Peking je glavni grad Narodne Republike Kine i njen politički, kulturni i obrazovni centar. Urbani deo Pekinga krasi tri arhitektonska stila – tradicionalna arhitektura u koju spada kapija Tjenanmen ili “Kapija nebeskog mira“ – ujedno i simbol Narodne Republike Kine. Drugi stil, kinesko – sovjetski je u vezi sa građevinama koje su podignute između 50-ih i 70-ih godina i treći stil – moderna arhitektura, uslovljena tehničkim i tehnološkim mogućnostima. Njom dominira čelik, gvožđe, staklo i beton. Ipak, za najveći kulturni domašaj se uzima pekinška opera, odnosno njeno savršenstvo pokreta – borbe i akrobacije karakteristične za kinesku kulturu.

Opasnost koja preti Pekingu je visoko zagađenje vazduha, čak pet puta veće nego što predviđa Svetska zdravstvena organizacija, a uzrok zagađenja je ono što predstavlja glavni izvor energije Kine – ugalj. Još jedan problem života u Pekingu su i peščane oluje. Iz tog razloga se ponekad veštački izazivaju kiše kako bi se umanjio njihov efekat. Za razliku od modernih načina odbrane od prirodnih katastrofa, rani kineski carevi su čuvali pande jer su verovali u njihovu snagu i hrabrost. Zato se pande uzimaju za simbol hrabrosti i moći na čitavom području Kine i danas.

Život bez simbola je u okviru ove kulture nezamisliv. Okruženi njima, oni veruju da privlače sreću, zdravlje i na taj način se štite od zlih sila. Za razliku od Evrope, njihovi simboli većinom nose suprotna značenja. Jedan od primera je bela boja koja simbolizuje tugu zbog čega se izbegava, a crvena predstavlja boju radosti, ona je boja venčanja, različitih ceremonija i proslava. Za razliku od ovih oprečnih značenja, crna može simbolizovati kako pravednost i nesebičnost, tako i lukavstvo i prevaru.

Lotos ukazuje na čistotu, a od 2013. godine je sagrađena ‘’Lotos zgrada’’ koja izvire iz veštačkog jezera u gradu Wujin. Ova zgrada menja boje u odnosu na doba dana i vreme prikazujući tri faze cvetanja lotosa. Ona je posebno atraktivna noću jer je osvetljenje tada najjače, a ljubičasta boja, koja inače u ovoj kulturi simbolizuje mudrost i snagu, postaje najizraženija.

Svila je jedna od najduže čuvanih tajni ove zemlje. Skoro čitav milenijum nije otkrivena jer su proizvođači bili pod pretnjom smrtne kazne. Poznata legenda kaže da je sve počelo kada je carica pila vruć čaj u svom vrtu. Tog dana joj je upala svilena buba u šoljicu i svilene niti su počele da se odmotavaju. Tada je ona primetila čauru iz koje svila izvire. Kako bi uzgajila svilene bube, carica je posadila dud i njime ih hranila. Kasnije je ovaj vrt postao mesto iz kojeg se izvozila svila u najudaljenije krajeve sveta, a carica je dobila novo ime – Boginja svilenih buba.

Drevna kineska mitologija posebno veliča četiri životinje – feniksa, zmaja, jednoroga i kornjaču.

Feniks se smatra vladarem ptica. Prvi zapis o njemu predstavlja slika na kojoj on preleće preko vrtova nakon izlaska sunca. Ova ptica je takođe u vezi sa ženskom energijom i čednošću, a njena pojava najavljuje mir, jer donosi sreću i svetlost. Svaka šara na feniksu nosi posebno značenje koje je u vezi sa konfučijanskom filozofijom. Kombinacija feniksa i zmaja predstavlja savršen par – ženstvenost i moć.

Smatra se da zmajevi datiraju od petog milenijuma pre nove ere, a neki veruju da je ceo kineski narod potomak zmaja, pa se zato ovo stvorenje smatra najmoćnijim – kineski narodi su pravili zmajeve od papira kako bi zaplašili neprijatelja u  borbi. Značaj ove mitske životinje se ogleda i u tradicionalnoj zmajevoj igri koja je prvobitno bila korišćena za prizivanje kiše, zbog verovanja da zmaj ima moć da upravlja vremenskim prilikama. Vremenom je postala i sastavni deo Prolećnog festivala i Festivala lampiona koji se prema kineskom kalendaru obeležava prve noći lunarnog meseca, kada deca rešavaju zagonetke ispisane na lampionima i nose ih u hram, što predstavlja oslobađanje od ‘’prošlog sebe’’.

Osim feniksa i zmaja, spomenuli smo već jednoroga i kornjaču kao svete životinje. Još jedna razlika od zapadne kulture je to što jednorog može da ima i tri roga, predstavljajući dobrotu i potomstvo, dok kornjača znači mudrost, izdržljivost i dugovečnost, a verovanje je da nosi tajnu Neba i Zemlje spajajući ih.

Za sam kraj smo odabrali jednu od kineskih poslovica: ,,Najbolje vreme za sadnju drveća je bilo pre 20 godina. Drugo najbolje vreme je sada.“

The post Potomci zmaja i ostale misterije Cvetnog kraljevstva appeared first on Portal Mladi.

Iako je najskorije napravljen, Bansko važi za najrazvijeniji ski centar u Bugarskoj, a jedan od razloga je to što se nalazi na planini Pirin. Ova planina je smeštena u istoimenom nacionalnom parku koji je proglašen za deo svetske baštine UNESCO-a 1983. godine. Nacionalni park “Pirin“, obiluje različitim vrstama životinja i biljaka zbog svoje bogate vegetacije i čistog vazduha. Podaci da park nastanjuje preko 2000 vrsta beskičmenjaka,  200 kičmenjaka od čega samo oko 150 vrsta ptica, ukazuju na bogatstvo i značaj ovog mesta. Takođe, ovde rastu mnogobrojne vrste biljaka, a oko 200 njih je lekovito i koristi se u medicinske svrhe.

