Džini je pronađena u napuštenom stanu sa svoja tri mladunčeta u veoma lošem stanju. Bili su zatvoreni bez hrane i vode danima. Veterinar je smatrao da za njih nema nade i preporučio eutanaziju, ali se u poslednjem trenutku predomislio i rešio da pokuša da spasi ova nedužna bića na sve moguće načine.

Neverovatna sreća i velika želja za životom presudili su u borbi između života i smrti. Džini i njeni mali psići su se uspešno oporavili i bili spremni za udomljavanje. Nakon nekog vremena Džini je postala član porodice Filipa Gonzaleza, koji je posle nesreće u kojoj je izgubio funkciju leve ruke patio od depresije. Na nagovor svojih prijatelja, Filip je rešio da usvoji psa, u nadi da će mu pomoći da povrati svoju volju za životom i izbori se sa ovom bolešću. Tada je počela Džinina nesebična „profesija“ koja je podrazumevala spašavenje nemoćnih, a upravo je Filip bio njen prvi slučaj.

Pročitajte: KADA PAS SPASI CEO GRAD: Baltova trka milosti

Već tokom prve šetnje otisla je u zapuštenu ulicu i Filip ju je pronašao kako grebe cev u koju su bili zarobljeni mačići. Iz dana u dan se nizao broj mačaka kojima je Džini pružala pomoć, a dve sa kojima je razvila snažnu vezu su postale stalni članovi porodice Gonzalez. Uprkos navodnoj netrpeljivosti između kučića i mačaka, mačke nisu pokazivale nikakav strah prema Džini i između njih je uvek postojao poseban prijateljski odnos.

Tokom svog života Džini je spasila oko 900 mačaka sa ulice. Kada je 2005. godine napunila 17 godina, teško se razbolela da čak nije mogla ni da konzumira hranu. To Filipu nije dalo mnogo izbora, već je teška srca rešio da je uspava.

Mnogi veterinari i stručnjaci za ponašanje životinja diskutovali su o njenoj nakolnosti ka spašavanju nemoćnih, a najviše mačaka, ali konkretan razlog nikada nije otkriven. Dok su neki zastupali stav da je Džini imala samo preterano izražen majčinski instinkt, ostali smatraju da je u pitanju samo jedna dobrodušna životinja koja je tokom svog života propatila, te da je, nakon što je pronašla sreću sa čovekom koji joj je pružio dom i porodicu, želela da pomogne i ostalima kojima je pomoć potrebna.

Iako pripada drugoj vrsti životinja, Džini je još 1998. godine proglašena za mačku godine od strane Kluba mačaka u Vinčesteru, kao zahvalnost za njen heroizam. Život i dela ove divne životinje zabeležena su u dve knjige „Pas koji spašava mačke: Istinita priča o Džini“ i „Blagoslov životinja: Istinita priča o Džini, psu koji spašava životinje“.

Možda će se neko kada sledeći put na ulici bude prošao pored napuštene životinje, zapitati šta bi Džini uradila da se našla na tom mestu u tom trenutku i možda ga upravo odgovor na to pitanje podstakne da učini dobro delo i pomogne slabijima od sebe.

The post Džini, pas u ulozi zaštitnika mačaka appeared first on Portal Mladi.

Robinson je još od detinjstva pokazivala svoj talanat za atletiku. Sa svojih 16 godina našla se na Olimpijskim igrama u Amsterdamu. Iako se kraljica sporta na programu modernih olimpijskih igara pojavila još 1896. godine, tek je 1928. godine u Amsterdamu ženama bilo dozvoljeno da ostave svoj doprinos u atletici. Bez obzira što je Elizabet Robinson iza sebe imala samo tri trke, njeno neiskustvo u odnosu na ostale takmičarke nije je sprečilo da u trci na 100m Americi donese zlatnu medalju i obori svetski rekord. Ona je ujedno i prva žena koja je pobedila u ovoj trci. Beti je svoj talenat dalje pokazala i u trci sa štafetama, gde je sa svojim timom ostvarila neverovatan uspeh osvojivši srebrnu medalju i tako je svojoj državi obezbedila još jednu medalju na Igrama 1928. godine.

