li ideju i želju da napraviš, možda, jednog dana, svoju TV emisiju?

Voleo bih da uradim nešto svoje i autorski, ali tek onda kada budem sazreo dovoljno kao autor i kao dovoljno srećan čovek. Ovo prvo sam možda tu i tamo i dosegao, ali za posao voditelja koji redovno izlazi pred čitav svet, moraš da budeš neko ko će u dužim vremenskim intervalima davati ljudima nadu i snagu da nastave dalje. Tako da čim budem dovoljno srećan da mogu da usrećim i druge, eto mojih braon lokni na malim ekranima.

Čemu težiš, koji su ti, da tako kažemo, najviši ciljevi?

Da li se na ovo pitanje može odgovoriti a da se ne citira navodni domaći zadatak Džona Lenona, gde je na temu „Šta želim da budem kad porastem“ napisao samo jednu reč – Srećan?
Ja želim da se bavim medijima, da nastavim da budem pripovedač, da komuniciram sa svetom kroz sve forme koje me zanimaju, ali samo ako uz sve to budem uspeo da ostanem iskren prema sebi i drugima. Volim stvari koje su prave i one su moj vrhunski cilj.

O čemu govoriš svojom poezijom? I kako dopireš do ljudi – kako se to uopšte čini u današnje vreme?

Imam mnogo prijatelja među ljudima sa scene. I, upoznajući ih, bio sam zaprepašćen time koliko njih izlazi pred svet, ali se i dalje ne otkriva. Oni su pod reflektorima, traže pažnju, traže ljubav, naposletku, ali se ipak boje da se daju potpuno.
Ako moj umetnički pečat ima makar samo jednu vrednost, ona bi bila davanje do kraja. Srcem, iskrenošću i direktnošću. Ja se ne stidim da pokažem svoje slabosti, mane, strahove i želje. I ljudi to prepoznaju. Mogu da se povežu, jer, zamislite, molim vas – ni oni nisu savršeni. I jako su umorni od „nju ejdž“ fašista koji ih teraju da to budu, a potom ih ponižavaju što nisu.
Kada me neko u publici sluša, jasno mu je da nisam najbolji, ali mu je isto tako jasno da je pred njim iskrena osoba koja voli, koju mnogo toga boli i koja je samo slučajno istaknuta. Ako ja to mogu, sutradan može i onaj ko me posmatra i smeje se, ili plače. Svejedno je.

Međuljudski odnosi u današnje vreme. Kakvi ti se oni čine? Koliko pristupamo dubinski i temeljno uopšte ljudima i stvarima?

Onda kad sam ja bio mali ljudski odnosi su bili sporiji, a brzina protoka informacija, kao i njihova dostupnost, nedovoljni. Internet, mediji, globalno ubrzavanje, doneli su nadu da ćemo najzad uhvatiti ritam. To se donekle i dogodilo, u početku. Mnogi talentovani i mladi ljudi su uhvatili taj voz. Dobili smo par, ranije neafirmisanih pevača, glumaca, sitkoma, knjiga…
Ipak, u međuvremenu se nešto dogodilo. Voz je postao suviše brz. Informacija je postalo previše. Brzina je postala neuhvatljiva. Najveća tragedija modernog društva je što nije odgajila kritički nastrojenog pojedinca koji će propitivati sve na šta naiđe. Za koga neće biti Svetih krava. Koji će slušati svaki novi album Zdravka Čolića kao da ga sluša prvi put.
Umesto toga, postali smo banalni, površni, prebrzi. Generacija premotavača. Spas, ako je moguć, moguć je samo ako se potrudimo svi zajedno. Publika – da ne bude bulimična spodoba koja guta filmove, pesme i časopise, bez da ih okusi. I umetnici – da ne traće svoj dar na zarađivanja para i osvajanja svega što je žensko a na dve (ili četiri) noge hoda. Budimo pravi. Čak i kad nas niko ne gleda, niti aplaudira. Zapamtite, najjači aplauz na svetu ne zahteva mnogo dlanova. Čak ni dva. Njega pravi lupajuće srce nekoga koga smo uspeli da inspirišemo. I zato ne pričajte priče. Postanite priča.

The post Najjači aplauz na svetu ne zahteva mnogo dlanova appeared first on Portal Mladi.

