Ovogodišnji Festival beogradskih amaterskih pozorišta (BAP) svake večeri je donosio po neko iznenađenje, a četvrto veče je obeleženo hrabrošću da amatersko pozorište odigra Brehta. Međutim, članovi Teatra 5 su ovu svoju nameru opravdali pokazavši da se profesionalizam ne ogleda samo u zvaničnom nazivu zanimanja ili obrazovanja, već pre svega u pristupu radu.
Predstava “Opera za tri groša” Teatra 5, koju je režirao Zoran Rakić po tekstu Bertolta Brehta, može da posluži kao dobar primer profesionalnosti. Retkost je da se reditelji i glumci usude da na scenu postave neki Brehtovkomad pre svega zbog piščeve zamisli kako pozorište treba da izgleda i njegovog shvatanja glumačkog zadatka, ali teško je zamisliti pozorište bez hrabrosti za igru i promenu.
Priča je smeštena u London, ili bilo koji grad u kome su jedini prijatelji najveći razbojnik i šef policije, u kome niko nema novca a svakoga jedino novac pokreće. Grad u kome se osuđuje nemoral drugih dok se u sopstvenom uživa i u kome niko ne kažnjava krivce zbog onoga što su uradili već isključivo iz sopstvenih interesa.
Brehtovom idealu glumca koji se, za razliku od idela Stanislavskog, ne uživljava u svoju ulogu i ne poistivećuje sa svojim likom već publici prikazuje situacije koje su se negde odigrale kao da ih prepričava u manjoj ili većoj meri težili su svi glumci Teatra 5. Glumac nikada ne može postati lik, mora biti svestan da je izvođač, jedna je od Brehtovih ideja.
Među onima koji su na sceni najjasnije isticali po čemu se brehtovski glumac razlikuje od drugih, bila je Aleksandra Knežević u ulozi Poli Pičem. Gledajući njenu Poli nismo mogli da upoznamo lik već niz osobina koje karakterišu ljude iz našeg okruženja. Prema nekim tumačenjima, upravo ka tome je Breht težio a i ostale uloge su građene po istom principu koji kao odgovor publike ne očekuje emociju već kritički stav.
Lik Makija Noža prikazuje Đorđe Nakić koji je rekao da je za njega ovo do sada bio najveći glumački zahtev i da je sumnjao da ovu ulogu može da iznese. Međutim, Nakić je uspešno odglumio Makija koji, iako je najveći razbojnik u Londonu, živi među takvim ljudima da se ne može istaći u svom nemoralu niti nazvati negativcem.
Pročitajte kako je bilo treće večeri BAP festivala
Džonatana Pičema, koga za razliku od Makija ne bije glas razbojnika već poslodavca, igra Uroš Kočović koji je sasvim jasno od samog početka naglasio bitne osobine svog lika. “Pokušao sam da zamislim osobu kojoj je i anđeo čuvar odleteo sa ramena i koja dok drugima preti rečima: neka vam je Bog u pomoć, u isto vreme se hvata za poslednju slamku svog spasenja”, rekao je Kočović.
Glumac koji na ovogodišnjem BAP-u glumi u dve predstave, Miloš Milinković, u “Operi za tri groša” tumači lik Roberta, dok smo ga prve večeri festivala gledali kao Hamleta. “Obe uloge su veoma zahtevne, a pristup je potpuno drugačiji”, rekao je Milinković.
Reditelja Zorana Rakića je privukla svevremenost ovog dela i to što, prema njegovim rečima, deluje kao da je pisano pre mesec dana a ne pre skoro 90 godina. Po njegovom mišljenju najveće zasluge za to pripadaju korupciji, nemoralu, nepostojanju srednje klase. Rakić je u ovu predstavu uveo i lik Čarlija Čaplina (Andrej Pipović), koji se savršeno uklapa u svet skitnica i u kome se ponaša kao savest koja pokušava likove da usmeri šta treba da urade, ali najviše što može da dobije za uzvrat su udarci i šutiranja.
Zasluge za uspeh predstave pripadaju i Milani Milošević, koja je glumcima prilagodila originalnu muziku Kurta Vejla, a njihove interpretacije ovih klasičnih songova jedan su od najznačajnjih elemenata predstave. Takođe, atmosferu odlično oslikava i scenografija Anđele Mandić koja je funkcionalna i bez suvišnih detalja, a osnovu čini veoma niski krov koji sve vreme likove pritiska i savija, a na čijem se otvoru nalaze vešala.