Pročitajte: Edi Orao – najgora sportska legenda

Dve medalje na Olimpijskim igrama u Amsterdamu bili su sigurni pokazatelji da Beti Robinson ispred sebe ima zagarantovanu uspešnu karijeru i da dani slave ove mlade atletičarke tek stižu. Međutim, njen život nije bio onakav kakav se očekivalo da će biti.

Godine 1931. Robinson je imala avionsku nesreću. Kada su je pronašli, Beti nije pokazivala znake života, te su zaključili da je mrtva. Tek nakon što su je prevezli u lokalnu mrtvačnicu, uvideli su svoju grešku. Američka atletičarka pretrpela je brojne prelome, ali je još uvek vodila svoju trku za život. Iz kome se probudila sedam meseci kasnije, ali joj je još šest meseci bilo potrebno da ustane iz kolica i dve godine da ponovo normalno hoda. Najozbiljnija povreda bila je prelom na nozi, zbog koje nije mogla da savije koleno. Ta povreda ju je sprečavala da nastavi da se takmiči u trkama na 100 metara zbog nemogućnosti da stane u početnu poziciju, ali se na Olimpijadi u Berlinu 1936. godine opet našla u američkom timu sa kojim je osvojila zlatnu medalju u trci sa štafetama. Ovo je ujedno bila i poslednja medalja koju je ova američka atletičarka osvojila.

Beti Robinson je nastavila da doprinosi sportu kao sudija, trener i motivacioni govornik, ukazujući širom zemlje na podjednako važan i zahtevan položaj žena u sportu.  

The post Beti Robinson, atletičarka koja je ustala iz mrtvih po još jednu medalju appeared first on Portal Mladi.

„Krvava Meri“ je rođena 1516. godine kao ćerka kralja Henrija VIII i kraljice Katarine Aragonske. Kako Henri sa svojom ženom nije imao muškog potomka, Meri je još u detinjstvu proglašena za prestolonaslednicu. Ljubav između kralja i princeze bila je vidljiva. Henri je često o njoj pričao kao o „najvećem biseru kraljevstva“ i hvalio se njome na brojnim skupovima. Međutim, kako običaji nalažu Meri je nakon krštenja odvedena u svoje domaćinstvo, te je odnos između roditelja i nje znatno zahladneo i viđali su se samo tokom praznika.

Kada se Henri zaljubio u Anu Bolen, ceo život njegove ćerke se promenio. Vaspitana u duhu katoličanstva, Meri nije mogla da prihvati promene koje je njen otac uvodio u crkvu. Kada se postavio na čelo crkve, Henri je uspeo da poništi svoj brak sa Katarinom i oženi Anu Bolen. Ovim Henrijevim činom Meri je postala njegovo nezakonito dete i izgubila je sve titule koje su joj rođenjem pripadale.

Nakon Henrijeve smrti, njegovo kraljevstvo ostalo je u rukama maloletnog sina kog je dobio sa Anom Bolen, umesto koga je vladao Senat. Nažalost, dečak nije dugo preživeo i Meri se sa svojih 37 godina našla na čelu države. Cilj joj je bio da vrati katoličku veru i da iskoreni protestantizam, koji se širio državom.

Njen dolazak na presto u celoj zemlji se proslavljao i ljudi su je voleli, iako se smatralo da su žene prirodno slabe i nepodobne da vladaju. Međutim, odluke koje je donosila u narednih pet godina njene vladavine znatno su promenile mišljenje naroda.  Na samom početku, pokušala je mirnim putem da vrati svoju veru među narod. Čak ni njen brak sa Filipom od Španije nije dobro prihvaćen u Engleskoj. Pored pripadnika protestantske vere koji su izražavali negodovanje zbog novog kralja koji je bio konzervativan katolik, sa ovim brakom se nisu slagali ni katolici s obzirom na veliku netrpeljivost između Španaca i Engleza u tom periodu. Ali, pored toga što je smatrala da je ovaj brak dobar za jačanje katoličke vere, Meri je bila zaljubljena u Filipa, koji je bio gotovo ravnodušan prema njoj. Kako nije pronašla sreću u braku, još više se usresredila na jačanje katoličanstva. Naredila je da se uklone svi oženjeni sveštenici. Godine 1554. na njeno insistiranje donet je Zakon o jeresi, a već sledećeg meseca počeli su užasi za sve pripadnike protestantske vere. Stotine njih je proterano iz Engleske, dok je većina onih koji su ostali bila osuđena na smrt spaljivanjem na lomači i tako umrli u najvećim mukama. Ubijeno je oko 300 protestanata, među kojima je bilo i seljaka, ali i učenih ljudi i sveštenih lica. Njena popularnost je naglo počela da opada čak i među katolicima, koji nisu podržavali tako strašne kazne. Prozvali su je krvava Meri i po tom nadimku poznata je i vekovima kasnije.