Priča jednog legendarnog Kuma

Onomad, u vreme ono, kad Zli kralj vladaše

Bio jednom jedan kralj i bio je jako zao. Celo kraljevstvo mu pusto beše, a njegovi dvori bejahu puni. Jerbo se tako onomad živelo – svaki plod zemlje careve mora biti darovan njemu samom. Što u kraljeve ostave ne uđe, podanici mogu raspodeliti međ sobom. Narod je gladovao, ali se na pobunu spremao nije. Glup narod, rekli biste! Eh, možda bi raja, kako ste izvoleli reći, uzela kuku i motiku u ruke, da Zli ne čuvaše svete uspomene na sedam kralja koji kraljevaše pre njega. Veruje se da su oni bili očevi celog kraljevstva, tako da je onomad svaki stanovnik njihov potomak bio. Duhovi sedam preminulih kralja življahu u dvorima Zlog i jeđahu plodove što bejahu darovani. A narod mirno, zatvoren u strah i tugu, davaše svoj danak, plašeći se duhova predaka i njihove osvete.

Kako sam ukrao slamu

Kao što već rekoh, mi onomad življasmo ponizno. Noću se molismo rodonačelnicima da nam plodne njive daju, jer će zauzvrat i oni s njih jesti.

Evo, Kralju, pšenica
Da mi živi ženica!

Molismo se da nam marva bude zdrava, a mi složno radismo za nju, a time i za njih. Molismo se da nam daju zdrave ruke kojim ćemo njima služiti. I usta nam puna zahvalnosti bejahu, jer siti kraljevi sve to dozvoljavahu. Majke zadržavahu sinove u kućama, a u vremena davna svaki sin je na put kretao. Sada ostajaše kod kuće, gde bi ga otac tukao ako je neradnik, a majka uveče tešila i uspavanke matorim sinovima pevala. Sinovi se iz majčinog skuta ženjahu, a devojke i ptice više pomoć ne pružahu nikom. Zečevi ostajahu bez zaposlenja, jer u šumu više niko svraćao nije.

Onomad, ja drugovah sa starim vračem koji mi reče da se Negde, Iza Sedam Mora i Sedam Gora, Dobri Kralj rađa. Kralj koji ne uzima da bi dao! I reče mi da krenem da ga tražim, jer mlad jesam, a i smrti se ne bojim. I doda da ponesem malo slame, da obeležim put za sve koji bi u Dobro Kraljevstvo krenuli. Nakon toga se predstavi dušama predaka i više nikad ne sretoh tog vrača. Po savetu, napunih vreću slamom, i samo to poneh sa sobom. Na putu, sretoh jednog od sedam kraljeva koji kum mojoj lozi beše, pa me upita:

• Pomoz’ Kralj, kumašine! To li meni slamu nosiš, dušu bestelesnu da ogrejem?
• Kralj ti pomogao, kume, a ja slamu tebi ne nosim, već je slama moja, a ja na put dalek krenuh, nova kraljevstva da stvaram.

I tako moj Kum ispriča svima da njegovu slamu uzeh, pa da mi za kaznu pada iz vreće, da bi moju lopovsku malenkost lakše našli. Jer, poznato je da ko se ogreši o Kuma, na svoju je sudbu pljunuo. A ja slamu svojevoljno bacam, da vama put novi stvorim.

Majstorska posla

Tako to beše onomad, a ja za Dobrim Kraljem i dalje lutam. Još mi jedno More i jedna Gora osta. Jednom na putu sretoh i Lika što ga Majstor beše stvorio, kaže mi da istog Kralja tražimo.

The post GLEDANjE U ČAJ: Onomad, u vreme Kumove slame appeared first on Portal Mladi.

Ja, Anamarija, sestra vaša i zajedničar u nevolji i carstvu, bejah na ostrvima raznim zbog reči ove. I videh gde se Sunce odmiče od nas i videh Svetlo i ostrvo koje ostaje bez Svetla. I gorko zaplakah jerbo je priča o vitaminu D laž. A jahači dolazahu! I onda čuh glas – ali ne glas s neba, no sa obronaka raznih što zemlju krase, sa rastresitog, peskovitog tla, sa brdašaca i uvala –

Ej, dušo, ružo,

Bela lozo grozdova!

Oj, devojko,

Lozo grozdova!

I tako videh prvi znak, a to bejahu prvi jahači apokalipse – berači grožđa. I uzeh grozd iz ruku njihovih i plod beše sladak u ustima mojim. A kada ga pojedoh, postade groka utroba moja. I videh ptice koje odleću na jug i videh kako odnose iz duše moje drago nešto, a ne znam kuda i ne znam šta.