Zvanična sezona traje od decembra do kraja aprila ili početka maja kada je temperatura u proseku dva stepena ispod nule, a sneg dubine oko dva metra čak i kada padavine prestanu jer ovaj ski centar raspolaže sa 160 snežnih topova. Skijaške staze dugačke su 70 km, dok je sam ski centar na 2600 metara nadmorske visine. Osim skijaške staze, Bansko nudi i paraglajding, stazu za skijaško trčanje, klizanje, ali i veliki izbor lokala i prodavnica u kojima se prodaje i iznajmljuje zimska oprema. Odmor na planini Pirin se posebno preporučuje ljubiteljima planinarenja zbog prokrčenih puteva baš iz tog razloga. Početnicima se ipak savetuje prolazak kroz nacionalni park “Pirin“ u kojem su napravljene jasno obeležene staze sa oznakama. Zbog velike važnosti ovih oznaka, ukoliko ih neko na bilo koji način poremeti, slede velike kazne.

Ono što je karakteristično za Bansko je spoj starog etno balkanskog stila, gde su poređane drvene kućice nalik na bugarsku varoš, ali i modernog dela sa hotelima, spa centrima i ostatkom nove gradnje, ogromnih zgrada pored kojih se prolazi na putu ka stazama planine Pirin. Ovaj spoj starog i novog je posledica istorije – do 1912. godine spadao je u Otomansku imperiju, a zatim je postao deo Bugarske. Neke od njegovih prirodnih bogatstava su pećine “Banderitsa“ i “Kazana“, kristalna jezera kojih ima preko 100, ali i Rilski manastir – spomenik kulture koji je uvršten u listu svetske baštine UNESCO-a. Ove i druge kulturne znamenitosti mogu se obići u okviru organizovanih izleta. Ulice su čiste, a potoci se slivaju sa same planine i tako uokviruju tamošnje kuće, što Bansko čini još posebnijim mestom.

Turizam Banskog je počeo posebno da se razvija kada se 2003. godine izgradila gondola koja za otprilike pola sata vožnje prevozi do ski staza, udaljenosti čak 12 kilometara. Ono na šta se posetioci žale je velika gužva od nekih 10 sati ujutro i zato se preporučuje što raniji dolazak. Ovo skijalište je podeljeno na dva dela – donji Čalin Valog (1100-1600 m) i gornji Šiligarnika (1700-2500 m ). Najpoznatija je crna staza Tomba, a osim nje postoji samo još jedna crna staza, Tomba 2 zbog čega Bansko skijalište ipak ne predstavlja izazov za profesionalce.

The post Bansko: Najmlađe skijalište Bugarske appeared first on Portal Mladi.

Ako jeste, a i ako niste, odgovor je  jedan minut! Kako bi taj minut bio efektivan,  neophodne su odgovarajuće vežbe. Upravo to sadrži aplikacija pod nazivom ’’1min micro training’’ koju besplatno možete preuzeti na ’’play stor’’-u i “app storu-u“. Mladi profesori sporta Aleksandar Đurić i Feđa Piščević su osmislili ovaj vid treniranja i uz rezultate svog, ali i drugih inostranih istraživanja su potvrdili da je jedan minut dovoljan.

,,Ovo je jedinstven način da bez znojenja, za najkraće moguće vreme unapredite svoje telesne kapacitete i to je jedna od prednosti ove vrste treninga, a prilagođena je najpre radnoj populaciji i onima sa metaboličkim poremećajima. Dovoljno je da pet puta tokom dana vežbate jedan minut u razmaku od sto minuta’’, završava Feđa.

Vežbe koje se primenjuju utiču na najveće mišićne grupe, a time i na razvoj kardio-vaskularnog sistema, tačnije, čučanj, sklek, iskorak i step sa istovremenim udarcima rukama (step box), ali i istezanje u trajanju od 15 sekundi.

,,Svaka vežba se izvodi u trajanju od 10 sekundi, a nakon toga sledi promena dok se ne prođe čitav krug do poslednje vežbe, odnosno u trajanju od 1 minut. U zavisnosti od nivoa, možemo dozirati brzinu izvođenih pokreta u zavisnosti od individualnih fizičkih sposobnosti’’, govori Aleksandar.

Inspiraciju za aplikaciju “1min micro training“ su dobili čitajući tekst u sportskom naučnom časopisu u kojem se postavilo pitanje o minimalno potrebnom fizičkom naprezanju kako bi se postigao primetan napredak. Oni su postavili sebi isto pitanje, organizovali istraživanje i dobili odgovor koje je mnoge zanimao,  ‘’Minimalan napor za maksimalan rezultat’’.

Aplikacija “1min micro training“ je predstavljena u okviru Sajma zdravlja u Stokholmu i uvrstiće se u deo fizičkog vaspitanja internacionalne škole. Deo prezentacije “1min micro training“ pogledajte u narednom klipu.

The post 1min micro training – Aplikacija za zdraviji život appeared first on Portal Mladi.

Dugo zapostavljena zbog neprohodnosti i specifičnog reljefa, na samo 468 kvadratnih kilometara, između dve sile-Francuske i Španije, Andora je vremenom svoju specifičnost iskoristila i postala turistički centar gde godišnje okupi preko deset miliona turista. Ako se pitate zašto, mi ćemo vam predstaviti neke od prednosti ove, kako je zovu, “najveće među najmanjim zemljama“.