The post Krvava Meri, engleska katolička kraljica appeared first on Portal Mladi.

Ne znam kojim će se oružjem voditi Treći svjetski rat,  ali znam da će se Četvrti voditi motkama i kamenjem. – Albert Ajnštajn

Tokom Hladnog rata između Sovjetskog saveza i SAD, obe strane su se pribojavale, ali i očekivale napad protivničke strane. U doba kada je oružje napredovalo skoro do svog maksimuma, vlasti obe države oklevale su da povuku prvi potez, jer nisu želele da budu okrivljene za razor koji bi usledio, ne samo u Americi i Sovjetskom savezu, nego u celom svetu. U dokumentarnom filmu Čovek koji je spasio svet (The man who saved the world), Stanislav Petrov opisuje noć u kojoj je nesigurno doneo najznačajniju odluku u životu.

Tokom svoje stroge vojne obuke Petrov je naučen da je glavni zadatak vojnika da se povinuje i sluša naređenja svoj nadređenog. Posao pukovnika Stanislava Petrovog bio je da registruje lansirane projektile, međutim 26. septembra 1983. godine on je na sebe preuzeo odgovornost koja je bila van njegove nadležnosti. Te noći u tajnom kontrolnom centru Serpukov-15 oglasio se alarm koji je upozoravao da je Amerika lansirala projektile ka Sovjetskom Savezu.

Pročitajte: Japanac koji je spasao hiljade Jevreja

Pukovnik Petrov u dokumentarcu objašnjava da je u tom trenutku trebalo samo da obavesti svoje nadređene i da na njih prebaci odgovornost za dalje poteze koje će doneti, ali bilo je gotovo sigurno da bi Sovjeti na ovaj napad odgovorili kontralansiranjem atomske bombe. On je tada doneo odluku koja je verovatno sprečila izbijanje Trećeg svetskog rata. Svojim nadređenima je prijavio samo kvar satelita koji se nalazio iznad Amerike, a ovaj pukovnik svoju odluku zasnovao je na tome da se nijedan sovjetski radar koji su se nalazili na zemlji nije oglasio, a u to vreme bili su mnogo pouzdaniji nego sateliti. Ipak u svoju odluku nije ni sam bio sa sigurnošću uveren, ali kako su sekunde odmicale shvatio je da je bio u pravu. Alarm se aktivirao usled kvara na satelitu, koji je registrovao odsjaje sunčeve svetlosti kao rakete.

Herojsko delo Stanislava Petrova dugo se krilo od šire javnosti, te je ovaj pukovnik u penziji svoja priznanja dobio tek 10 godina nakon raspada Sovjetskog Saveza. On za sebe skromno kaže u filmu: „Ja nisam heroj, samo sam se našao na pravom mestu u pravo vreme.“

The post Stanislav Petrov, sovjetski vojnik koji je sprečio Treći svetski rat appeared first on Portal Mladi.

Kada se pogleda šta je sve sudbina tokom života donela Rivsu, gotovo da ne postoji osoba koja bi ostala ravnodušna na gubitke koje je pretrpeo. Iako je glumac svojim talentom i trudom zaradio milione i postao popularan širom sveta, on tome ne pridaje veliki značaj.

