Novogodišnji pravopis

Prvo slovo obavezno se piše veliko, a drugo malo:

Srećna Nova godina! Lepo se provedite za Novu godinu!

Kada poželimo srećnu novu 2023. godinu, tada se pridev „nov” piše isključivo malim slovom.

Pročitajte još i: Čestitke za Novu godinu

Od roditelja, baka, deka dobijali smo novogodišnje paketiće. Sada kupujemo novogodišnje ukrase i kitimo novogodišnju jelku. Pridev „novogodišnji” piše se malim slovom.

Međutim, u sintagmi koja označava zvanični događaj, ovaj pridev se piše velikim slovom: Na Beogradskom sajmu počeo je Novogodišnji vašar.

Imena iz umetničkih dela, simbolička imena pišu se velikim slovom: Ispod jelke će Deda Mraz ostaviti poklone. Za vreme zimskog raspusta gledaćemo crtane filmove o Božić Bati, Ružnom Pačetu, i pravićemo Sneška Belića.

Dakle, kod ovih imena i drugo slovo se obavezno piše veliko.

Božić

Nedelju dana posle Nove godine stiže Badnji dan i Badnje veče, a za njima i Božić. U svim domovima u krugu porodice lomi se božićna česnica.

Pročitajte još: Čestitke za Badnje veče

Pravoslavni vernici u Srbiji obeležavaju drugi dan Božića ili Sabor presvete Bogorodice.

Ako ste zbunjeni oko toga kako se piše Srpska nova godina, setite se da je samo prvo slovo veliko.

Ponuda za turiste koju turističke agencije ubacuju u svoje programe jeste i proslava Srpske nove godine. Nekada se obično Mali Božić, kako drugačije zovu ovaj praznik, provodio u krugu porodice.

Višečlani nazivi praznika pišu se velikim početnim slovom (samo prva reč). Ukoliko su ostale reči u okviru naziva vlastite imenice, onda se i one pišu velikim slovom (Mali Božić).

Mesec januar je prepun praznika. Veliki hrišćanski praznik Bogojavljenje obeležava se devetnaestog januara. Tada se širom Srbije organizuju tradicionalna plivanja za bogojavljenski krst.

Pročitajte još: Zanimljive božićne poruke

Pridev sveti je sastavni i neispustivi deo imena, kako stoji u Pravopisu srpskog jezika, i piše se velikim početnim slovom.

Školska slava Sveti Sava obeležava se u školama širom naše zemlje dvadeset sedmog janura. Uz svečane priredbe, muzičke programe Savindan se prosljavlja kao radni dan.

Želimo vam srećne novogodišnje i božićne praznike!

The post Novogodišnji pravopis appeared first on Portal Mladi.

Jednačenje suglasnika po zvučnosti je glasovna promena koja nastaje kada se u okviru jedne reči jedan pored drugog nađu dva suglasnika koja se razlikuju po zvučnosti. Setite se one tabele sa zvučnim i bezvučnim suglasnicima:

Zvučni suglasnici: B G D Đ Ž Z DŽ

Безвучни сугласници: P K T Ć Š S Č F H C

Prvi suglasnik se jednači po zvučnosti sa drugim suglasnikom tako što se zamenjuje svojim zvučnim, odnosno bezvučnim parnjakom.

Onaj dečak je nizak. Ali ako bismo pridev nizak u istoj rečenici upotrebili u ženskom rodu, onda rečenica glasi ovako: Ova devojčica je niska.

Svi znamo da se gosti na svadbi zovu svatovi. Ali nećemo reći svatba, već čemo izvršiti glasovnu promenu jednačenje suglasnika po zvučnosti i zbog toga ta reč u srpskom jeziku glasi svadba.

I sledeći primeri takođe ilustruju navedenu glasovnu promenu:

Baš mi se jede burek. Hoćeš li otići do one čuvene buregdžinice da mi kupiš jedno parče?

Bezvučni suglasnici C, F, H koji štrče u ovoj tabeli nemaju svog zvučnog parnjaka, tako da nema promene kad se oni nađu ispred zvučnog suglasnika.

Međutim, kao što znate, u našem jeziku uvek ima neka odstupanja!

Pročitaj: Odstupi od promene

U govoru se uvek odvija jednačenje suglasnika po zvučnosti, ali u pisanju imamo nešto drugačije slučajeve, jer neke reči ne pišemo isto kao što ih izgovaramo.

Primeri poput sledećih: odseliti, odsustvo, podsticaj, podsmejavati, predstava, predsednik, podsetnik, predsoblje, podstanar, brodski, odšrafiti, odšetati, podšišati, odštampati, odškrinuti, predškolski… ilustruju nam odstupanje od glasovne promene jednačenje suglasnika po zvučnosti.

Pravilo glasi: kada se zvučni suglasnik d nađe ispred bezvučnih suglasnika s i š, nema jednačenja po zvučnosti.

Kao što smo već rekli u govoru će se uvek vršiti jednačenje po zvučnosti. Ali, pošto sa pisanjem stvari stoje malo drugačije, pogledajmo primere u kojima ćemo najčešće primetiti greške u pisanju!

