KRF (2. deo): Srpski Jerusalim

Prvo smo za vas imali jedan uopšteni, turistički tekst u kom ste mogli malo bolje da se upoznate sa ostrvom Krf. Sada, spremili smo vam jednu ozbiljniju, istorijsku priču sa grčkog ostrva koje je u dubokoj vezi sa Srbijom.

Pre tačno jednog veka, po ko zna koji put, koplja velikih sila lomila su se nad Balkanom. Saterana u ćošak austrougarskim ultimatumom, izmučena i umorna Srbija ušla je u rat. Nakon prvobitnih trijumfa nad moćnim neprijateljem na Ceru i Kolubari, ratna sreća okrenula je leđa Srbiji. Mala država nije mogla izdržati silan napad Centralnih sila sa tri strane.  Pod pritiskom nemačkih, austrougarskih i bugarskih snaga, srpska vojska se zajedno sa vladom, kraljem, parlamentom i dobrim delom činovničkog aparata povukla na Kosovo. Upravo sa Kosova će krenuti najveći i najtužniji poduhvat u istoriji srpskog naroda – Albanska golgota.

Naslovnica francuskog časopisa 1915. godine

Neki izveštaji kažu da je na Kosovu krajem novembra 1915. godine bilo 220.000 vojnika i oficira, i oko 200.000 civila. Odlučeno je da se povlačenje odvija u tri pravca, dva su vodila preko Albanije, a jedan preko Crne gore.

Ostalo je zabeleženo da je srpska komanda raspolagala sa zalihama hrane koje su bile dovoljne za samo 9 dana! Teški uslovi putovanja, opšta izgladnelost, zima i konstantni napadi arnautskih bandi uzeli su veliki danak srpskom narodu. Hiljade mrtvih ostale su duž albanskih vrleti. Ostajali su smrznuti u ritama u dubokom snegu, ukočenih tela i praznih pogleda.

Srpski vojnici u Albaniji

Posle dva meseca pešačenja i nekoliko desetina hiljada žrtava, iznurena srpska vojska sa civilima stigla je na obale Jadrana. Stradanje ovde ipak nije prestalo. Zbog neslaganja među saveznicima, preko potrebna pomoć je kasnila. Sam regent Aleksandar Karađorđević je bio teško bolestan, ali je odbio da napusti svoj narod i armiju, a nad njim je čak u tajnosti izvršena i hirurška intervencija.

Uviđajući očajno stanje u kom se nalazila vojska i neminovnost njenog izvlačenja sa obale Jadrana, regent Aleksandar šalje ruskom caru Nikolaju II Romanovu pismo u kojem ga moli da požuri saveznike i njihove mornarice. Car Nikolaj shvatajući težinu situacije, šalje saveznicima ultimatum: „Ukoliko se srpska vojska odmah ne izbavi iz Albanije, Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom“.

O značaju ove pretnje ruskog cara, govori i činjenica da je poslednja želja Nikole  Pašića bila da se sav novac sa njegove štedne knjižice donira za izgradnju spomenika Nikolaju II Romanovu, prijatelju Srba.  Danas, skoro sto godina kasnije, u Beogradu je konačno postavljen spomenik ovom plemenitom ruskom caru.

Prvi saveznički brodovi preuzeli su one najugroženije, njih oko 12.000 i prevezli ih u Bizertu u Tunis. Srpska vlada se ovome žestoko protivila, pre svega zbog udaljenosti Bizerte od domovine. Ubrzo zatim, odlučeno je da srpska armija bude prebačena na Krf. Oko 150.000 ljudi prebačeno je na „ostrvo spasa“. Stotine su umirale na brodovima koji su ih prevozili. Kraj stradanjima nije se nazirao… O žrtvama i užasima povlačenja naše vojske, francuski maršal Žozef Žofr, zapisao je: „Povlačenje naših saveznika Srba, u okolnostima u kojima je izvršeno, po strahotama prevazilazi sve što je istorija do sada zabeležila“.