Iako mala, Andora je podeljena na sedam provincija od kojih su neke: Encamp, koja zauzima središte zemlje između glavnog grada i granice sa Francuskom, a koji je sačinjen od starih, očuvanih građevina, poput crkve iz 12. veka. Tu su i Andora la vella, kao glavni grad i ujedno najnaseljeniji deo države i Escaldes-Engordany, koja je poslednja osnovana, 1978. godine. Stanovništvo ovog grada važi za najpismenije s obzirom na to da se procenat pismenosti podvodi pod 100%. Pored ove  specifičnosti, Andorci su poznati kao narod sa najdužim vekom življenja, zauzimajući drugo mesto na svetu – odmah iza Japanaca.

Andora se često upoređuje sa “skrivenim blagom“ s obzirom na to da je smeštena na izuzetno malom prostoru između Francuske i Španije, a istovremeno je njen glavni grad, Andora la velja i najviša tačka nadmorske visine u Evropi. Vremenom su Andorci iskoristili svoj položaj i razvili turizam toliko da je on najveći izvor njenih prihoda. Upravo zbog toga što je okružuju planine koje su prosečne visine oko 1.900 metara i najvišeg vrha Coma Pedrosa na 2.946 metara, skijanje i planinarenje su dve glavne atrakcije, pa tako turistički obilazak planina koji poduže traje uključuje i degustaciju različitih tradicionalnih jela u kamenim štalama, tzv. “bordama“. Takođe, ako ste ljubitelji ekstremnije zabave, morate isprobati tobogan dužine 5300 metara koji je sagrađen u parku “Naturlanija“. Spuštanje ovim toboganom u proseku traje petnaest minuta, a ono što ga čini još zanimljivijim je prolazak kroz bogatu borovu šumu “La Rebasa“.

Hrana je takođe jedan od kvaliteta Andore jer je poprimila uticaje kako francuske, tako i španske kuhinje,  pa se može reći da je uzela najbolje od oba – počevši od sireva, preko vina, ribljih specijaliteta i karakteristične andorske šunke kojima cena na jesen padne i preko 50%. Poznato je da je jedan mesec u godini rezervisan za tzv. “univerzalni jelovnik“ koji podrazumeva da većina restorana na prostoru Andore usaglasi i koristi iste sastojke i isti jelovnik, praveći različite kombinacije. Jedan od tipičnih restorana tradicionalne kuhinje koji redovno učestvovuje u ovom običaju je „Minim’s“, smešten u starom delu Andora de Velje, sazidan od kamena, poznat po isključivo domaćoj kuhinji. 

Iako nije članica Evropske Unije, ona uživa sve pogodnosti trgovine kao i zvanične članice, a posebna pogodnost je ta što nema porez. Stoga je neki nazivaju i “porezni raj“, jer su cene mahom smanjene za oko 30 %. Upravo to joj je omogućilo da postane centar trgovine – niske cene privlače dosta turista. Osim trgovine vinom, viskijem, garderobom, dijamantima i ostalim dragim kamenjem, duvan je takođe karakterističan za ovu zemlju, iako mu po pravilu ova klima baš i ne odgovara. Ipak, njena slaba tačka je poljoprivreda, s obzirom na to da je samo 2% zemljišta obradivo što znači da se hrana u velikoj količini uvozi.

Andora je poznata i po trgovini parfemima, s obzirom na to da je Julia Bonet bila žena koja je u Andoru uvela svetski duh u najtežem trenutku, nakon Građanskog rata. Julia je umnogome doprinela da se tada ruralna, odsečena zemlja za kratko vreme svrsta u vodeće industrije. U početku je uvozila robu iz Toulouse-a, a onda je razvila svoj biznis i proširila ga po celom svetu. Danas ova kompanija broji preko 70 radnji, od kojih je oko 20 na području Španije. Njen najpoznatiji parfem je “Julia“, a izjavila je da svoj uspeh duguje kvalitetu, profesionalnosti i prestižnoj lokaciji. 2003. godine, u njenu čast podignut je muzej. “Museo del Perfume – Fundación Julia Bonet” nalazi se u Andori.

Pored svih ovih pogodnosti, ipak se kao najznačajnija uzima sama priroda. Večiti led i sneg na visokim planinama Pirineja koje okružuju Andoru i bogato zelenilo koje je najlepše u proleće, čine da ova zemlja u skoro svakom trenutku ima spoj svih godišnjih doba na samo par stotina kvadratnih kilometara. Nikakva veća prevozna sredstva nisu vam neophodna – to najbolje znaju Andorci koji nemaju ni prugu ni aerodrom, već eventualno bicikla ili najjednostavnije – put pod noge, pa u dugu šetnju. Zar to nije pravi odmor?

The post Andora – mala zemlja velikih mogućnosti appeared first on Portal Mladi.

Dovoljan je samo jedan pogled sa vrha Milanske katedrale i biće vam jasno zašto je drugi naziv ovog grada “Severni biser“! Milano okuplja veliki broj turista tokom cele godine, najpre zbog spoja novog i starog, pa tako ne bi trebalo da vas začudi ako iz savršeno moderno uređenog dela zađete u tipično italijansko okruženje – uske ulice, red niskih i skromnih kafića, sa starom gradnjom i arhitekturom koja datira još iz vremena Rimskog carstva.

Prema rečima vodiča, u Milano je najbolje putovati na jesen ili proleće zbog umerene klime kao i zbog razuđenije magle jer vam upravo to može pokvariti panoramski pogled sa gradske katedrale Duomo. Spolja, Duomo je izgrađen u gotskom stilu, od svetlucavog mermera. Građen je od kraja 14. do sredine 19. veka, ali ni danas nije u potpunosti završen. Zbog dužine i složenosti gradnje ove gradske katedale, izraz “gradnja katedrale“ je ušao u rečnik lokalaca kada žele da opišu neki zadatak kao izuzetno težak, dugačak ili čak nemoguć. Ono što je takođe zanimljivo je da stanovnici Milana plaćaju poseban porez za održavanje ove veličanstvene katedrale.