Na srcu mome, u mojoj duši, ponovo vlada jeziva stud

Kada je sitna kiša počela da rosi i kada smo proterali dodole kućama; kada smo na vode stavili znak ZABRANjENO, da li zbog meduza ili zbog toga što se i priroda menja (veoma neprijateljski s njene strane); kada smo Septembar slatko nazvali Školarević (da bismo obrisali dečije suze), venčasmo bednike preostale od prolećno-letnjih svetkovina – a na jesen ženiću te ja! Žene su birale najbolje paprike i pravile svoje mini-skupine (oh, jadnice, kako samo veselo pripremate sahranu!). Gizdava Demetra je, naravno, predvodila ove delatnosti, jer joj je vazda u opisu posla da nadgleda majke… Gde je majka – tu je i Demetra! Oh, Demetrice ludačice, pa gde je tvoja kćer?

Naime, u toku poslednjeg svadbenog slavlja, mračni gospodin Had video je da se Čovek ruzmariniše, pa je i on pružio rever. Nakon što je zrno nara stavio u svoj svadbeni žaket, prerušio se u cvet i sačekao gospođicu Persefonu. Zalutala i umorna od potrage za Majkom, zapevala je –

Moj dragane, gde ti leto prođe,

Pa ti meni nikako ne dođe?

Ne očekujući odgovor, prilično se iznenadila kada je cvet progovorio – ja bi’ doš’o, al’ te majka čuva… Uz tačnu pretpostavku da brige od nadzora sada nema, Perse je ubrala cvetić, Had ju je odveo u adić i dao joj narić… Ostalo je istorija. Demetra je izronzala sve suze, ostavila svoja božanska zaduženja i čoveka na milost i nemilost nepolodnoj i besunčanoj zemlji.

A u međuvremenu…

(naći ću joj zamenu)

Usled Demetrine ostavke, bogovi su proglasili – jesen – opšte doba neplodnosti. Čovek je plakao i jadikovao, spremajući se za kolektivnu smrt. Mahao je poslednjim sunčanim danima, čekajući taj strašni početak zime, iliti dvadeset i neki decembar (mega namyg). Spremao je sve što pametni ljudi spremaju za sahranu – gomilu hrane, tople drvene kuće… Oni koji su već bili u jeseni svoga života, delili su svoju spremu drugima – neka, nosi, šta će to meni… Nas sad jedino neko čudo može da spasi!

Pri pomenu čuda, jedini bog koji nije potpisao proglas, uzviknuo je – VREME JE! I od kasnojesenjih roditelja, u doba opšte neplodnosti, rodila se Mala Gospođa! Baš tog septembra, Septembra Školarevića! I Čovek Jadničić je mogao mirno da nastavi nadežan brak sa Nadom Bludnicom, da sprema ajvar i goji prase. Od tada je gospođa Jesen poznatija kao Vreme Čuda, a plodovi grožđa više nisu gorki.

Prema tome, neka vam jesen bude Nadežna!

Sestra vaša, zajedničar,

Ana Marija

The post GLEDANJE U ČAJ : Otkrivenje, Jahači i Vreme Čuda appeared first on Portal Mladi.

Grad ima vodu… I Voda koja je „sjaj nebeski” prelazi preko njene ruke, u smeru istorije, uzima joj kosu i vodi je ka svojim dubinama. I može videti kako joj telo lebdi u ogledalu Vode, te vode koja je Istros, koja je život, koja je večno kretanje. I telo joj postaje Voda. I Sunce se pomalja iznad romboidne stene, tog prvog Olimpa, prve staze Helijevih kočija. A Čovek gradi romboidnu kuću, i u njoj jedno ognjište, i nad ognjištem zida Sebe. I polaže se uspravno, kao strela, želeći da stremi tom solarnom putu. I veštim prstima prikazuje jelena u steni, ribu u sebi i sebe u ribi, a vodena vila mu je prvi model, prva mermerna žena… I istorija teče kao božanska reka, kao taj Veliki gospodin Dunav, (ali kada joj je telo voda, istorija nije bitna), i brat je smenio brata, udice postaju ralovi, i jedemo Geine plodove, i prvi zubi nam ispadaju – i Sebe postavljamo u naručje zemlje, u utrobu majke, da kao fetusi usnimo večni san. I otac-stena izranja iz vode. I šaran stari na dnu reke, stari, a telo mu raste i peraja se izdužuju i postaju krila, i šaran-zmaj izlazi iz vode i spušta se niz dimnjak neke devojke iz borove šume kod Žutog Brda, i rađa se dete. I Slovo ljubve je čovekova himna ljubavi. I Miloš Obilić prati reke od vode i krvi, i prati glas pokojne majke i jaše na jelenu (prikazanom u steni) i ptica govori – Tuti-man(astir), Tuti-man(astir)! I Pek dolazi do Dunava i Jason dolazi do zlata… I sat će stati i nebo i voda će postati jedno.