Ako izgovorimo rečenicu: Pogledali smo najnoviju pretstavu, istu rečenicu moramo napisati pravilno: Pogledali smo najnoviju predstavu.

Greške ćemo uočiti i u sledećeoj rečenici: Moj najbolji drug se otselio u Španiju, ja sam zbog toga otsutan, i često ga sanjam, verovatno potsvesno. Podvučene reči treba napisati: odselio, odsutan i podsvesno, jer u navedenim primerima nema glasovne promene jednačenje suglasnika po zvučnosti.

Dakle, kada u tekstu vidite ts i tš – znajte da tu nešto nije u redu!

Moramo se savkodnevno zalagati za negovanje srpskog jezika, moramo bogatiti maternji jeziku, pa u tom slučaju i poruka napisana mobilnim telefonom mora biti pravilno napisana!

The post Kako se piše – Poziv za predstavu ili pretstavu? appeared first on Portal Mladi.

Verovatno ste bar jednom prilikom razgovora bili u situaciji da zastanete i zapitate se da li treba upotrebiti predlog u ili predlog na.

• Upravo sam se preselila na Slaviju, gde se nalazi tvoj stan?
• Ja stanujem na Novom Beogradu, u Studentskom domu ili možda se kaže u Novom Beogradu…

Danas je česta nepravilna upotreba predloga u i na. Kao što već sigurno znate predlozi su nepromenljiva vrsta reči koji stoje uz imenice ili imeničke zamenice i određuju različite odnose među rečima u rečenici. Što se tiče predloga u i na najčešće greške se javljaju kada je u pitanju prostor, delovi grada ili naseljenog mesta.

U ili na pravopis primeri

• Moj drug stanuje u ulici kneza Mihaila.
• Taj pas živi na ulici.

Da li ćemo upotrebiti predlog u ili perdlog na zavisi od percepcije. Smatra se da kada neko živi u nekoj ulici da ta osoba ima kuću ili stan u toj ulici, jer se ulica percepira kao prostor ograničen objektima. Ali pas je verovatno lutalica pa živi na ulici, nema svog vlasnika pa samim tim ne živi u kući.

Sledeći par primera kuća u selu i kuća na selu pokazuje nam da je upotrebom predloga u prostor ograničen, dakle selo je naseljeno mesto, dok se upotrebom predloga na gubi ideja o granicama, pa se selo može posmatrati kao jedna velika površina.

Konstrukcije sa predlozima u i na mogu se upotrebiti i u slučajevima koji ne označavaju tipičan prostor. Svi ste verovatno čuli izraze u duši i na duši. Dušu shvatamo kao prostor ispunjen emocijama i osećanjima, a kada upotrebimo konstrukciju sa predlogom na dobijemo malo drugačije značenje,pa nositi nekoga na duši znači osećati se krivim.

Na primeru gradova na ili u

Moja porodica živi u Beogradu, a ja sam odrasla na Zvezdari. Zvezdara je deo Beograda, jedna od opština, pa je prirodno upotrebiti predlog na. Dakle, naš glavni grad podeljen je na opštine, pa je samim tim prostor ograničen.

Možete živeti u Novom Sadu, u Nišu, u Kragujevcu ili možda vaš dečko ili devojka živi na Slaviji, na Novom Beogradu… Sve su ovo lepa mesta, a vi se potrudite da pravilno izgovarate konstrukcije, jer nikad se ne zna, možda ćete u budoćnost stanovati na Ubu!

The post Pravopis – Život na selu ili u selu? appeared first on Portal Mladi.

U prilici sam da se svakodnevno sretnem sa greškama prijatelja, poznanika, ali i običnih prolaznika. Uglavnom ih ispravim, ali u poslednje vreme to ne radim zato što taj čin doživljavaju kao neku vrstu poniženja, tako da sam odlučila da ovaj tekst posvetim nekim greškama sa kojima sam se susrela u prethodnom periodu.

Jedan od najvećih „bisera” bio je upravo glagol iz naslova, koji u govoru jedne osobe glasi „kolapsirati”. Kada je to izgovorila, zamislila sam se na trenutak, najpre nisam mogla da verujem šta sam čula, ali svakako da je ovaj glagol napravila ugledajući se na imenicu „kolaps”. Sve to bi sasvim bilo u redu da se ne interesujemo tvorbom reči, ali kada se malo pogleda poreklo imenice i glagola, vidi se da je ono drugačije. Naime, imenica „kolaps” potiče od collapsus (lat.), dok je glagol „kolabirati” izveden od collabi (lat.).

Dakle, očigledno je da su tvorbeni procesi uzeli maha i stvorili izvesna odstupanja. Ovo nije jedini slučaj ovakve pojave, nju možemo sresti i u sledećim primerima: aplauz – aplaudirati, eksplozija – eksplodirati, korozija – korodirati, aluzija – aludirati.

Sledeća greška, i to veoma česta jeste nepravilna upotreba glagola „kidnapovati”. Više puta sam imala prilike da čujem kako ga ljudi izgovaraju kao „kindapovati”, „kindapovana” i sl. Poreklo ovog glagola je u engleskom jeziku, tačnije od reči „kidnap”, koja znači „uzeti nekoga na silu, oteti”.

