Čarls Keter: Najveće bogatstvo Srbije su – ljudi!

Živeo je lep i udoban život u SAD. Imao je sjajan posao i perspektivnu karijeru. Onda je saznao za Srbiju. Prvi put je došao u našu zemlju da bi shvatio zašto Srbi mrze Amerikance.

Stigao je ovde, zaljubio se u Srbiju i pronašao novi dom. Otkako je stigao pre četiri godine, Čarls Keter uspeo je da uradi mnogo za našu državu. Osim što vodi blog posvećen promovisanju Srbije, organizovao je i učestvovao u velikom broju humanitarnih akcija.

Kako si uspeo da preživiš srpske praznike?

To je veoma teško preživeti ovde. Pogotovo zbog broja praznika koje slavite tokom zime. Svakog dana je neka slava. Kada sam boravio u Nišu bio sam pozvan na četiri slave istovremeno, i kao što je običaj na svaku sam poneo poklon. Pomislio sam kako je teško Srbima koji su pozvani na nekoliko slava jer je potrebno da za svaku kupe poklon, što nije mali izdatak uzimajući u obzir budžet prosečne srpske porodice. Uvek me zovu na mnogo slava, i ja uvek pokušavam da se odazovem na što više poziva. Teško mi pada kada istog dana posećujem više slava, jer na svakoj moram da jedem (smeh).

Koliki je bio izazov doći i započeti novi život u Srbiji?

Za mene to nije bio veliki izazov. Oduvek su me interesovale zemlje o kojima sam znao jako malo. Volim da otputujem u neku zemlju i pokušam da je doživim na svoj način. Čak i ovde, u Srbiji, često odem na autobusku stanicu, odaberem grad, odem tamo i istražim ga. Mnogima je to čudno, pitaju me: „Nisi oženjen, zar ne želiš nekoga kraj sebe, da zajedno to radite?“. Ne, ne želim. Volim da radim stvari drugačije. I ovde je stil života mnogo drugačiji nego u SAD, drugačiji je mentalitet, tempo života je sporiji, i to mi zaista godi. Zapravo, nije mi bio veliki problem da se prilagodim na život u Srbiji. Ta promena mi je veoma prijala.

Koja je najveća razlika između Amerikanaca i Srba?

Rekao bih da je to mentalitet. U SAD nas uče da štedimo, štedimo i štedimo. Čak i kada sam bio dete, roditelji su me podsticali da uštedim što više novca. Ovde nije tako. Gde god krenem sa nekim na piće, na kraju taj koji me je pozvao insistira na tome da plati račun. Kada ih pitam zašto to rade, kažu mi da je tako običaj. Nekada potroše i svoje poslednje pare da bi platili piće. Upravo taj stav, uživanje u svakom trenutku i nastojanje da se život živi punim plućima razlikuje Srbe od Amerikanaca.

U SAD me niko nikada nije pozvao da popijemo zajedno kafu! U Srbiji mi je bilo teško da se naviknem na to. Kada su me prvi put pozvali ovde na kafu, rekao sam im „Pa imam kafu u stanu“. Na to mi je jedan prijatelj ljutito odgovorio „Ma ne zovem te zbog kafe! Zovem te da razgovaramo!“. Vaš mentalitet i osećaj zajedništva koji posedujete, kao i empatija koju gajite prema drugima je sjajna. Mi u SAD smo se previše udaljili jedni od drugih.

Šta je po tvom mišljenju najveće bogatstvo Srbije?

Definitivno ljudi! Upravo ono o čemu sam malopre pričao, srpski mentalitet. Vaša gostoljubivost, način na koji se ophodite prema strancima je neverovatan. Zato sam i ostao u Srbiji.
Kada sam prvi put došao u Srbiju, očekivao sam probleme jer sam Amerikanac. Bilo me je sramota zbog svega što je NATO uradio vašoj zemlji. Iako sam mislio da će me ljudi mrzeti zbog mog porekla, desilo mi se sasvim suprotno, gde god sam došao dočekan sam više nego pristojno. Iako vas ne poznaj, ljudi će vas ovde uvek ugostiti i daće vam sve što imaju, iako često nemaju dovoljno ni za sebe. To je predivno.

Živeo si u raznim gradovima u Srbiji. Gde ti se najviše svidelo?

Teško pitanje. Svidele su mi se različite stvari u različitim gradovima. Kada malo bolje razmislim, rekao bih Zemun. Na odličnom je mestu, reka je blizu, kej i šetalište su zaista divni, pogoto leti. Zrenjanin je prvo mesto u kojem sam živeo u Srbiji, tako da sam i za njega emotivno vezan. Tamo se uvek osećam kao kod kuće.

Pišeš blog o Srbiji, jedan si od osnivača društvene mreže SaySerbia. Šta te je motivisalo da pokažeš pravu sliku naše zemlje ljudima širom sveta?

Dobro pitanje. Počeo sam pišem blog jer pre nego što sam došao ovde 2010. godine, nisam mogao da pronađem nikakve informacije o Srbiji koje nisu bile iz medija, ili da ih nisu davali Srbi. Bio sam u mnogo zemalja, i kada putujem negde, uvek tražim iskustva drugih ljudi koji su već tu putovali. Za Srbiju nisam mogao naći tako nešto, bar ne na engleskom jeziku. Iz tog razloga sam odlučio da snimim jedan video klip o životu u Srbji i postavim ga na YouTube. Posle tog snimka stizale su pohvale sa svih strana, pogotovo od Srba iz dijaspore, kojima je bilo drago da čuju da jedan Amerikanac govori nešto lepo o njihovoj domovini. Ta podrška koju i dalje dobijam za svoj blog mi mnogo znači.

Mnogo mladih ljudi je razočarano ekonomskim stanjem u Srbiji i žele da odu u inostranstvo. Šta bi bila tvoja poruka njima?

Prethodne dve godine obišao sam mnogo mesta u Srbiji. Pričao sam sa mnogo mladih u srednjim školama. Pokušavam da im kažem da jure svoje snove. Ja nikada nisam ni zamišljao da ću napustiti SAD, ali sam našao nešto bolje, a to je ovde. Uvek ih podsetim da u Srbiji postoje stvari kojih više nema na Zapadu. Nažalost, Srbi nekada to zaborave. Cenite to što imate, znam da je teško vreme za Srbiju, ali imali ste velike ratove u bliskoj prošlosti, infrastruktura vam je uništena 1999. godine, potrebno je malo vremena da se oporavite. Jedino što zameram Srbima je letargija. Morate shvatiti da neke stvari možete promeniti i sami!

Za kraj, koliko dugo planiraš da ostaneš u Srbiji?

Ne znam, zaista. Nisam čovek kojeg drži mesto. Kada me majka pita kada ću se vratiti, ne znam šta da joj kažem, možda za godinu dana, možda za pet. Nikada ne pravim velike planove za budućnost. Razrađujem trenutno neke poslovne ideje, videćemo šta će biti. Za sada uživam u svakom danu provedenom u Srbiji.

Čarls, u moje ime, hvala ti na svim divnim stvarima koji si uradio za našu zemlju. Nadam se da ćeš uspeti da istraješ u svim svojim planovima i da ćeš još dugo boraviti u našoj zemlji.