Srpski mučenici prvo su se obreli na ostrvu Lazaret, odakle su na osnovu svog zdravstvenog i fizičkog stanja upućivani dalje. Oni koji su bili najugroženiji odmah su prebačivani na ostrvo Vido. Poznato kao “ostrvo zmija” među Krfljanima, uskoro je postalo ostrvo smrti i jada.  Francuzi su na Vidu postavili poljsku bolnicu i šatore za obolele. Međutim, njihov veliki trud nije bio dovoljan. Izgladneli Srbi brzo su umirali, pogotovo oni najmlađi. Hladne kiše morile su umorne ratnike, a pegavi tifus odneo je stotine života.

“Plava grobnica”

Oni koji su preminuli među prvima, njih 1200, sahranjivani su u plitke grobnice na samom rubu ostrva. Snabdevanje nije bilo dovoljno dobro, ruku pod ruku harali su glad i žeđ. Vrlo brzo nestalo je mesta za grobnice. Stotine su umirale svakog dana, lekari najčešće nisu stizali ni da ih popišu. Samo su ih slagali na brod, poput gomile trupaca i spuštali ih u bistro Jonsko more. Oni koji su preživeli pakao Vida, kasnije su ovo mesto nazvali „Plava grobnica“. Užasnut ovim prizorima, veliki pesnik Milutin Bojić, spevao je istoimenu pesmu, omaž onima koji su svoje kosti ostavili na dnu mora. Dvadesetak godina kasnije, Ljubomir Davidović, ministar prosvete tokom Prvog svetskog rata, sećao se jednog vojnika sa ostrva smrti:

Imao je svoje trebovanje za tain (hleb). Uzeo je još jedno trebovanje iz džepa svoga umrlog druga. Sa dva trebovanja, imao je za dva taina. Dobauljao je do svoga mesta, do svoje postelje, legao i umro gladan između dva hleba.

Procenjuje se da je oko 6.000 ljudi spušteno u „Plavu grobnicu“. Godinama nakon završetka Prvog svetskog rata, Krfljani nisu ribarili u ovim predelima, iz poštovanja prema palim Srbima. Egzodus na Vidu zaustavljen je u februaru 1916. godine nadljudskim naporima srpskog i francuskog medicinskog osoblja.

Danas se na ovom ostrvcetu nalaze dva spomenika posvećena srpskim stradalnicima. Kameni krst je prvi podignut, 17. maja 1922. godine. Svečano ga je otkrio lično kralj Aleksandar Karađorđević uz prisustvo vojnog i političkog vrha Kraljevina SHS i Grčke. Mali spomenik velikog značaja, ovekovečio je srpske žrtve i danas stoji kao bastion ponosa i slave znanim i neznanim junacima.

Mauzolej na Vidu

Mauzolej, odnosno kosturnica na Vidu, završen je tek 1939. godine, a projektant je bio Nikolaj Krasnov. U hladnim mermernim zidovima leže kosti 1232 ratnika, čija su imena bila poznata. Oni čija imena nisu bila poznata, njih 1532 sahranjeni su u dva bočna spoljna bunkera. Nema srpskog turiste kojem srce ne ustreperi pred ovim zdanjem. Svake godine hiljade Srba dolaze da se poklone žrtvama svojih predaka, zaboravljenim herojima Velikoga rata.

Za kratko vreme, iznurena srpska armija doživela je vaskrsnuće na Krfu. Blaga klima, redovna i kvalitetna ishrana, kao i nova odeća i oprema polako su vratili moral Srbima. Nedostatak srpskih lekara pokrivan je humanitarnim misijama iz celog sveta. Medicinsko osoblje stizalo je sa svih strana, iz Francuske, Rusije, Italije, Engleske… Jedan od velikih lobista za pomoć srpskoj vojsci u Engleskoj, bio je i Vinston Čerčil.

Domaćinska ljubav

Vojska je bila razmeštena na više mesta na istočnoj obali Krfa. Radi lakše komunikacije štabova Prve, Druge i Treće armije i Vrhovne komande koja se nalazila u gradu Krfu, kupljen je od Grka mali brod koji je simbolično nazvan „Srbija“. Iako po međunarodnom pravu, Srbija nije imala pravo da postavi svoju zastavu na brod, jer nije bila pomorska zemlja, saveznici su zažmurili i dozvolili da se srpska trobojka viori na ovom brodiću. 