Iako su mnogi upoznati sa distinkcijom glagola „izviniti se” i „izvinuti se”, i dalje ga upotrebljavaju nepravilno. Na primer, često umesto „da me izviniš” kažu „da me izvineš”. Očigledno je da pravilo samo postoji da bi se znalo, ali ne i primenilo.

Sledeći primer nije katastrofalna greška, ali određeni normativisti daju preporuku za situacije kada koji glagol treba upotrebiti. Naime, u pitanju su glagoli „zahvaliti” i „zahvaliti se”. Prvim glagolom se iskazuje zahvalnost, dok drugi označava učtivo odbijanje. Dakle, kada Vas neko ponudi čokoladom, ako je pojedete, nakon toga bi trebalo reći da zahvaljujete, a ne da se zahvaljujete, kako kasnije ne bi bilo: „Zahvalio/la se, ali nije odbio/la.” Svakako, govorna praksa potvrđuje da su oba glagola u ravnopravnoj upotrebi, tako da je isključivo na pojedincu da li će se držati preporuke normativista.

Evro ili euro? Pošto se nalazimo u vremenu kada je novac veoma bitan, valjalo bi da znamo kako se zove strana valuta kojom se najčešće koristimo. Naravno, u pitanju je evro. Dakle, kaže se „evro” (Evropa), a ne „euro” (ne živimo u Europi).

Nadam se da ste u ovom tekstu našli objašnjenja za određene nedoumice, prihvatite ih i slobodno učtivo ispravite nekoga. Verujem da ste primetili da je i sam naslov neispravan, trebalo bi napisati „kolabirati”. Odgovor na to pitanje ostavljam meteorolozima, i dodajem „Volimo srpski jezik svakog dana pomalo. Srpski jezik nema nikoga drugog osim nas.” (Dušan Radović)

The post Da li ćemo kolapsirati ovog leta? appeared first on Portal Mladi.

„Svakodnevno Nepravilno Izražavanje” uzelo je maha. U potrazi za antivirusom i neophodnim izlečenjem, potrebno je utvrditi uzroke ove pojave.

Ponekad se radi o greškama u domenu finesa, međutim neretko su posredi i “krupnese“. Naš narod voli da pridaje rečima značenja koja se njemu čine logična. Pa je tako konformista neko ko voli komfor, a ne neko ko se prilagođava situaciji i prihvata tuđa mišljenja. Lojalan čovek je neko debeo, iako u svom pravom značenju označava nekog odanog. A dubioza se koristi za nešto duboko, komplikovano, umesto ispravno – sumnjivo.

Da bismo videli kako to sve izgleda uživo, zamislimo jedno sunčano subotnje jutro na Bajlonijevoj pijaci u samom centru Beograda.

I evo došli ste na izvorište Najnovijeg serbskog jezika po govoru prostoga naroda pisanog, a da ćete toga postati svesni čim se uputite ka tezgi s povrćen iz drugog reda. Tu ima od najsvežije ponude buranije, kronpira, šangarepe do nandžare i kurukuza. Umesto boranije, krompira, šargarepe, pomorandže i kukuruza.

Taman da pomislite na njega, a “infrakt“ je već “strefio” nekog od prodavaca jer ga je kupac “pogledao pogledom besa”. Zar je mogao nečim drugim da ga pogleda? To “pogleda” je suvišno. A suvišnih reči imamo i u nizu drugi primera: „Suze joj potekoše iz očiju.“ Pošto su mogle i iz ušiju? „Vratio se nazad.“ Jer napred nije mogao, dakle, dovoljno je “vratio se“. „Sišli smo dole“, pošto gore niste mogli. „Uzela je rukom“ kao da je mogla da uzme nečim drugim.

Ako ste jedan od onih što su na pijacu došli „s kolima“, verovatno ste ih držali za ruku i šetali s njima jer drugačije niste mogli doći S kolima već samo „kolima”. A sa prijateljem ste mogli šetati pa čak i to samo pod uslovom da niste šetali sa prijateljOm.

Ako izađete malo sa pijace i prošetate niz Dušanovu ulicu greške bivaju sve podnošljivije, pa je tako jedan lokal „Zatvoren zbog renoviranja“ umesto pravilno „Zatvoren RADI renoviranja“ jer renoviranje nije uzrok već povod zatvaranja.

Čini se da svako drugo istraživanje bolesti duha, jezika, mašte i sličnog upućuje na tehnologiju. Tu se piše kako se stigne. Vreme je brzo i vremena za pravopis u brzinskom dopisivanju jednostavno nema. Moguće je da će svo to skrnavljenje jezika ući u naše svesti dovoljno duboko da ćemo granicu između pravilnog i nepravilnog izgubiti, a to shvatiti onda kada nam bude zaista potrebna.

Urednica dečije radijske emisije “Dobro jutro, deco“, Vesna Ćorović Butrić, opisala je kako se u njenoj redakciji na Radio Beogradu deca uče pravilnom izražavanju. “Mi uzmemo jedan veliki džak reči pa onda te reči odvajamo. Glomazne i teške bacamo u vodu, a lepe stavljamo u šešir. Te lepe reči  bojimo različitim bojama, a potom od njih sastavljamo pravilne rečenice.