Njegova nesrećna priča počinje još od samog detinjstva. Kijanov tata Samjuel Rivs bio je lokalni diler i često je bio u zatvoru. Samjuel je napustio svoju porodicu kada je Kijanu imao samo tri godine. Kako su mu se roditelji razveli, bio je prinuđen da se često seli sa svojom majkom i mlađom sestrom te je često menjao i škole. Pored poteškoća u prilagođavanju na novu sredinu, Kijanu je imao disleksiju, što mu je dodatno otežavalo školovanje, koje je na kraju i napustio sa 17 godina kako bi se posvetio glumi.

Godine 1993. Kijanu je izgubio svog najboljeg prijatelja glumca Rivera Feniksa koji se predozirao. Već uveliko poznat holivudskim krugovima i šire, Kijanu Rivs je 1998. godine otpočeo svoju vezu sa glumicom Dženifer Simi. Fotografije iz tog perioda i brojni novinski članci svedoče o ljubavi koja se razvila među njima. Već sledeće godine Dženifer je ostala u drugom stanju. Međutim, kako se beba rodila pre vremena, njihova devojčica, koju su nazvali Ava Arčer Rivs, ubrzo je umrla. Smrt njihove ćerke snažno je uticala na oba roditelja. Oboje su se na svoje načine borili sa tugom, ali kako Dženifer nije mogla da se izbori sa depresijom, par se rastao, ali su ostali u prijateljskim odnosima. Sledeći veliki gubitak Rivs je imao samo 18 meseci kasnije, kada je Dženifer izgubila život u saobraćajnoj nezgodi.

Pročitajte: Bon Džovijev humanitarni restoran

Uprkos strašnim stvarima koje je preživeo, Kijanu Rivs je u svom poslu postajao sve bolji, a uloga Nea u „Matriksu“ pored ogromnog prihoda, otvorila mu je mnoga vrata u Holivudu. Tokom snimanja „Matriksa“, Kijanu je saznao da mu mlađa sestra Kim boluje od leukemije, ali srećom uspela je da se oporavi. Upravo je ovo razlog zašto je glumac odvojio veliki deo svoje zarade od filma i poklonio bolnicama u kojima mu se sestra lečila, a čak i danas nastavlja da donira novac brojnim medicinskim centrima koji se bave istraživanjem ove bolesti.

Glumac je poznat po svojoj skromnosti. Mnogi koji su imali priliku da rade sa njim govorili su da je on bio jedan od retkih koji se prema svima na setu ponašao kao prema njemu jednakim. Na snimanju svakog filma pokušava da zapamti svima imena i sa svima razgovara, a kada je tokom snimanja „Matriksa“ čuo da jedan od radnika ima porodičnih problema glumac mu je poklonio 20.000 dolara kao božićni bonus. Takođe, deo svoje milionske zarade od filma, dao je ljudima zaduženim za specijalne efekte i kostime, smatrajući da su oni zasluženi za neverovatni uspeh filma.

Iako se njegovo bogatstvo procenjuje na oko sto miliona dolara, Kijanu se i dalje vozi podzemnom železnicom i nije neobično da se vidi na nekom trotoaru u razgovoru sa beskućnikom.

Uprkos bolnoj prošlosti, Kijanu nikada nije prestao da bude čovek prema drugima i nastavlja da daje svoj doprinos filmskoj industriji. Ali, kako je i sam rekao prilikom jednog intervjua: „Tuga menja svoj oblik, ali nikada ne prestaje”.

The post Kijanu Rivs i njegova bolna životna priča appeared first on Portal Mladi.

Ilze Koh rođena je u Drezdenu 1906. godine u radničkoj porodici. Njen život se u potpunosti preokrenuo kada je postala sekretarica i verenica glavnog pomoćnika šefa SS i Gestapoa Karla Koha. Karl Koh pridružio se Hitlerovoj partiji na samom početku njenog uspona i njegov uspeh među nacistima brzo je primećen, te je uskoro postao i visoki oficir. Njih dvoje su se venčali 1936. godine i predstavljali su savršen nemački par.