Alarm i remetači

Ali sat je ipak otkucao, i aždaja ga je ipak ispljunula. I sitno biće, krvožedno, Simulium Raptans Golubacense, smejalo se kikotom i kvarilo vodeno ogledalo. A veliki ubod je stajao na telu koje je nekada bilo voda. I stare vaze su se raspale na delove i ribolike figurice su stajale izložene u muzejima, i tvrđava je bila opkoljena žicama i dva kostura su ležala u velikim staklenim kovčezima. I bio je avgust 2017. leta, jer je istorija opet bila bitna. I noge i ruke su sada imitirale žabu i plava devojka se besno vraćala na obalu.

• Oh, vi, remetači Utopije, vi hordo onoga koji zabranjuje da crvena, zelena i žuta knjiga postanu JEDNO, vi koji sprečavate da nebo i voda budu jedno! Reći ću vas svima, svi će znati da ste došli da srušite Grad, da pomračite Sunce i podmetnete nogu!

Ali – postoji samo jedan Grad i postoji samo jedan Čovek

Znate li šta je pravi odmor? Kada imate kljakavu nogu (heh), upalu uva (jer vam je telo bilo voda), kada vučete ujede i opekotine, buljite u zlonamernu floru i faunu i kažete – neka, postoji, baš me briga! Jer, postoji samo jedan Grad, i jedno Nebo, i jedna Voda i jedan Čovek… I jedan brodić na kome ćete čuti ono što ste već i sami znali (pošto ste se vratili sa ranama) –

Jedni pripovedaju da je neko odnekuda iz Srbije tjerao nekakvu alu, … ali se ona opet otela i ranjena utekla u onu pećinu i ondje od rane lipsala, pa od nje one muhe da postaju. – Vuk, „Život i običaji naroda srpskog”

Postoji i legenda da je, sada aždaju, ubio Miloš Obilić ili Sveti Đorđe, a kada je ova aždaja ubijena, iz njenog tela izlegle su se golubačke mušice. Iliti već pomenuta horda.

Napomena – autorka je legendu o nastanku manastira Tumane, o ptici i Milošu Obiliću, slušala u selu Vojilovo, 2016. godine, od strane bake koja se u tom manastiru školovala.

The post GLEDANJE U ČAJ : Grad, aždaja i remetači Utopije appeared first on Portal Mladi.

VILENITI

Grupa knjiž-etno-psihologa sa univeziteta Universe, u poznatom časopisu za kulturu Dreaming Is, objavila je članak – Termini „vileniti“ i „prebroditi“ i EVO-konačnica, uz poseban osvrt na devojčin san. Predočeno je da je razdoblje u kome je Devojka živela nepoznato, kao i da su svi biografski podaci izgubljeni u mnogobrojnim legendama. Zasigurno se zna da je nekada, zbog mogućnosti da svoj glas načini izuzetno dubokim, verovala da u njoj živi ZLA-ONA. Plašeći se da zli parnjak ne ispliva i preuzme kormilo, nikada nije želela da govori tako. Sem noću. Zapravo, tada je najmanje želela, i baš zato joj je duboki glas sam dolazio.