” Moguće je da bismo imali mnogo više pismenih, kada bi deca u školama učila jezik na zanimljiviji način, a ne samo suvoparnim bubanjem. Ipak, urednica dodaje da bismo se svi pravilnije izražavali kada bismo malo više slušali decu dok pričaju jer “osnovci, a najviše na završetku osnovne škole, su najobrazovaniji kada su jezik i govor u pitanju.”

Novinarka kroz šalu kaže: “Tako kad imamo problem ovde na radiju, mi zovemo osnovce da nam kažu kako se rešava.“ Ipak, vremenom se to znanje zaboravi, a uzrok zaborava je možda to što se prilagođavamo govoru većine, a možda i kratkoročno sećanje na časove srpskog jezika. Međutim, ona dodaje da se ne treba striktno držati jezičkih pravila, jer je i jezik živa stvar, pa ako bi forma bila važnija od suštine, izgubio bi se smisao.

Mediji su takođe važni kada je izražavanje u pitanju. Govor kvarimo slušanjem i gledanjem televizijskih i radio emisija u kojima voditelji i gosti pogrešno govore, čitanjem pogrešno napisanih novinskih i drugih neknjiževnih tekstova, ignorisanjem pravopisnih i gramatičkih grešaka. Dešava se da neki ljudi nikada u potpunosti ne ovladaju književnim jezikom, pa još ako se zaposle kao spikeri ili novinari, mogu nametati svoj govor onima koji su do tada pravilno govorili

“Radio Beograd je stara kuća u kojoj se i dalje vodi računa o izražavanju. Tu postoje spiker i lektor koji se bave jezikom“, kaže urednica.  Međutim, čini se da na ostalim radijskim stanicama to nije slučaj, pa tu nailazimo na još jedan uzrok nepravilnog izražavanja.

„Mediji često na pogrešan način pristupaju jeziku. Na taj način se pravopisno neispravna rečenica vremenom prihvata kao pravopisno ispravna. Novine (pa makar to bila i internet stranica) moraju kontrolisati tekstove koje objavljuju“, kaže profesorka srpskog jezika i knjževnosti Prve beogradske gimnazije, Sandra Jovanović.

Ona dodaje sumnju : “Možda je česta promenljivost pravopisnih pravila dovela do situacije da se ne zna šta je pravilno i kako nešto napisati. Imate situaciju gde se jedan isti jezički problem rešava na nekoliko različitih načina u nekoliko priručnika. Odatle treba krenuti. Usaglasiti sve a zatim krenuti sa pravim opismenjavanjem naroda. Držati se istih, jednakih pravila dugoročno.”

Postoji još razloga, navodi profesorka: ”Ponekad se dešava da nedovoljna informisanost i neobrazovanost utiču na ograničen rečnik govornika. Ponekad uzrok može ležati i u želji da se pokaže poznavanje samog jezika ili samog izraza i da upravo to povede govornika negde gde nikako nije smeo krenuti. Lično se uvek držim jedne teorije-ne koristi reč za koju nisi siguran šta tačno znači.”

Profesorka zaključuje: ”Jedini način da se utiče da ljude da govore pravilno je da se često nalaze u okruženju u kom se govori i piše pravilno.”

Tu je i pomodarstvo. Zbog njega neretko ispadamo smešni ili se u najmanju ruku ogrešujemo o neko gramatičko pravilo.

„Ljudi su skloni da prihvate te pomodice: „najbolji teniser ikada!” Ili „okej”, ili „super”, ili „vau”, „za poneti”, jer svi tako govore. Ljudi se time koriste, jer mi često imamo kompleks niže vrednosti i mislimo da ako nešto preuzmemo iz drugog jezika, da je to bolje nego u našem jeziku.”, kaže profesor Fakulteta političkih nauka na Katedri za novinarstvo i komunikologiju, Dobrivoje Stanojević.

Oni koji slede ove takozvane nove trendove unose engleski jezik u srpski jer smatraju da je takav način govorenja i pisanja zanimljiv. Usled toga što neretko ne znaju dobro ni engleski, dolazi do pogrešnog prevoda ili srpski jezik govore koristeći englesku rečeničnu konstrukciju, a ovakvim govorenjem unosimo zabunu, prednost dajemo engleskom pri tom nepotrebno zapostavljajući svoj jezik.

„Modni časopisi prednjače u forsiranju anglosrpskog, jer je valjda sve lepše ako se napiše na engleskom. Sportski novinari uglavnom ne poznaju gramatička pravila, a niko ih zbog toga ne kritikuje već ih, naprotiv, pušta da govore šta hoće i kako žele, a u novinskim člancima može se uočiti i neznanje pravopisa njihovih autora. U retko kojoj redakciji ima lektora, a i kad ih ima, urednici ih ne slušaju, pa prepravljaju lektorske ispravke, to jest vraćaju tekstove na staro, nepravilno”, smatra leksikograf, Violeta Babić.

