LJUDI

    #Kako Ovca kaže

    Nedelja,  zemunski buvljak. Moj prvi put. Po betonu, na trotoaru, asfaltu i po okolnim dvorištima izložena je ponuda: iznošene cipele raznih boja i veličina – ponegde i samo leva, kožne jakne, video-kasete, štapovi za pecanje, napukli lap-topovi, kvarcne peći, baterije, igle, konci, umetničke slike, stilske lampe… Ceo svet.  Ispred velike okrnjene kartonske kutije, u kojoj je nekad stajala mikrotalasna pećnica -gužva. Grupa penzionera se tiska, požuruju i gurkaju jedni druge. A u kutiji – lekovi. Ogromna gomila načetih tabli raznih boja, oblika i veličina. Muškarac koji prodaje pomaže u izboru i postavljanju dijagnoze. ,,Ove crvene dižu iz mrtvih“. Pokušavam da osvestim prizor. Starac u ruci drži tablu sa tri tablet, svilenim rupcem briše oči. Plače. Prodavac mu traži 200 dinara, starac vadi novčanicu od 100 i još 30 dinara. Poravna ih u rukama i pruža prodavcu: ,,Toliko imam’’. Ovaj grabi pare, razmena je uspela. Toliko otprilike košta život do sledeće nedelje – ko izdrži. Mnogi se više nikad ne pojave. 

    Sa susednog štanda dečak krade mobilni telefon i daje se u beg. Trgovac ga juri kroz masu, obara u prolazu ljude i mermerne lavove, sustiže ga na samom izlazu. Zvone šamari, spominju se majke i sestre, a ljudi se smeju. Još jedan uobičajen prizor. Sa dve velike kese u rukama i dvoje male dece pod kaputom kroz masu bojažljivo prolazi mlada, suvonjava žena. Oči su joj krupne i preplašene, a jednako steže i kese i decu, plašeći se da bi i njih neko mogao da ukrade. Dve kese polovne obuće i odeće skoro pucaju –  decu treba spremiti za zimu. Nadomak izlaza zastaje – sa drugim ženama prebira po štandu na kome se za 50 dinara prodaju neobeležene konzerve pasulja sumnjivog porekla. Malo dalje na betonu su gajbe sa mrtvim pilićima. Jedan starac prodaje zečeve i hrčke, drugi ga pita može li se taj zec ugojiti za pečenje. Prizori su skoro nepodnošljivi.

    Najzad dolazim do knjiga. čovek ispred mene kupuje knjigu, ne vidim naslov: – Pošto – 100 dinara – Može za 50? – Može, ako imaš sitno… I još jednom, trgovina je uspela…Dok preturam po gajbama i biram knjige, zaboravljajući na trenutke gde se nalazim, slušam kako prodavac Rom psuje ženu jer se druži sa Rumunima. ,,Oni nisu ljudi, oni su stoka“. Brišem prašinu sa dobro očuvane Istorije umetnosti i mislim, svi smo isti, čak i u tome što pravimo razlike. Nalazim Dučića, Skerlića, Crnjanskog, Oskara Daviča… On traži 600, ja nudim 400. Prvi put se cenjkam i polazi mi za rukom.  Ošamućen, tražim izlaz. Sa velike tezgle gledaju me, jedno kraj drugog, Nena Ivošević i Roj Orbison. Lep izbor. Kupio bih gomilu gramofonskih ploča, skoro pa ih poklanjaju – ali, ja nemam više novca, a nemam ni gramofon. ,,Ja sam imao mali narandžasti gramofon i to je bilo sasvim dovoljno sunca…’’ Danas nema ni sunca, ni gramofona. Ostalo je, tu negde u našem komšiluku, neko detinjstvo koje staje u dve kese polovne oduće, poneka rasparena cipela i starost koja se leči iz kutije i u toj kutiji umire.

    Autor: Srđan Gagić

    Izvor: Blacksheep.rs

    PODELI
    Portal Mladi
    Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here