Karl je nakon venčanja postavljen za komadanta logora Buhenvald, koji je bio poznat po raznim eksperimentima koji su vršeni nad Jevrejima, Ciganima, mentalno i fizički zaostalima, homoseksualcima i ostalim „nepoželjnima“. Ovo nimalo prijatno okruženje nije smetalo ni Karlu, ni Ilzi, koji su se odmah uklopili u sredinu. Karl je veoma brzo stekao reputaciju nemilosrdnog sadiste, ali vreme je ubrzo pokazalo da nije bio ni blizu izopačen kao njegova žena. Ilze je pokazivala neverovatno uzbuđenje i uživanje prilikom mučenja i ubijanja „nepoželjnih“. Tokom dana je šetala kroz logor sa bičem u ruci i prebijala zatvorenike do smrti ukoliko joj se ne bi svideli ili ukoliko bi je pogledali.

Ilze Koh je prikupljala veoma čudne trofeje. Naime, zahtevala je da se glave nekih zatvorenika hemijski smanje i sa njima je ukrašavala svoju trpezariju u kojoj je svakodnevno sa porodicom obedovala. Postala je opsednuta kožom zatvorenika. Tražila je da se mladi muškarci ubiju smrtonosnom injekcijom, kako im se ne bi oštetila koža, a potom je naređivala da se ukloni i da se od njih naprave korice za knjige, novčanici, abažuri i rukavice. Najviše je volela kožu Cigana i ruskih zatvorenika, a istetovirana koža za nju je predstavljala savršen materijal. Ona je od tetovirane kože pravila sebi rukavice koje je nosila tokom njenih šetnji po logoru. Ovi „darovi“ pravljeni su u samom logoru u bloku poznatijem kao „Blok patologije“ i postali su veoma popularni među visokim nacističkim krugovima.

Pročitajte: Krvava grofica Batori, najstravičniji živi vampir ikada

Kada se pročulo kakvi gnusni zločini se dešavaju u koncentracionom logoru Buhenvald, čak ni Treći Rajh nije bio zadovoljan, te je Karl bio optužen za korupciju i brutalnosti. U aprilu 1945. godine streljan je u dvorištu logora Buhenvalda. Nakon smrti svoga muža, Ilze je pobegla, ali je uhvaćena 1947. godine. Na njenom suđenju pojavili su se mnogi zatvorenici koji su preživeli strahote logora i svedočili o Ilzinoj brutalnosti. Godinama nakon što je optužena na doživotnu robiju, američki general Lušjas D. Klej ju je 1951. godine oslobodio, usled „nedostatka dokaza“. Ipak, njena sloboda nije dugo trajala, jer je odmah nakon njenog izlaska iz zatvora ponovo uhapšena i opet osuđena na doživotnu robiju. Svoj život je okončala u šezdeset i prvoj godini u zatvorskoj ćeliji i dalje tvrdeći da je nevina za optužene zločine.  

The post Ilze Koh, nemilosrdni nacistički sadista Buhenvalda appeared first on Portal Mladi.

Ova umetnica rođena je 1926. godine u Americi i 40 godina je radila kao dadilja, ali je svaku pogodnu priliku koristila da fotografiše ljude, ulice i građevine. Napravila je veliki broj fotografija, najčešće u Njujorku, Čikagu i Los Anđelesu, a nijedna od njih nije bila objavljena za vreme njenog života i mali broj negativa je bio urađen.

Svet je za Majer čuo tek dve godine pre njene smrti, nakon što su trojica kolekcionara igrom slučaja došli do njenih fotografija, kada se na aukciji našlo skladište u kojima su se nalazili njeni radovi. Zaintrigirani onim što su videli, želeli su da pronađu ostatak kolekcije i da podele sadržaje kutija sa ostatkom sveta. Tako su 2008. godine objavili njene fotografije na internetu. Nažalost, ovaj potez nije privukao preveliku pažnju. Tek 2009. godine ljudi su počeli da se interesuju za njene radove, koji su jasno prikazivali kako se živelo u 20. veku u Americi. Njene fotografije su na neobičan način uspevale da dočaraju ljudima one momente koji su im u užurbanom životu možda promakle. Danas popularnost Vivijan Mejer beleži ogromne razmere, jer se o njoj zna ne samo u okvirima umetničkog sveta, već i van njega.