„Nekad ogrešenja o jeziku nije nešto što je najstrašnije kad je reč o jeziku, više su opasne afektacije, manipulacije. Činjenica da se ljudi prave učenijima nego što jesu zato što se koriste stranim rečima i to je često pogrešna upotreba u skladu sa zvučenjem, a ne sa značenjem što mi nazivamo narodnom etimologijom. Na izvestan način ja sam uvek zahvalan ljudima koji govore, trudim se da više slušam, nego da govorim, a kad čujem da neko greši meni to mnogo govori o njemu”, kaže profesor Stanojević

„Kada neko ne zna šta znači neka reč, pridaje joj značenje koje pretpostavlja na osnovu nekih segemenata reči koje prepoznaje. U pitanju je poluobaveštenost, koja je jedan od najvećih neprijatelja u učenju i savladavanju bilo kakvih sadržaja” kaže lingvista Rajna Dragićević i dodaje da rešenje vidi u tome da u školi treba isplanirati mnogo više časova za upoznavanje učenika sa rečnicima i za služenje njima.

Neproveravanje značenja reči dovodi do učestale pojave ovakvih grešaka, ali Violeta Babić smatra da do ovakvih grešaka dolazi najviše zbog slabog interesovanja za knjige i čitanje.

„Ljudi često pridaju rečima pogrešna značenja ili ne dozvoljavaju korišćenje figurativnih upravo zato što malo znaju i još manje čitaju, a misle da znaju. Trebalo bi da uzmu Rečnik srpskog jezika u ruke, prelistaju ga, pa bi odmah zaključili da greše, jer reči imaju mnoga značenja, osnovna i figurativna, i da, na primer, uopšte nije tačno da se „knjige ne izdaju, već prijatelji”. Izdaju se i knjige, kao što se i prijatelji mogu ostaviti na cedilu i izdati. Samo kad bi više njih hteli da pročitaju te izdate knjige.”

Profesor Stanojević kaže da je naš jezik težak, te da bi mogao malo da se pojednostavi, ali da mi to ne možemo da uradimo. „Jezik ima svoja pravila nezavisno od nas i o težini jezika ne možemo suditi tako olako, zato što su sva ta pravila u jeziku nastala iz neke životne potrebe.”.

Violeta Babić ipak smatra da gramatička i pravopisna pravila nisu razlog što se ne govori pravilno, već zato što kod mnogih ne postoji želja za pravilnim govorom, čitanjem i učenjem. A dosta njih spontano prihvata govor oko sebe koji je često nakaradan.

„Ne smatram da je srpski jezik preopterećen gramatičkim i pravopisnim pravilima. Ima ih onoliko koliko je neophodno da bi se jedan jezik normirao. Mislim da mnogi misle kako odlično znaju srpski jezik samim tim što su rođeni u Srbiji i da zato ne žele da se bave gramatikom i pravopisom i bilo šta uče. Malo se čita, rečnik se ne bogati, a onda, na kraju, gramatika bude kriva za sve!”

Ipak, glavnu ulogu u razvoju jezičke kulture ima škola. Veliki broj govornih grešaka najviše govori o našem lošem školskom sistemu. U nižim razredima osnovne škole u Mađarskoj je predviđeno osam časova maternjeg jezika nedeljno, u Rusiji – devet, u Turskoj i Francuskoj – deset. U Srbiji je predviđeno pet časova srpskog jezika nedeljno. U srednjim stručnim školama jedva je sprečeno smanjivanje broja časova na samo dva nedeljno

„Uvećavanje broja časova srpskog jezika u školi i usklađivanje planova i programa za taj predmet sa realnim potrebama učenika. Ruski jezik kao školski predmet u Rusiji ima nadpredmetni status i takav status omogućava da se broj nedeljnih časova ruskog jezika ne može porediti sa nedeljnim fondom časova iz drugih predmeta. Zalažem se za nadpredmetni status srpskog jezika u školama u Srbiji. Zalažem se i za razdvajanje nastave srpskog jezika od nastave književnosti. Javna je tajna da se u srpskim gimnazijama i srednjim školama, jezik uopšte ne uči, već se obrađuje iskučivo književnost”, smatra profesorka Dragićević.

„Nema dovoljno nastave jezika, nema dovoljno časova, nema dovoljno usredsređenosti, nema dovoljno stručnih kadrova, nema dovoljno ni discipline, ni samodiscipline da se uči jezik. Mislim da je nedovoljno pet časova nedeljno. To je supstanca svega. Čime god da se bavite, vi se bavite jezikom. Ima li predmeta koji može da opstane bez jezika? Čak i kad prepričavate to kako ste doživeli neku sliku morate se služiti jezikom. Idealno je imati svaki drugi čas jezik i književnost zato što kad bolje poznajemo jezik možemo bolje da iskažemo misli i osećanja”, ističe profesor Stanojević.