O disciplini srpske vojske dovoljno govori da za vreme njenog boravka na Krfu, nije prijavljen nijedan incident, pa čak ni onaj najmanje vrste! Upravo zbog ove činjenice, kao i zbog neosporne kulturološke bliskosti dva naroda i zajedničke vere, Krfljani su veoma zavoleli Srbe. Nije prošlo dugo, a prve ljubavi su se rodile između meštanki i „novih“ stanovnika. Otud nije ni čudo što se i dan danas na ostrvu često sreću Grci čija se prezimena završavaju na –ić.

O simpatijama koje su stanovnici Krfa gajili prema Srbima govori i italijanski diplomata Karlo Sforca: „Naročito su Srbi bili omiljeni, što nijedan od njih nije želeo da ostane tu, što je svaki od njih žudio za svojom grudom zemlje u Šumadiji, za svojom kućicom u Beogradu ili Nišu.“

Zgrada krfskog teatra postala je sedište Narodne skupštine. Ovde su tokom boravka na ostrvu redovno vođena zasedanja parlamenta. Nikola Pašić, predsednik vlade, vešto je vodio politiku države u izgnanstvu. Mudrim odlukama stekao je poverenje čelnika Antante, a napori u spoljnoj politici donosili su međunarodne donacije sa svih strana u novcu, opremi, hrani i oružju.

Krfska deklaracija potpisana je 20. jula 1917. godine između Nikole Pašića i predstavnika Jugoslovenskog odbora – dr. Ante Trumbića i predstavljala je budućnost Južnih Slovena.

Srpska vlada je bila smeštena u hotelu „Bella Venezia“ u samom centru grada Krfa. Zanimljivo je da je vlasnik hotela imao tri ćerke, i da su se sve tri udale za viđenije Srbe. Hotel je uništen tokom Drugog svetskog rata, ali je posle toga na istom mestu podignuto gotovo identično zdanje.

Srpska kuća

Nedaleko od hotela „Bella Venezia“ nalazi se i Srpska kuća. Nastala je 1993. godine uz veliku pomoć tadašnjeg gradonačelnika Krfa Hrisantosa Karlisa. Osnovalo ju je Društvo za negu oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine. Postavku muzeja uredio je general u penziji Milorad Prelević, uz podršku Vojnog muzeja u Beogradu. U zbirci se nalazi nekoliko stotina fotografija, pisama, dokumenata, kao i originalno oružje i uniforme iz tog perioda. Treba napomenuti da nijedna izložena stvar nije kupljena, već su sve pokloni, što građana, što različitih srpskih i grčkih institucija.

Nije retkost da se posetioci rasplaču nad najtamijim delom istorije srpskog naroda. Kustos muzeja je Ljubomir Saramandić, koji je sarađivao na brojnim projektima vezanim za boravak naše vojske na Krfu. Gospodin Saramandić je napisao i knjigu „Hodočašće na Krf“ koja je meni bila dragocena tokom pisanja ovog teksta. U zgradi Srpske kuće nalazi se i počasni konzulat Republike Srbije. Funkciju počasnog konzula trenutno vrši gospodin Spiridon Mastoras.

Nedaleko od Srpske kuće, nalazi se i Srpska prodavnica, u kojoj možete kupiti knjige o učešću naše zemlje u Velikom ratu, kao i razne druge suvenire vezane za Krf ali i našu zemlju.

Spomenik srpskim žrtvama na Krfu,

Prvi spomenik srpskim žrtvama na Krfu, podignut je 1916. u Agios Mateosu, na imanju lokalnog seljanina Janisa Janulisa, a izgradili su ga vojnici Drinske divizije. Dirnut stradanjem Srba, Janis je poklonio deo svoje zemlje za izgradnju ovog spomenika. Srbija se ovom dobrotvoru odužila mnogo godina kasnije i podigla mu je spomenik na malom platou u centru sela.

Takođe, u selu Guvija, nalazi se spomen ploča srpskim vojnicima koji su se na tom mestu iskrcavali na Krf, tokom prva četiri meseca 1916. godine.

Gde god da vas noge povedu na ovom ostrvu, videćete tragove boravka izmučene srpske vojske, armije besmrtnika čija žrtva i danas ispunjava ponosom i suzama njihove zahvalne potomke.

Kad vas put navede na Krf i vidite hridi zelene i vode plave, odajte počast svojim precima, jer:

„Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.”

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here