Posthumno je organizovano nekoliko samostalnih izložbi, napisano je nekoliko knjiga i snimljen je dokumentarac „U potrazi za Vivijan Majer“ („Finding Vivian Maier“) inspirisan njenim životom. Umrla je u 83 godini života. Danas, kritičari Vivijan Majer svrstavaju među najbolje fotografe 20. veka.

The post Vivijan Majer – od dadilje do svetski poznatog fotografa appeared first on Portal Mladi.

Kostarika je još 2013. godine uvela zakon koji zabranjuje eutanaziju životinja. Nažalost, broj pasa lutalica se sve više povećavao i mnogi su bespomoćno lutali ulicama u potrazi za hranom i za svojom “srodnom dušom” koja bi im pružila dom i ljubav.

Nevladina organizacija „Zemlja lutalica“ ubrzo je pokrenula kampanju koja se neverovatnom brzinom raširila po čitavoj zemlji i napokon naterala ljude da reaguju na ovaj problem. Kada se na nacionalnoj televiziji u Kostarici emitovao prilog o „Zemlji lutalica“, interesovanje za ovu organizaciju i njen rad značajno je porastao. Naime, glavni problem na koji je ova organizacija stavila akcenat jeste da bi ljudi trebalo da usvoje mešanca, umesto da odvajaju velike količine novca i kupuju rasnog psa. Došli su na ideju da svaki pas dobije jedinstveni naziv svoje rase, na osnovu toga od kojih rasa je nastao ili na koju izgledom podseća i tako smanje razliku između rasnih kučića i mešanaca. Njihov slogan „Kada usvojite mešanca, usvojili ste jedinstvenu rasu” ubrzo je osvanuo na brojnim bilbordima i televizijama. Broj usvojenih pasa drastično je porastao u Kostarici.

Pročitajte: Deca koju su odgajale životinje

Ova organizacija psima lutalicama obezbeđuje sklonište, koje pored kuće u kojoj imaju svoje krevete i obezbeđenu hranu, imaju i ogromne poljane koje su im na raspolaganju za igru. Za odličan rad ovog skloništa, koje ima na svom posedu preko 900 „novih” rasa pasa, zaduženi su brojni volonteri. Kako su svi ljubitelji životinja dobro došli, pored volontera, često se sa psima igraju i druže brojni turisti.

Iako u svetu postoje i priznaju se oko 400 rasa, Kostarika se ponosi time što ih ima na hiljade. Postojenje ovog skloništa u Kostarici, dokaz je da se uz pomoć volje može mnogo učiniti za ove bespomoćne životinje.

The post Zemlja lutalica: „Kada usvojite mešanca, usvojili ste jedinstvenu rasu” appeared first on Portal Mladi.

Porodica Batori bila je jedna od najpoznatijih i najimućnijih porodica u Transilvaniji, koja je u to doba pripadala Mađarskoj. Zbog malog broja plemića, njihovi članovi su se često venčavali međusobno kako bi sačuvali svoje posede. Ovo je, mnogi veruju, dovelo do pravih izopačenosti nekih ljudi unutar porodice Batori.

Eržebet je rođena 1560. godine na porodičnom imanju Ešed u Transilvaniji. Bila je veoma inteligentna i govorila je tečno mađarski, latinski i nemački. Još kao mala bila je nemilosrdna  prema slugama i imala je česte izlive besa. U svojoj petnaestoj godini udala se za poznatog „crnog heroja Mađarske“ Ferenca Nadađija. I Ferencova porodica bila je plemićkog porekla, ali su bili daleko siromašniji od porodice Batori. Dok se Ferenc borio protiv Turaka, Eržebet je boravila u zamku Šarvar, na njihovom imanju u Mađarskoj. Ovaj par imao je jednu zajedničku sklonost – uživali su u nemilosrdnom mučenju svojih sluga. Devojke namazane medom vezivali su za košnicu sa pčelama i zajedno uživali u užasima koji su nakon toga sledili.

Nakon smrti svoga muža 1604. godine, grofica je postala nemilosrdna. Tokom veoma hladnih zima, naređivala je svojim pomoćnicima da izvedu gole devojke u dvorište ispod njenog prozora i da ih polivaju hladnom vodom, sve dok se devojke ne bi zaledile. Eržebet bi provodila sate uživajući u svojim kreacijama.