Milano i opera

Ukoliko ste ljubitelj opere, ne smete zaobići nijednu italijansku operu jer je Italija mesto gde je ona nastala, pa tako i čuvena operska kuća, Milanska skala, smeštena je na mestu nekadašnje crkve Santa Maria della Scala po kojoj je i dobila ime, na glavnom trgu Milana Piazza della Scala. Prva opera koja je izvedena bila je opera Antonia Salijerija Europa riconosciuta. Sezona zvanično počinje 7. decembra, na dan Svetog Ambrosia koji je ujedno i dan grada Milana. Karte za prvu predstavu u sezoni se moraju kupiti najmanje šest meseci unapred. Ipak, ukoliko biste samo želeli da pogledate kako Milanska skala izgleda iznutra, dovoljno je da posetite muzej koji se nalazi unutar nje, odakle ćete moći da je vidite iz prikrajka.

Nedaleko od Milanske skale, prošle godine je otvoren restoran “Pavaroti Milano Restorant Museum“ u čast svetski poznatog tenora Lučijana Pavarotija koji je često pevao u Milanskoj skali. Ovaj restoran je karakterističan po tome što se u njemu služi hrana koju je Pavaroti voleo da jede, a koja se sprema “na njegov način“. Osim originalnih ukusa, ovaj restoran je ukrašen Pavarotijevim fotografijama i njegovom odećom. Milano je oduvek bio poprište najvećih umetnika-mnogi kompozitori i muzičari su živeli ovde, a jedan od njih je i Giuseppe Verdi koji je zbog svog debitantskog uspeha sa operom „Oberto“, grof od San Bonifacija dobio mogućnost da se preseli u Milano što je oduvek bila njegova želja.

Milano nikako ne odgovara slici tipičnog srednjevekovnog italijanskog gradića. Nakon dužeg vremena, u ovom gradu vam može zasmetati gužva, užurbanost i napet saobraćaj. Zato se savetuje da se najpre koriste metro, taksi, ali i bicikla jer ćete na taj način izbeći gužvu. Takođe, na ulicama možete doživeti neprijatnu situaciju-ukoliko vam neko nešto ponudi kao poklon, nemojte ga prihvatiti, jer zapravo i nije! Zato je najbolje reći na italijanskom “No, grazie“ kako ne biste došli u situaciju da vas “darodavac“ juri i insistira na novcu sve dok ga zaista ne date. Zbog prilično visokih cena, najbolje je raspitati se kod lokalaca, a naša preporuka bi bila “Luini“-mesto gde je jako teško doći na red, ali kada probate njihov čuven specijalitet “panzeroti“, shvatićete da je vredelo!

Znamenitost koju ne smete izostaviti iz razgledanja Milana je crkva Santa Maria della grazie koja čuva svetsko remek-delo još iz doba renesanse, “Tajna večera“ Leonarda da Vinčija. Ova slika je naslikana u periodu od 1494. do 1498. i bila je jednom restaurirana 90ih godina s obzirom na to da nije slikana klasičnom tehnikom slikanja freske-umesto da boji na vlažnom malteru, izabrao je tehniku oblaganja kamena smolom i gipsom. Ovo remek delo je karakteristično po tome i što Juda sedi sa iste strane stola kao i Isus Hrist i apostoli što je suprotno od tradicionalnog načina prikazivanja Judine izdaje. Svaki od apostola ima položaj tela shodno svom karakteru koje je Leonardo zamislio, a smatra se da je upravo to karakterno naglašavanje položaja tela posledica njegovog studiranja anatomije ljudske figure. Loša strana obilaska ove crkve je što na raspolaganju imate samo 15 minuta, tako da ih iskoristite na najbolji način

The post Milano: Severni biser i dom „Tajne večere“ appeared first on Portal Mladi.

Ovaj grad je prvi put osnovan 1536. godine, ali je ubrzo 1541. godine bio napušten nakon napada urođenika tako da je grad zvanično, ali po drugi put, osnovan 1580. godine pod nazivom Ciudad de la Santísima Trinidad y Puerto de Santa María del Buen Aire, ali je kasnije ipak skraćen i nazvan današnjim imenom – Buenos Aires. Takođe, zanimljivoj je da je on 45 dana bio pod zastavom Velike Britanije koja ga je okupirala 1806. godine tokom prve invazije. Potrešen mnogim sukobima tokom 19. veka, on je 1880. izdvojen iz provincije Buenos Aires kada su mu proširene granice na bivše gradove Belgrano i Flores, koje su postale njegove četvrti. Posle reforme argentinskog ustava iz 1994. godine, Buenos Aires je postao autonomno područje, a njegov pun naziv glasi Ciudad Autónoma de Buenos Aires.

Buenos Aires ima suptropsku klimu koja u proseku na godišnjem nivou iznosi oko 16 stepeni. Najtopliji mesec je januar, a najhladniji je jul, dok su kiše česte u svako doba godine, a najčešće u martu. Pored kišnih padavina, Buenos Aires je 2007. godine obilovao i snežnim padavinama. Najniža temperatura je iznosila -5.4 °C, a najviša 43.3 °C.

U dolini Pampas,  na ušću reke Rio de la Plata, Buenos Aires važi za poprište različitih stilova i arhitektura koje su većim delom doneli imigranti, pa stoga podseca najpre na nekoliko evropskih metropola – Madrid, Barselonu, a najviše na Pariz. Njegova uređenost, široki bulevari, kockastaste kaldrme i ulice, prostrani parkovi, umetničke galerije, muzeji, građevine sa puno lukova i stubova čine ovaj veličanstveni grad.