Svako ogrešenje o normu ima svoju zakonitost, ima svoju motivaciju i nije bez veze iako može delovati bezvezno. Kad se neko ogreši o normumožemo mnogo da saznamo o njemu: zašto se ogrešio o normu, da li zato što je neobrazovan, zato što je nemaran, zato što potiče iz nekog kraja, zato što je uznemiren, uzbuđen, usplahiren… Onom ko pametno sluša to može mnogo da govori. Nama o ljudima, kad se ogrešuju o normu, to govori o mnogo stvari, ne mora nužno da to budu negativne stvari. Postoje relativno obrazovani nitkovi, koji zato što su nitkovi ne mogu biti intelektualci, a postoje i relativno neobrazovani pošteni ljudi koji s obzirom na svoj stav mogu biti intelektualno ostvareni.

The post Zavladao virus SNI! appeared first on Portal Mladi.

Koliko puta vam se desilo nešto slično ovome? Da li je ispravno Pavla ili Pavleta? Kako treba deklinirati ovo ime? A šta ćemo sa sledećim imenima: Đorđe, Rade, Mile i slično?

Kako biste konačno u svojoj glavi razrešili ovu veoma čestu nedoumicu, sledi tekst koji će objasniti čitavu zavrzlamu.

U srpskom jeziku postoje tri deklinacije po kojima se imenice mogu menjati. Imenice koje nas sada interesuju jesu one koje se menjaju po prvoj deklinaciji, i to vlastita imena i muška imena od milja koja imaju nastavak –e (Pavle, Đorđe, Mile, Dule, Rade, Đole, Nele).

Imena Pavle i Đorđe imaju sledeći tip promene: Pavle, Pavla, Pavlu, Pavla, Pavle, Pavlom, Pavlu; Đorđe, Đorđa, Đorđu, Đorđa, Đorđe, Đorđem, Đorđu, a prisvojni pridevi izvedeni od ovih imenica bi bili: Pavlov i Đorđev. Međutim, u svakodnevnom govoru imamo prilike da čujemo i nešto drukčije oblike (Pavleta, Đorđeta, Pavletov, Đorđetov i slično) koji ni u kojem slučaju nisu pravilni.

Kada su u pitanju Mile i Rade, situacija je malo komplikovanija. Ovi primeri se mogu menjati dvojako, a promena zavisi od toga odakle je osoba i za koji način se opredelila (postoje zapadni i istočni tip promene), te možete reći i Mila i Mileta, Rada i Radeta (Milov i Miletov; Radov i Radetov).

Nadimci – Dule, Đole, Nele proširuju svoju osnovu i pravilno je reći: Duleta, Đoleta, Neleta (Duletov, Đoletov, Neletov).

Ako malo bolje pogledamo situaciju i pravila, zaključuje se da su primeri koji proširuju svoju osnovu uticali i na imena Pavle i Đorđe, te zbog toga govornici i ovim imenima dodaju infiks i dekliniraju ih neispravno, za šta nema opravdanog razloga. Dakle, nikako Đorđu i Pavlu ne proširujte ime, a u ostalim slučajevima to treba raditi, sem kada je u pitanju neki Rade ili Mile koji je navikao na zapadnu promenu.

Nadamo se da smo ovim tekstom konačno razjasnili nedoumicu i da ćete ubuduće koristiti ispravne primere. Kada budete sreli nekog Pavla, nemojte više razmišljati da li treba reći da ste sreli Pavla ili Pavleta. Isto tako, upoznajte nekog Đorđa ili Mileta, a možda čak i nekog Rada.

The post Pavla ili Pavleta? appeared first on Portal Mladi.

Naime, infinitiv je prost i neličan glagolski oblik uz koji u srpskom jeziku ne stoje predlozi, tačnije uz glagole ne idu predlozi. Predlozi su nepromenljiva vrsta reči i mogu se naći ispred imenskih reči (imenice, imeničke zamenice, prilozi, brojevi). Definišu odnose između određenih pojmova ili određuju značenje padežnih oblika (na stolu, ispod stola, za stolom, do stola, oko stola).

Dakle, konstrukcije poput navdenih: za poneti, za ne verovati, za poludeti i slično, mogli bismo na primer zameniti sledećim konstrukcijama: Mogu li da dobijem jednu kafu za usput? Molim Vas, pripremite mi jednu kafu da ponesem/za nošenje. Takođe bismo tu istu kafu mogli poneti za nekoga (druga, koleginicu, devojku). Šta se sve danas dešava u svetu, jednostavno da ne poveruješ. Šta kažeš? Pa to je da čovek poludi!

Znači, u ovakvim i sličnim primerima, umesto nepravilne konstrukcije za + infinitiv, gramatički je svakako daleko prihvatljivije upotrebiti na primer glagolsku imenicu, lični glagolski predikat, rečenicu sa modalnim predikatom ili pronaći neku sasvim četvrtu opciju, a ipak na pravilan način iskazati ono što želimo reći.

Još neki primeri koji su se usidrili: Napravi mi nešto za pojesti. Služite li ovde nešto za pojesti? Nisam položio test koji smo imali u sredu. To je za zanemariti u odnosu na uspeh koji si do sada postigao. Ili ako neko stvarno nije učio, rekli bismo mu verovatno: To je bilo za očekivati!

Ne zahteva mnogo truda, a ispravno je: Napravi mi nešto da jedem. Služite li ovde nešto za jelo? To je zanemarljivo/treba zanemariti u odnosu na uspeh koji si do sada postigao. To je bilo očekivano/za očekivanje. Šta si drugo mogao da očekuješ?