Postala je opsednuta svojom lepotom i pokušavala je na sve načine da sačuva svoju mladost. Kada je jednom ošamarila devojku, koja joj je slučajno jače povukla kosu dok ju je češljala, Eržebet je pronašla veoma neobičan način za podmlađivanje. Naime, na lice joj je kanula kapljica krvi njene sluškinje, nakon čega joj je koža na tom mestu postala mladolika. Pomoćnici grofice Batori uspevali su na sve načine da primame mlade devojke, koje su u želji za boljim životom, dobrovoljno dolazile u zamak ni ne sluteći kakva ih sudbina čeka. Devojke su ubijane na najbrutalnije načine, najčešće upravo od strane grofice koja je u tome uživala, nakon čega bi se opuštala i „podmlađivala“ u kadi napunjenoj krvi.

Grofica Batori je smatrala da je nedodirljiva jer je, pored toga što je pripadala jednoj od najbogatijih porodica iz Transilvanije, bila i udovica cenjenog vojnika i grofa, te je imala veze po čitavoj Mađarskoj. Međutim, kako je vremenom postajala sve neopreznija, njeni zločini počeli su da podižu sve veću prašinu. Ubrzo, cela njena porodica okrenula joj je leđa u strahu da će u suprotnom izgubiti sav luksuz na koji su navikli.

Pročitajte: Todorci – najstrašnija bića slovenske mitologije

Godine 1610. saslušana su 34 svedoka, a samo suđenje je počelo sledeće godine i bilo je javni događaj. Ljudi su bili zgroženi gnusnim zločinima grofice. Priložen je spisak ubijenih, koji je pisala lično grofica, kao jedan od dokaza. Broj žrtava je navodno dostigao 650, mada različiti izvori pominju i drugačiju cifru. Svi njeni pomoćnici bili su osuđeni na smrt. Kako je grofica bila plemićkog porekla, te tako po tadašnjim zakonima nije mogla biti osuđena na smrt, naređeno je da bude do kraja života zatvorena u jednoj sobi u njenom zamku. Soba je bila zazidana, pa niko nije mogao da uđe ili izađe iz nje. Nakon četiri godine, grofica Eržebet Batori je preminula.

Mnogi smatraju da je upravo ova „krvava“ grofica, koju su zbog svojih zločina mnogi zvali „najstravičnijim živim vampirom svih vremena“, bila inspiracija Bram Stokeru za čuveni roman „Drakula“.

The post Krvava grofica Batori, najstravičniji živi vampir ikada appeared first on Portal Mladi.

Bon Džovi je sa svojom ženom pokrenuo ovaj projekat u želji da smanji glad u Americi, ali i da poveća socijalizaciju i proširi poznanstva među ljudima, pa je u restoranu običaj da se održava prijateljska atmosfera.

Restoran je otvoren u oktobru 2011. godine i nalazi se u Nju Džerziju. U ponudi ima veoma raznovrsnu hranu, koja je isključivo zdrava. Sama jela u meniju nemaju označenu cenu, već svaki posetilac može ostaviti koliko novca želi i koliko je u mogućnosti. Svaka donacija pomaže razvoju ovog restorana, koji i nakon pet godina uspešno radi. Međutim, ukoliko neki gost nema novca, svoj obrok može da otplati tako što će volontirati u samom restoranu sat vremena za jedan obrok.

Pročitajte: Čovek koji je trčao protiv raka

Pored volontera koji svojim radom otplaćuju obroke, restoran uspešno sarađuje sa velikim brojem dobrovoljaca koji pomažu u svakodnevnim poslovima. Poznati pevač je jednom prilikom priznao da i sam dolazi u restoran i pomaže što više može, najčešće tako što pere sudove, pošto se u kuvanju baš i ne snalazi.   

Soul Kitchen je  2015. godine proglašen za najbolji restoran čiji je vlasnik slavna ličnost.

The post Bon Džovijev humanitarni restoran appeared first on Portal Mladi.