Razlog zbog kojeg Buenos aires često porede sa Parizom je što su u vreme izgradnje bile angažovane pariske arhitekte kako bi bili što sličniji Parizu. Iako su u tome uspeli, Buenos Aires je itekako jedinstven i poseban. Sama činjenica da je tango nastao na ovom mestu govori kako je ovo najpre grad strasti i muzike čemu doprinosi veliki broj plesnih dvorana u kojima se održavaju takmičenja u ovom plesu. Ovaj ples potiče iz imigrantskog kvarta “La Boca“, tako da je tango u početku bio mešavina različitih stilova: ples robova iz Afrike, Kube, Francuske, evropske polke, argentinskog ritma, a improvizacija je glavni i neizostavni element kako danas tako i u vreme njegovog nastanka. U početku, tango se izvodio u najnižim slojevima društva i to tajno zato što je bio ismevan i važio je za “prost“ ples. Prvi put je izveden u javnosti u Parizu sredinom dvadesetog veka, a tek kasnije je zaživeo u Buenos Aires-u. Delimično zaslužan za to je i Karlos Gardela koji je poznat po izvođenju pevanog tanga.

Pored muzike i plesa, Buenos Aires je i grad sporta. Navijači ovog grada su svetski poznati po svojim navijanjima. Interesantno je što je ovaj grad jedan od retkih koji ima ukupno pet velikih klubova: Boka Juniors i River Plata, Independiente, Racing Club i San Lorenzo. Glavni stadion Buenos Airesa je Estadio Alberto J. Armando ili kako ga nazivaju “La Bombonera“ koji spada u vlasništvo kluba Boke Juniors. ‘‘La Bombonera’‘ je dobio naziv zbog svog oblika koji podseća na bombonjeru: tri tribine su postavljene u vis, dok je četvrta ravna. Osim za sport, ovaj stadion služi i za održavanje koncerata zbog svog kapaciteta od 49.000 gledalaca i odlične akustike. Iz istih razloga navijači se popularno nazivaju “La doce“ odnosno dvanaesti čovek. Da je ovo  grad sporta, u prilog ide činjenica i da je svetski fudbaler Diego Armando Maradona rođen ovde i ima čak svoju religiju koju su osnovali njegovi navijači.

Buenos Aires je do 1940. godine bio podeljen na 48 kvartova, a novija podela je na 15 opština. Neke od najvećih su Belgrano koji nosi ime po vojskovođi i političaru i važi za deo gde živi viši srednji sloj, zatim La Boca, četvrt koja je nazvana po genoveškoj četvrti Boccadasse, od strane prvih naseljenika, poznata po ulici Caminito koja se ubraja u 15 najlepših svetskih mesta. Caminito u prevodu znači malo šetalište s obzirom na to da je ovo pešačka zona. Ova ulica važi za inspiraciju čuvenog tanga “Caminito’‘ koju je 1926. godine komponovao Juan de Dios Filiberto. Takođe, u njoj možete naići na lokalne umetnike u svako doba dana zbog čega važi za ulični muzej, ali i ulični tango koji je sastavni deo ove jarko šarene ulice, kao i stadion La Bombonera koji je, takođe, smešten ovde. Najnovija gradska četvrt je Puerto Madero koja je izgrađena na mestu bivše luke i nazvana po preduzetniku koji ju je izgradio u 19. veku. Ove i sve ostale četvrti su projektovane pod pravim uglom, tako da u svakom trenutku možete lako da se orijentišete.

Da ovaj grad izuzetno neguje kulturu, vidi se i po broju kulturnih znamenitosti i ustanova kulture. Neke od njih su pozorišta koja većim delom spadaju u vlasništvo grada. Teatro Colon najveće pozorište posle sidnejske opere, Teatro Sarmiento, Teatro Regio, Teatro de la Ribera, Teatro General San Martín i druga. Pored ulaganja u pozorišta, u gradskom vlasništvu su i muzeji umetnosti. Jedan od najpoznatijih je Muzej Evite Peron koja je bila prva dama Argentine i druga supruga predsednika Huana Perona, a koja je najviše poštovana od strane radničke klase, žena i siromašnih zbog čega su u njenu čast i podigli muzej koji je proglašen za nacionalni istorijski spomenik. Pored muzeja umetnosti, sagrađeni su i muzeji istorije, filma, ali i preko dvadeset biblioteka od kojih je najveća Nacionalna biblioteka. Poslednji podaci govore da je u Buenos Airesu snimljeno više od 2000 filmova, a upravo je on postao centar argentinske industrije od kada je Eugene Py snimio film ,,La Bandera Argentina“.

Ovaj grad je takođe poznat po najširoj ulici na svetu koja se ubraja u znamenitosti Buenos Airesa- ulica Avenida 9 de Julio. Njen naziv veliča dan nezavisnosti Argentine, 9. jul 1816. godine. Zbog dužine od oko jedan kilometar, sa po šest traka u svakom smeru, za prelazak ove ulice su potrebna najmanje dva intervala semafora.

Nekoliko najvećih parkova je sagradio francuski arhitekta Charlesa Thaysa koji je svojevremeno bio i njihov upravnik. Neki od njih su Parque Tres de Febrero, Tres de Febrero, Parque Lezama i drugi. Da li zbog veličine parkova ili zbog nečeg drugog ovaj grad je mesto rođenja i jedne profesije: čuvar pasa. S obzirom na to da je ovaj grad pun pasa, ne treba da čudi ako zateknete šetače sa po dvadeset, trideset pasa kako šetaju parkom.

Iako Buenos Aires važi za mesto u kom žive ljudi različitih nacionalnosti, neophodno je da znate španski jezik koji oni izuzetno čuvaju. Pod uticajem dijalekata iz Andaluzije i Murcie, poznat je po nazivu rioplatense espanol. Srdačni i prijateljski raspoloženi, stanovnici Buenos Airesa imaju i svoj način pozdravljanja: poljubac u obraz bez obzira da li se vide prvi put u danu ili ne, a ako se ne poljubite prilikom pozdrava, smatraćete se nepristojnim. Takođe, s obzirom na to da vole odmor, nemojte se začuditi ako u pola dana naiđete na zatvorene prodavnice i puste ulice. Svaki dan je tri, četiri sata predviđeno za popodnevni odmor – “siesta’‘. Ovaj grad bi svakako trebalo doživeti!