Onda je porasla i shvatila da se takav tonalitet zove – alt. Iskulirala je strah od oglašavanja, ali Oglašavanje nije iskuliralo nju. A i zašto bi, ona/druga-strana je vrlo darežljiva prema onima od kojih darove prima. Jedne noći (koja je i okosnica pomenutog člAnka), nalazeći se u polusnu, u nedovoljno budnom i nedovoljno odlazećem stanju, čula je sebe kako govori drugim glasom. Nikada primećenim. Prepoznavši u glasu svoju poznanicu (ili joj se tako samo činilo?), zaključila je – Svako koga smo sreli živi i u nama! I sve bi bilo savršeno normalno, obećala bi sebi da će se svesnije pozabaviti time kada se Sunce vrati, da nije dobila iznenadnu potvrdu. Riđi starac, iskeženih zuba i u oblaku vatre, sklopljenih prstiju, uneo joj se u lice i pljunuo – Bravo! Pošto je već navikla na ovakve goste, spustila se niz kose neke crne žene na jelenske rogove, a odatle je upala u potok, a potok ju je nosio ka reci, dok je reka nosila ka…

PREBRODITI

…MORU. Najpre, molimo čitaoca da oprosti što se jedan ozbiljan članak sveo na neozbiljnu Priču, ali takva je Ona, uvek dođe po šablonu – Evo Priče niotkuda!

Pročitajte i: https://www.portalmladi.com/pod-budnim-okom-realista/

Poznate su istine u svetu – da je more slano, da je leti toplo i da more NUŽNO traži mornare. I evo, brod će se sagraditi.

Čitava posada (jelen, devojka, starac, devojka, devojka, kosa + svako-koga-smo-sreli) je vrlo lako sklepala brod, jer ovde svako znanje realne brodogradnje pada u vodu. Ukrcali su se i, složno, unisono iliti SVIM glasovima, zapevali: Row your boat gently down the stream. Merrily, life is but a dream.

EVO-konačnica

All man will be sailors then, until the sea shall free them

EVO, zaista vam kažem – obala će doći i brod će je naći!

Evo zore, evo zore! Evo dana, evo dana!

Evo Priče niotkuda!

The post Gledanje u čaj: Jezikoslovlje i EVO-konačnica appeared first on Portal Mladi.

Kasnije sam shvatila da sam se ipak najbolje upoznala u četvrtom razredu, jer sam temi– šta ću biti kad porastem – rekla da ću živeti na brodu i udati se za kapetana. Iako ocenodavci nisu najsjajnije prihvatili moju želju, uporno sam je nastavljala. Naime, u petom razredu sam istim tim brodom na kome sam živela, došla do ostrva koje je bilo, obalom i obalom – RAJ. Ocenodavci su prema ovakvim nahođenjima bili fini, čak i darežljivi, jerbo je pored petice stajao i mali +.

Međutim, iako je ostatak mog života morao da prođe samo u neprekidnom veslanju uz talase zvane ljubim-te-Anka-najpametniju, i dalje mi nije sasvim svejedno dok mesim kolačiće sa cimetom. I dalje sam ponosna na to što znam da igram vist i što bih dominirala po salonima; smejem se dok iz probušene postave kaputa vadim novčanice; mislim da se putovanjem rešavaju problemi; diktiram recept zeljanice, boršča, piroški; tripujem mirišljavu so, pržim se na mejlove – draga moja, kada bi znala s kojim ushićenjem…; koristim reč sušica koja, naravno, mori, lečim se sirćem… I sve bi to ostalo u domenu zaluđenika da, prilikom stavljanja minđuša ne deklamujem – a jednostavne minđuše su zveckale na njenom belom vratu dajući…; da se ne žestim i ne komentarišem da su to živci, da ne znam da mi oči žmirkaju, a zenice se sužavaju kada me na to nagnaju odveć neočekivane rečenice; da ne razmišljam o dlanovima koje sklapam-skupljam i nožnim prstima kojima mlataram; da ne razmišljam o svom preglasnom smehu i glavi koju zabacim („Ti se, Anamarija, smeješ najglasnije na svetu. A isto tako i pričaš.“); o izrazima lica koji nikada nisu prikrili kako se osećam… Ili da se ne pitam kakvo je moje držanje, da li je izbačena brada drska, šta boja kose znači i šta znači što je vezujemo u neobavezne punđe opet deklamujući pred ogledalom – a pramenovi su, a haljina je, a potpetice su, a držanje je, a pritvoren osmeh nije jeste gde je…

Pročitajte i: https://www.portalmladi.com/gledanje-u-caj-kako-sam-dobila-nagradu/

I da bismo konačno došli do breskve i badema ilitipriče u ogledalu iliti nosce te ipsum…