Ne prihvatajte olako baš sve što vam se servira. Ne nosite sa sobom ono što nije za poo…nošenje!

The post Ovo nije za zanemariti! A ni kafa nije za poneti! appeared first on Portal Mladi.

Jednačenje suglasnika po zvučnosti je glasovna promena koja nastaje kada se u okviru jedne reči jedan pored drugog nađu dva suglasnika koja se razlikuju po zvučnosti. Setite se one tabele sa zvučnim i bezvučnim suglasnicima:

Zvučni suglasnici: B G D Đ Ž Z DŽ

Безвучни сугласници: P K T Ć Š S Č F H C

Prvi suglasnik se jednači po zvučnosti sa drugim suglasnikom tako što se zamenjuje svojim zvučnim, odnosno bezvučnim parnjakom.

Onaj dečak je nizak. Ali ako bismo pridev nizak u istoj rečenici upotrebili u ženskom rodu, onda rečenica glasi ovako: Ova devojčica je niska.

Svi znamo da se gosti na svadbi zovu svatovi. Ali nećemo reći svatba, već čemo izvršiti glasovnu promenu jednačenje suglasnika po zvučnosti i zbog toga ta reč u srpskom jeziku glasi svadba.

I sledeći primeri takođe ilustruju navedenu glasovnu promenu:

Baš mi se jede burek. Hoćeš li otići do one čuvene buregdžinice da mi kupiš jedno parče?

Bezvučni suglasnici C, F, H koji štrče u ovoj tabeli nemaju svog zvučnog parnjaka, tako da nema promene kad se oni nađu ispred zvučnog suglasnika.

Međutim, kao što znate, u našem jeziku uvek ima neka odstupanja!

U govoru se uvek odvija jednačenje suglasnika po zvučnosti, ali u pisanju imamo nešto drugačije slučajeve, jer neke reči ne pišemo isto kao što ih izgovaramo.

Primeri poput sledećih: odseliti, odsustvo, podsticaj, podsmejavati, predstava, predsednik, podsetnik, predsoblje, podstanar, brodski, odšrafiti, odšetati, podšišati, odštampati, odškrinuti, predškolski… ilustruju nam odstupanje od glasovne promene jednačenje suglasnika po zvučnosti.

Pravilo glasi: kada se zvučni suglasnik d nađe ispred bezvučnih suglasnika s i š, nema jednačenja po zvučnosti.

Kao što smo već rekli u govoru će se uvek vršiti jednačenje po zvučnosti. Ali, pošto sa pisanjem stvari stoje malo drugačije, pogledajmo primere u kojima ćemo najčešće primetiti greške u pisanju!

Ako izgovorimo rečenicu: Pogledali smo najnoviju pretstavu, istu rečenicu moramo napisati pravilno: Pogledali smo najnoviju predstavu.

Greške ćemo uočiti i u sledećeoj rečenici: Moj najbolji drug se otselio u Španiju, ja sam zbog toga otsutan, i često ga sanjam, verovatno potsvesno. Podvučene reči treba napisati: odselio, odsutan i podsvesno, jer u navedenim primerima nema glasovne promene jednačenje suglasnika po zvučnosti.

Dakle, kada u tekstu vidite ts i tš – znajte da tu nešto nije u redu!

Moramo se savkodnevno zalagati za negovanje srpskog jezika, moramo bogatiti maternji jeziku, pa u tom slučaju i poruka napisana mobilnim telefonom mora biti pravilno napisana!

The post Idemo na predstavu ili pretstavu? appeared first on Portal Mladi.

Naime, Pravopis Matice srpske u svojim najnovijim važećim izdanjima kaže da je samo Ankičin tačan oblik. Zašto je to tako? Kako onda neko kaže i drugačije? Koje jezičke pojave se treba dosetiti i razrešiti dilemu?

Vraćamo vas u šesti razred osnovne škole. Da, sigurno je bilo davno, ali mora da je u vašem pamćenju, barem u obrisima, ostalo nešto od onoga što je rađeno na časovima srpskog jezika. Među svim tim nastavnim jedinicama nalazi se i ona o glasovnoj promeni pod nazivom palatalizacija. Ono što se najlakše pamti u vezi sa ovom promenom je sledeće: zadnjonepčani suglasnici K, G i H prelaze u prednjonepčane suglasnike Č, Ž i Š ispred I, J, E i A (koje je nepostojano). Da nema određenih situacija kada ne dolazi do promene, problema nikako ne bi bilo. Međutim, izuzeci su tu i moramo se što bolje potruditi da ih upamtimo i ne mešamo sa onim slučajevima koji ispunjavaju pravila promene.