The post Taj jedinstveni Buenos Aires! appeared first on Portal Mladi.

Dominikansko stanovništvo čini oko 8,5 miliona stanovnika. Većina  je siromašna, tačnije 80 %, dok ostatak čine izuzetno bogati ljudi. Upravo ta velika razlika između bogatih i siromašnih je jedan od razloga razvijenosti kriminala. Pored raskošnih prirodnih bogatstava, ova atmosfera nesigurnosti je mana ovog podneblja. Iz tih razloga, turističke zone su posebno obezbeđene i ne preporučuje se izlazak iz njih zbog čestih krađa. Zato se život meštana i letovanje turista po mnogo čemu razlikuje, pa tako važi nepisano pravilo meštana da se ostaje u kućama kada padne mrak, dok za turiste u to vreme provod tek počinje.

Tokom cele godine, u čitavoj Dominikani je sunčana i topla klima zbog koje turisti većim delom dolaze iz hladnijih krajeva. Najveća posećenost je od decembra do aprila, kao i letnji period od juna do septembra. Ipak, u ovim krajevima su česte kiše-na severu kišna sezona traje od novembra do maja, dok su na južnom delu kiše zastupljene u letnjim mesecima.

Glavni grad Dominikanske Republike je Santo Domingo ili Sveta Nedelja. U ovom gradu je podignut spomenik i očuvana muzej-kuća u kojoj je Kristofer Kolumbo određeno vreme živeo. On je ostrvo Hispanjola otkrio 1492. godine, a prvo se iskrcao u Santo Domingu. U čast Kolumbovog sina  Dijega, očuvana je tvrđava Alcazar de Colon koju je Dijego sazidao u doba kada je vladao kolonijom, oko 1509. godine. Najposećeniji deo grada je sam centar, Zona colonial, koja je pokrivena kaldrmom i ozidana španskom arhitekturom. Svake noći reflektori oslikavaju svetlosni krst kao simbol Kolumbovog otkrića.

U Santo Domingu je izgrađen i jedan od sedam najvažnijih međunarodnih aerodroma u Dominikasnoj Republici ,,Air Santo Domingo“, poznat kao jedina lokalna avio kompanija koja svojim malim avionima prevozi po ostrvu, a cena leta ne prelazi 50 usd. Ipak, najpopularnije prevozno sredstvo turista su motori kojim se može doći do onih mesta kojima autobusi i automobili ne mogu prići, a kao još jedna prednost, izdvaja se to što ih milicija mnogo ređe zaustavlja.

Prizori kao što su koze na drvetu, škorpioni, bezbroj vrsta kameleona, leptiri veličine šake ali i druge životinje različitih veličina i oblika ne treba da začude. Ova tropska klima je pogodna za njihov rast, pa su tako svi insekti i generalno životinjska vrsta veće nego u drugim krajevima sveta. Takođe, visok nivo vlage u vazduhu izaziva čudesnu vegetaciju koja krasi celu Dominikanu. Sa druge strane, ako zaboravite da iscedite ili osušite nešto od vode, vrlo je moguće da ćete kroz par sati zateći biljku.

Svakodnevnu trpezu čine pasulj, pirinač i meso. Na ulicama se kao glavni specijaliteti izdvajaju isečeno voće, a muzika se čuje sa svih strana. Iako oskudevaju u mnogo čemu, raspoloženje na ulicama je uvek tu! Nasmejana lica, srdačnost, gostoprimstvo i veselje čine energiju ovog podneblja po kojoj su prepoznatljivi u celom svetu. Što se tiče lokalnog prevoznog sredstva, Caro Publico-stari, izlupani automobili, često i na tri točka su glavno prevozno sredstvo.

Tradiciju Dominikane čini i poznat ples i muzika Merenge. Po njihovoj priči, nastao je tako što su crnci tokom ropstva bili okovani, pa su mogli samo da njišu kukovima uz zvukove koji su sami pravili. Tako je ovaj pokret kasnije postao tradicionalni ples koji se i danas izvodi na ulicama, naročito na karnevalima kojim ovo podneblje obiluje. Igra, smeh, dobra hrana, skromnost i radost su glavne obeležja ovog naroda.

Mali broj ljudi živi u gradu, a po prigradskim naseljima, uglavnom se stanuje u zemunicama. Nema trotoara, ali zato postoje jasno obeležena šetališta. Ono što je zanimljivo je to da svaka kuća ili stambena zgrada ima svog čuvara. Na prozorima nema stakla, već samo žaluzine, krovovi su ravni, a zgrade niske-imaju najviše dva sprata zbog vetrova koji su česta pojava naročito u avgustu i septembru koji su jači u južnom delu zemlje. Ovi vetrovi, odnosno uragani, mogu dostići brzinu i do 150 km na sat.

Boka Čika (Bocha Chica) je plaža koja važi za jednu od najlepših na Karibima zbog čistoće vode i ogromnih morskih grebena,  Punta Kana (Punta Cana), smeštena na istočnom delu Dominikanske Republike je prepuna hotela s obzirom na to da je dugačka 32 kilometara. Takođe, plaža Bavaro koja je na listi deset najlepših plaža na svetu, dužine 50 kilometara, izlazi na Atlanski okean i Karipsko more i na njoj se za razliku od prethodne dve može naći više mesta, dok ostrvo Saona garantuje mir i privatnost  s obzirom na to da je skoro nenastanjeno. Kao najpopularnija plaža za ronioce ističe se plaža Sosua između Puerto Plate i Kabarete.