…I dok je sanjivim pogledom prelazila predelima koji su se neprekidno nizali, misli su joj se kovitlale i stapale u jednu veliku, odveć veliku i jaku da u njoj zauvek ostane. Onda bi se burno vratila na tlo, na svoje maleno sedište i činilo joj se da je tada sve palo, privučeno jakom silom gravitacije – i telo kao da bi se prenulo iz sna i taj prekid nagovestilo komešanjem… Ali oko nje je sve bilo mirno i svi putnici su spavali. Žalila je što njihov san nikada nije poznala – ali onda je, pod svetlom Meseca, tog moćnog stražara Noći, ugledala More. I celo njeno biće uzdrhta, od glave do pete, u ushićenju. Ipak, to ushićenje odavalo je i blagi nemir, onaj čudni osećaj spokojstva i nelagode istovremeno, kao kada se čovek susretne sa najvećom tajnom. Kao kada, na prašnjavom tavanu, pronađe davno zaboravljenu škrinju svojih predaka…

Ili je sve ovo samo moja percepcija?!

P. S. U međuvremenu, Duško je postao – Glumac.

The post Gledanje u čaj: Pod budnim okom realista appeared first on Portal Mladi.

Voliš me jer sam ja ta koja je bila jednom i ta koja je uvek. Samo ja mogu da spustim Aliju Đezeleza sa konja, Napoleona sa konja, viteza sa konja, tebe sa konja, dok ti urlaš da kraljevstvo daješ za konja. A ja sam ti kraljevstvo već uzela, ali ti i nisi princ koji želi krunu, prezreo si carske dvore, pa svetlost tražiš u skromnome manastiru. Ja sam ta koja zna da ćeš kucati pozno, u dubini noćnog mira, u gluvo doba, šetalicu ću satu zadržati, ja ću gavrana poslati da te tada poseti, ja ću Vilu poslati da te tada presretne. Tvoja sam alfa i omega, tvoja sam priča o trojezičnicima, tvoja priča o izgubljenom ostrvu. Tvoj sam brod i tvoja voda i tvoje putovanje. Ja sam bratstvo i jednakost, ja sam zajednica, sto sa trpezom, Pomet Trpeza, ja sam priča o revoluciji, o tri druga, o dva dečaka, o kraljeviću i prosjaku. Kod svodova mojih plačeš jer si mnogo strad’o i mnoge grehe pokaj’o, meni se na samrti moliš, mene u mraku pratiš. S osmehom na usnama spavaš jer pamtiš da ću reći – Ustani, Lazare. Sa mnom robuješ u Sibiru, sa mnom si na krajnjem severu, mene na jugu pevaš.

Ne živim u biblioteci. Nisam slovo, ni lepo prošiven svitak papira. Papir sam koliko i pdf format, a format sam koliko i filmska traka, a traka koliko i nota, a nota koliko i glas uspavanke i ritam dlanova. Ne živim u lepo ukrašenim rečenicama, odnosno, ne-služim-pčelama-da-nebo-spuste-dole-jer-se-zvezde-sa-srebrnkastim-mesecom-druže-dok-muzika-zove-vetar-da-obriše-tvoje-suze. Ali umem da budem i pčela, i Srebro, i Mesec i Vetar. Ne plivam po visokim etičkim načelima, niti po niskim, a nisam ni u sredini. Svuda me ima, kada me i nema. Ne zahtevam kilogram mesa sa grudnog koša, ali primim žrtvu, kao što i milost dajem.

Ja sam promena zapleta u drami, ja sam kulminacija, deus ex machina, ja sam teatar bez forme, priča bez sadržine, sluga sa magarcem, ćup bez zlata ili snoviđenje u noć decembarsku… Ja sam nerešeno ubistvo, jer  u drugom vozu možda nikad ne bi bilo Poaroa, ja sam Komedija i Tragedija u jednom. Ja sam tvoja ljubavnica, tvoja sirena, tvoja Scila i Haribda, Jarac i pesma Komosa. Sam biraš moj plašt, moje lice i moju masku.

Možda sam ista, možda kružim po svetu i neprestano lažem ljude, obmanjujem, zavaravam, jer me često i Nada zovu. Neka te ne lažu da moj kraj znaš.

Jer beše jednom jedan početak u kome (su živeli srećno) do kraja u kome beše jednom jedan početak.

The post GLEDANJE U ČAJ: Ispovest jedne Priče appeared first on Portal Mladi.

