Od izlaska novog albuma zagrebačke punk-rock grupe „Hladno pivo“ nije prošlo ni punih sedam dana, a prvi utisci već dobijaju jasniju formu.
Naime, mnogi će se složiti da je ovo možda dosad celokupno najbolji album Kekina i ekipe, dok će poneki stari panker verovatno već odavno razočaran prošaranim zvukom benda samo potvrditi svoje tvrdnje iznete posle „Svijeta glamura“ da Pivo nije što je bilo.
Bilo kako bilo, ovo je album koji verovatno zaslužuje dosad najdublju analizu po više stavki.
Prvo što upada prilikom preslušavanja materijala jeste tekst, ono što je Mile Kekin brusio na prethodnim albumima sad je dobilo konačnu formu. Reči koje su savršeno ukomponovane sa porukom koju pesma šalje, ni previše ni premalo, taman toliko da se kaže ono što se htelo reći, a uz to i dovoljno lirski uobličene da budu pamtljive, a kad je Hladno pivo u pitanju i pevljive u horu omladine već ovog proleća.
Sam naziv albuma po rečima frontmena simboliše ljude koji su sa svim svojm različitostima prinuđeni da svoj život provode zaključani u soliterima, stanovima i sobama.
Pored toga album zaokružuje priču o čoveku u četrdesetim, godinama u kojima su i članovi benda.
Već prva pjesma Žena tematizuje sve strahove ljudi koji su već zašli u godine i ne mogu se više obazirati na svoje mladalačke dane. Zanimljivo je da se album i završava rimejkom iste pesme, pa ta tematska zaokruženost predstavlja na albumu i fizičku zaokruženost.
Pesma Firma na verovatno najslikovitiji način slika tranzicijsko vreme karakteristično za Balkan, ljude izigrane od strane države, žrtve privatizacije prepuštene „elitama koje ratuju s gramatikom“. Svojevrsna himna velike većine stanovnika bivše Jugoslavije, uz refren koji će sigurno biti najprepoznatljivija stvar sa novog albuma: „Bog, domovina, nacija, svi na pod ovo je privatizacija.“
Mojoj majici predstavlja pesmu koja na posve humorističan način ismeva sve one koji nose majice sa raznim parolama, misleći da na taj način podrivaju sistem. Apsurd novih generacija, koje jedino na taj način iskazuju svoj bunt. Sigurno pesma koja će prva „zapasti za uho“ i koju će svi mnogi iznova.
Pesma Tijana predstavlja jedan od ljubavnijih elemenata albuma. Ona koja pomalo iskače, ali bez koje opet ni album ne bi imao tu dozu ljubavne priče koja je kod Hladnog piva uvek prisutna. U svakom slučaju Tijana je ona koju je svako negde sreo.
Dibidus ustaje protiv svih onih suvišnih informacija, koje se svakodnevno plasiraju preko raznih medija. Glavni junak im se pokušava odupreti, ako baš ne može onda pristaje da bude i glup u zamenu za takav sistem.
Messi je pesma koja će svakog verovatno asocirati na nekog iz njegove okoline. Kritika ljudske potrebe da se u vezi govori u množini. U najkraćem himna svih papučara. Svih onih ličnosti koje su na neki način izgubile svoj stav u strahu koje donose godine.
Ako ijedna pesma podseca na neke starije onda je to pesma Lijepa rijec, ali na novi način obojena ljubavna priča. I sigurno najpoetičnija pesma novog albuma.Pesma koja se na prvo slušanje ili mnogo svidi ili uopšte ne svidi jeste Stari šajser. Na prvu loptu odbija jezikom koji Kekin s razlogom koristi. Priča o starom Zagrepčaninu praćena tipičnim vokabularom simboliše sve one koji ne prihvaćaju baš rado sve seljake koji se kote po velikim gradovima. To su oni koji pričaju o starim dobrim vremenima i koji se ne mogu lako privići na nove komšije, ali se ne povlače.
Dan oslobođenja, kao aluzija na Dan republike, Zabranjenog pušenja govori o svim onim gastarbajterima koji žude za domovinom kojoj se dive iz daleka, a onaj koji tu živi zapravo i između praznika shvata da je ta njihova domovina samo jedna rupa koja je za njih rodna gruda.
Barba predstavlja osveženje za sve ljubitelje Piva, sanjarski plan svih onih koji su siti gradske gužve da se otisnu i žive negde na moru u skladu sa prirodom. Čini se utopijski element u poetici Hladnog piva.
Najžeća stvar sa albuma je svakako Zombi party, stvar koja će i najveće kritičare novog zvuka Hladnog piva zadovoljiti. Tematika dobro poznati nacionalističi naboj i definicija onoga što se zapravo nebrojeno puta dešavalo na ovim prostorima.
Udarna vijest je još jedna pesma koja skreće pažnju na sve one televizijske formate koji svakodnevno bombarduju našu psihu. Život koji se snima 24 sata dnevno, bez ikakvih prikrivanja.
Prva pesma koja je puštena sa albuma, mada se čini da je starija nego što zapravo jeste Na ovim prostorima, bila je prava najava da će Pivo zapravo ostati ono što je bilo od samih svojih početaka. Suptilna kritika ovdašnjeg mentaliteta i ništa više. Dovoljno da se opiše sveopšta histerija i pomama za „evropskim“ vrednostima na balkanski način.
Bivša žena ili Žena u novom aranžmanu ne liči na onu Ženu s početka, a opet dobra.
I najzad pema koja je najavila izlazak albuma Vjeruj u mene, po mnogima najsličnija nečemu što je Pivo ranije radilo, korektna ljubavna melodija bez prenaglašenih delova. Svakako ne glavni favorit ali pesma koja će se sigurno pevati i posle ovozemaljskog života benda.
Sve u svemu Hladno pivo ostaje i opstaje kao što to ova poslednja pesma i kaže favorit na domaćoj sceni. Ostaju na starom putu koji je dovoljno dobro balansirao angažovanost i kekinovsku poeziju, dostojnu čak i književne scene. Pomalo na tragu panka, sa primesama rock muzike, iako po mnogima na tragu Zabranjenog pušenja, to i nije neka istina. Originalnost koja je zapravo glavna odlika ovih momaka često navodi na zaključke da se povezuju sa drugima, što zna biti usiljena navika. Ipak postoji nešto od zvuka Goblina na ovom novom albumu, da li kao in memoriam Tusti, a s obzirom da je Golub gost na pjesmi Mojoj majici, nije zapravo ni bitno. Ono što se takođe nećemo složiti je to da je Hladno pivo ovim albumom preuzelo fanove Goblina, jer se tako nešto nikad ne može dogoditi upravo zbog umjetnosti koju obadva benda na najbolji način predstavljaju, iako se poetike na momente prepliću.
Hladno pivo je pokazalo da i dalje ima šta da ponudi i kaže, a u ritmu koji i članovi benda još uvek mogu da prate. Sve dok je tako publika će pesme i pevati od početka do kraja Na ovim prostorima.