The post Dominikanska Republika: Zemlja koja je očarala Kolumba appeared first on Portal Mladi.

Prva predstava Ludum Ludum trupe je postavljena 2012. godine koja nosi naziv ,,Kad se snovi ispune, ne može se više živeti u njima’’. Zbog nedostatka posla, ovi mladi umetnici su odlučili da se na svoj način izbore sa nezaposlenošću tako što su oformili  svoju trupu, a pošto uz to nisu imali ni prostor u kojem bi održavali probe, oni su probali po svojim stanovima.

Premijera ,,Kad se snovi ispune, ne može se više živeti u njima’’ je odigrana u Ruskom Domu. U to vreme ,kako kažu, nisu uspeli da nađu scenu na kojoj bi se ova predstava izvodila, pa su iz tog razloga počeli da apliciraju na raznim inostranim festivalima i tako otišli na svoje prvo trupno putovanje-u Tursku. Nakon ovog putovanja su usledili pozivi iz Rusije, Makedonije i Engleske na čijim su festivalima i učestvovali, ali i iz još osam zemalja u koje zbog nedostatka novca nisu uspeli da otputuju. Uprkos tome ovi pozivi su im pružili dodatni motiv da ne odustaju od svoje ideje.

Ove godine trupa Ludum Ludum je postavila svoju drugu predstavu ,,Izuj se’’ koja je premijerno izvedena u Dečijem kulturnom centru. Tekst za ovu predstavu je napisala glumica i ujedno član Ludum Ludum trupe, Teodora Ristovski. Kako navodi, niko nije želeo beslpatno da napiše tekst, tako da je odlučila da napiše sama. To je ujedno i prvi tekst koji je inspirisan Joneskovim delom ,,Kralj umire’’.  ,,Izuj se’’ je predstava koja je najpre posvećena mladim ljudima s obzirom na to da govori o nezaposlenosti i vremenu u kojem živimo, a koje ne ide na ruku mladima.

Na komičan način se kritikuje današnje društvo, vlast, ali i prilike odnosno neprilike sa kojima se svakodnevno susrećemo, a koje su prikazane putem apsurda i ironije. ,,Ovo je naš vid borbe protiv današnjeg vremena. Iako je radnja smeštena u pozorištu i govori o nezaposlenosti i dramatičnom odlasku u penziju glavne glumice, ona se apsolutno događa I u pekari, fabrici ili bilo kojem kolektivu, pa poistovećivanje sa likovima i samim tekstom ne bi trebalo da izostane’’, objašnjava glumica Teodora Ristovski.

The post KAD VAM SE SNOVI ISPUNE: Pozorišna trupa kojoj se svi dive appeared first on Portal Mladi.

Vrnjačka Banja, u isto vreme i blizu i daleko, čuva znamenitosti koje spadaju u neke od svetski priznatih.

Na nadmorskoj visini od oko 200 do 300 metara nalazi se jedan od najvećih privrednih i kulturnih mesta Srbije. Na ovom području živi oko 16.000 stanovnika. Vrnjačka Banja je okružena planinskim uzvišenjima koja je zaklanjaju od jakih vetrova.

Pred balkanske ratove, u Vrnjačkoj Banji je izgrađen veliki broj pansiona koji danas postoje, kao i prvi bioskop. Posle Prvog svetskog rata se podižu vile, sanatorijumi, saobraćajnice, proširuju se parkovi, a uz sve to se razvija i kulturni život.

Kulturni život u Vrnjačkoj Banji

Tako i danas postoji Kulturni centar u kojem se nalazi bioskopsko-pozorišna dvorana. Vrhunac kulturnog života ove banje predstavlja letnja manifestacija “Vrnjačke kulturne svečanosti“ koja traje sto dana.

„Letnji kulturni dani“ obuhvataju oblast književnosti u okviru kojih se održavaju promocije knjiga, tribine iz raznih oblasti, književni portreti velikih pisaca. U Vrnjačkoj banji postoje i dani koji su posvećeni srpskom teatru i u okviru kojih se održava festival filmskog scenarija  i Simpozijum o scenariju, ali i letnja škola dramaturgija.

Pored pozorišnog, održava se i festival klasične muzike ,,Vrnjci“ sa različitim instrumentalnim kursevima, ali i festival likovnog stvaralaštva Srbije.

Lovefest

Pored mnogobrojnih koncerata klasične muzike, u avgustu se održava i ,,Lovefest“, festival urbane muzike svetskih izvođača, koji je 2015. godine treći put nominovan za najbolji festival u Evropi, a iste godine je imao posetu od oko 70.000 ljudi širom sveta, dok je 2016. godine proslavljena desetogodišnjica.

Vrnjački Karneval

Ono po čemu je takođe poznata Vrnjačka Banja jeste i ,,Vrnjački Karneval“ . Tokom osam dana, koliko traje, obuhvata maskenbal, karnevalsku povorku, takmičenje za najbolju masku, a poslednji put je zabeleženo oko 300.000 posetilaca.

Ideja održavanja maskenbala je postojala dugi niz godina, ali je tek 2005. godine zvanično osnovan u okviru Međunarodnog festivala u Vrnjačkoj Banji. Te godine je on obuhvatao preko četrdeset zabavnih, kulturnih i sportskih aktivnosti. Sam karneval je činilo 34 grupe izvođača, dok je karnevalsku povorku obrazovalo oko 1.500 ljudi obučenih u razne kostime.

Danas on važi za jedan od najposećenijih manifestacija u Srbiji, po oceni Turističke organizacije Srbije.