Vanja, kako ti čitaš? Tiho. Na prstima. Kao Bajaga, rekla bih. To dalje implicira i da stojiš na vrhovima prstiju, šunjaš se po tekstu, kradeš se ljudima u italik formi. A šta misliš, kako ja čitam? Kradu mi se ljudi bez forme. Imam jedno drvo na Hisaru. Uglavnom se tako čita(m). Pa i ovde imamo drvo. Iako nemam pojma šta znači to ovde niti zašto sa tobom svaka proza sliči poeziji. Čuješ dok slušaš, pticama dovoljno. One se slušaju – tako lete. Samo se puste u igru i bude im divno. Kol’ko mi je lepo, kol’ko volim što sam ptica.  Odlična je to stvar – spojiti krila i prste. Ali, da se razumemo, u pitanju su nožni prsti. I onda imamo celog Čoveka – stoji na betonskim krugovima. Maše krilima. Imitira prošlost. On, prosto, mora da radi nešto korisno, nešto što je bitno za priču. Inače, ne bi bio nikakav lik, bio bi osrednji Nebitnjaković sa manijom da skače po trotoarima i ivičnjacima. Takvo skakanje nije nebitno. Takvo skakanje liči na letenje. Takvo letenje liči na ČITANJE.

I to vam je brzopotezni Čovek – mali smoothie od delova tela. Moje su noge, a Vanjina krila. Moje su i ruke, a Vanjino fotkografsko oko. Čak i da vam ništa nije jasno, čak i da nemate pojma da je u ovom tekstu aktivno učestvovala Valentina Baktijarević i da je neku stvarnost krivila, ako čitate, već je prekasno.

IVISTEOVDESAZIDANI.

Jovana, znamo da LETIŠ. Čita, Vanja, čita.

The post GLEDANJE U ČAJ: O priči i čitanju (foto) appeared first on Portal Mladi.

Medicinski karton mladog Davida došao je u naše ruke. U njemu je zabeleženo da je pre okršaja s Golijatom pojeo mnogo spanaća, crnu čokoladu, gomile crvenog mesa i borovnice. Njegov potomak Popaj je pre nas znao za eliksire svoje porodice, pa je, da bi svoju mornarsku dušu očeličio (ogvozdenio?) neprestano konzumirao spanać. Svi znamo kako je (pogrešni) spanać šljakao!

Spisi, u kojima je ovaj medicinski nalaz pronađen, dalje svedoče da je Hipokrat imao unuka koga je jednom poslao u Iđoš na vašar. Neki Bradonja je tamo delio miligrame gvožđa za svačiju krv, pa je gorepomenuti rešio da se malo ovajdi. Međutim, unuk, zaljubljenik u More i gitare, nije baš mario za gvozdene ideale, pa je zalutao, i dobio samo jedan miligram. Jedan – nijedan. Proćerdao ga je na pesmu, Mesec, more i plač. Kad plače, miligram ga najjače lupi! Uzalud se kasnije Hipokrat trudio da ga leči pijavicama. Stvar je bila jasna – u nedostatku gvožđa, krv se naljutila i ostavila nesrećnog unuka. A pošto se Voda mora kretati čovekom kao što se i on kreće njom, kormilo je preuzela crna gospođa Žuč. (μέλας χολή – melanholija)

Utvrđeno je da je i kasnija loza grčkog genijalca baratala jednim miligramom. Daleka čukununuka viđena je kako podmoskovske večeri posmatra iskosa, klonule glave. Pa da, jako je teško (ne)iskazati sve što nam se na srcu leži, pogotovu kada ja Mesec srebrn, a Reka i žubori i ne žubori, istovremeno.

Dalje, pronađeno je da je škola rada, koju je Hipokrat osnovao, urodila plodom i kod mlađanog Voltera koji se kleo u obrađivanje njive. Forumi Draga Saveta, simpatizeri ovog saveza HipVol, neuspešno predlažu dobru ishranu, crvene obraze, trčanje, borovnice i redovne posete zdravstvenim ustanovama. Gvozdene mašinerije, gvozdene statue, gvozdena vrata, gvozdeni puk, gvozdena loza i gvozdena volja uzalud svedoče o svojoj važnosti.

Anemični crnožučni melanholik za njih ne mari. Šta više, smatra ih totalnim budalama. Svestan da takvi kao on, uvek, po pravilu, moraju prohujati s vihorom, blene u svoju Vodu i mašta o susretu sa onim Bradonjom. Da mu se zahvali na onom jednom, najljubavnijem miligramu, jasno.

The post GLEDANJE U ČAJ: Crna gospoja Žuč appeared first on Portal Mladi.