Most ljubavi

U znamenitosti Vrnjačke Banje se mora ubrojiti i većini dobro poznat, Most ljubavi. Zaključani katanci na kojima su ispisana imena parova simbolizuju večnu ljubav, a sve to zbog legende o tragičnoj ljubavi Nade i Relje koji su se zavoleli za vreme Prvog svetskog rata, a rastavljeni odlaskom oficira Relje koji je po legendi našao novu ljubav u ratu. Insipirisana ovom pričom, Desanka Maksimović je napisala pesmu ,,Molitva za ljubav“ čiji je deo uklesan na ovom mostu, a po kojoj je on dobio naziv.

Vrnjačka Banja je odličan izbor za romantični vikend za dvoje, a prilikom posete Banji ne propustite priliku da na Mostu ljubavi “zaključate“ vašu ljubav.

Zamak Belimarković

Zamak Belimarković je jedan od najznačajnijih znamenitosti Vrnjačke Banje. “Etnografsko nasleđe Vrnjačke Banje“, “Spomen soba Đenerala Belimarkovića“ i “Lađarište-praistorija Vrnjaca“ su tri izložbe koje čine stalnu postavku ovog zamka.

Tokom marta se u njemu obeležava Međunarodni dan poezije kada učenici osnovnih i srednjih škola sa područja Vrnjačke Banje predstavljaju srpsku i svetsku književnost.

Danas, ovaj zamak predstavlja glavno mesto za održavanje raznih vrsta svečanosti koje Vrnjačka Banja nudi, a izgrađen je za vreme maloletstva kralja Aleksandra Obrenovića. U to vreme je služio kao letnjikovac generalu Jovana Belimarkovića zbog čega predstavlja jednu od najstarijih znamenitosti.

Okolina Vrnjačke Banje

U okolini Vrnjačke Banje se nalazi nekoliko manastira: Žiča, Studenica, Ljubostinja, Manastir Svete Petke, Crkva Lazarica kao i Hram koji je posvećen rođenju presvete Bogorodice. Podignut za vreme vladavine Miloša Obrenovića, ovaj Hram je delo Hadži Jeftimija Popovića koji je sahranjen sa južne strane Hrama.

U neposrednoj blizini Vrnjačke Banje nalazi se planina Goč. Ova pitoma planina poznata po bogatom biljnom svetu odlično je mesto da uživate u prirodi.

The post A za vikend, Vrnjačka Banja! appeared first on Portal Mladi.

Nekadašnja prestonica Osmanlijskog carstva, zaštićena planinom Uludag, nedaleko od obale Mramornog mora, mesto gde su sahranjene sultanije Hurem i Mahidevran, grad Bursa važi za industrijski i kulturni centar Turske, a njena ekonomija zauzima drugo mesto, odmah posle Istanbula.

Večite gužve na uskim kaldrmama Burse su verovatno zato što ovaj grad broji preko dva miliona stanovnika, što ga čini četvrtim najvećim gradom Turske. Statistike pokazuju da se broj stanovništva povećava za čak 50.000 na godišnjem nivou. Uz to, jako mali broj ljudi odlazi iz odavde, a i što bi kada je broj nezaposlenih nizak, a prosečna plata iznosi oko 13.000 dolara. Takođe, grad vodi računa o beskućnicima za koje se otvaraju državne kuće tokom zime, a uveliko je izgrađen i azil za pse lutalice veličine oko sto hiljada kvadratnih metara.

U centru Burse prostire se Kapali čaršija, dugačka osam kilometara. Čini se kao da je cela čaršija optočena zlatom jer se u svakom izlogu mora naći nešto što sija! Većina izloga ustvari i jesu zlatare, a osim njih nalazi se karakteristična turska svila, kesten i naravno ratluk. U koje god doba dana da se zaputite u čaršiju, naići ćete na puno ljudi, a ukoliko ne probate turski čaj koji se služi na ulicama, kao i da niste bili ovde. Srdačnost grada ogleda se i u tome što ćete uvek dobiti odgovor meštana iako im strani jezici nisu jača strana.

U centru Burse još uvek postoje ostaci Osmanlijskog carstva: kuće stare gradnje, brdovite kaldrme, Saltanat Kapisi – nekadašnja carska ulazna kapija do koje se stiže iz ulice Osman Gazi, brdo Tophane na kojem je Osmanov sin Orhan podigao tvđave, kao i mauzolej Osmanlijske imperije u kojem je očuvana grobnica šest turskih sultana zajedno sa grobnicom Osmana i Orhana Gazija.

Dve najznačajnije i najpoznatije džamije su Velika džamija sa dvadeset kupola, osnovana 1421. godine koju krase kaligrafski ukrasi odnosno posebna tehnika improvizovanog pisanja. Iste godine podignuta je i Zelena džamija u kojoj je sarkofag Mehmeta I. Ona predstavlja oličenje turske arhitekture, ukrašena fajansima, u kompleksu u kojem su medrese, biblioteke i šadrvan za vernike.

Uočljiva je jaka povezanost Burse sa Balkanom. Osim toga što šezdeset posto stanovnika čine upravo balkanci, i sam gradonačelnik Altape je svojim poreklom sa ovih prostora. Svake godine, Bursa organizuje internacionalni pozorišni festival balkanskih zemalja. U to vreme, ceo grad je u znaku festivala jer je kultura možda i najvažniji deo njihove tradicije. On se održava u državnom pozorištu ,,Ahmet Vefik paša“ koje je smešteno u samom centru. Pored toga što broji 350 mesta i što se izvode dve predstave dnevno, sala ovog pozorišta je uvek popunjena.

Najmoderniji skijaški centar sa najdužom žičarom na svetu nalazi se na planini Uludag. Ova žičara je omogućila da se od centra grada do planine visoke 2.453 metara stigne za samo petnaest minuta, a plan je da se sa njom poveže svaki deo grada, uključujući i šezdeset manastira na planini.

Požurite, Bursa čeka na Vas

The post Bursa: biser Bliskog istoka appeared first on Portal Mladi.