Česta kolebanja se mogu sresti u prisvojnim pridevima obrazovanim sufiksom –in. Ovi pridevi su izvedeni od imenica na –ica i po pravilu bi trebalo da dobiju nastavak –ičin. Sledeće reči mogu ilustrovati pređašnju tvrdnju: Novičin, Ankičin, Miličin, Maričin, Ružičin, Dušičin,, Jeličin, Slavičin, Zoričin, Dragičin, Koprivičin itd. Složićemo se s tim da smo u prilici da čujemo i drugačije oblike: Novicin, Ankicin, Milicin, Maricin, Ružicin, Dušicin, Jelicin, Slavicin, Zoricin, Dragicin, Koprivicin i slično, ali svi ovi oblici su neispravni. Ovo je zaista lako, ali šta je sa: Sunčicin, Ančicin, Dubravčicin i sličnim rečima? Za ovu drugu grupu reči postoji jedno sasvim opravdano, razumljivo i prihvatljivo objašnjenje. Kada bi se glasovna promena dogodila, ove reči bi zvučale ovako: Sunčičin, Ančičin, Dubravčičin i imali bismo dva identična sloga jedan do drugog. Pokušajte da ih izgovorite, morate da priznate da je to malo teže, te se iz tih razloga i odstupa od palatalizacije i nemamo udvajanje slogova u prisvojnim pridevima. Moguće da ovo doživljavate kao poteškoću, ali je osnovna namera da se olakša sam izgovor.

Ovaj tekst je trebalo da reši ovu čestu zavrzlamu i poduči vas i podseti na palatalizaciju. Dakle, nadalje bi trebalo da upotrebljavate samo oblik Ankičin. Još jedna napomena: u dvosložnim hipokoristikama – Micin, Jocin, Jucin palatalizacija izostaje i samo ovi oblici su u skladu sa normom.

The post Da li se kaže Ankicin ili Ankičin? appeared first on Portal Mladi.

Ah, ti padeži i deklinacija imenica, svi ti nastavci i izuzeci! Ne borite se protiv toga, jer sve se može savladati, a zaista je lep osećaj jezikom ovladati! Zato, evo razrešenja nekih nedoumica.

Deklinacije imenica

U srpskom jeziku postoje 4 vrste promene imenica. U ovom tekstu biće reči o imenicama prve vrste (deklinacije). Tu spadaju imenice muškog roda koje se završavaju na suglasnik i imenice muškog i srednjeg roda čija se osnova završava na suglasnik sa oblikom nominativa jednine na –o i –e: Sutra imam ispit. Gde je Đorđe? Znam jedno lepo mesto na koje možemo otići. Sunce je najbliža zvezda Zemlji.

Najčešće greške pri promeni ovih imenica javljaju se kada je reč o instrumentalu jednine. Imenice prve vrste u ovom padežu imaju nastavak –om, ali ponekad i –em.

Ukoliko se osnova ovih reči završava na prednjonepčani (palatalni) suglasnik, nastavak za instrumental biće –em. Ako niste sigurni koji su to prednjonepčani suglasnici, evo jednog primera iz školskih klupa u kome su početna slova u rečenici upravo prednjonepčani suglasnici: Čika Đorđe žvaće šljive, njegova ćerka Ljiljana jede džem.

Stoga će instrumental jednine ovih imenica glasiti:

• Iseci lubenicu ovim nožem.
• Bila sam u kupovini sa mužem i nije ni reč rekao dok me je čekao, zamisli!
• Sara, upoznaj me sa tim mladićem.
• Sanjao sam da se borim sa zmajem.
• Najinteresantniji trenuci u mom životu bili su oni provedeni sa prijateljem.
• Kuda si krenuo s tim konjem, mačem i bičem?!
• Išao sam sa Radošem i Milošem na utakmicu.

Međutim, biće: kaišom, jurišom, gulašem ali i gulašom. Nakon završetka –c, može se javiti kako nastavak –om, tako i nastavak –em, i to:

• a) –om kada se u osnovi imenica nalazi vokal –e: Mnogi ljudi se bave švercom. Moj pas baš voli da trči za zecom. Nemoj nikoga nazivati kepecom!
• b) –em kada se reč završava na –ac i sadrži u sebi nepostojano A: Da li si se ikada družio sa crncem? Kako se slažeš sa svojim ocem? Putovao sam vozom sa jednim Bosancem i Makedoncem.

Kejem ili kejom?

I inače, kada se u prethodnom slogu u reči nalazi vokal –e, koristimo nastavak –om kako bismo ispoštovali disimilaciju (razjednačavanje glasova): Koliko problema imam sa ovim padežom, ne mogu više da učim! Hajde da prošetamo kejom i da ti na nekom zidu nacrtam nešto sprejom!

Kad već prićamo o ovome, znate li kako se pravilno piše naziv nekog keja? Naziv je ispravno napisati velikim slovom na početku naziva.

Dakle pravilno je napisati Zemunski kej, Dunavski kej, Savsk kej. Ukoliko je pak reč kej na početku onda je isto treba napisati velikim slovom. Kej oslobođenja.

Princom ili princem

Reči kao što su: princ, špic, blic, češće se javljaju u sledećem obliku: princom, špicom, blicom, ali su zastupljene i sa nastavkom –em. Možda vam se sada malo vrti u glavi, ali kada jednom usvojite pravila, kasnije ćete i podsvesno ispravno govoriti.

Hajdete sad u šetnju kejom sa svojim princem, princezom ili prijateljem!

Najčešće greške

• princ – princem (ne princom)
• nos – nosem (ne nosom)
• nož – nožem (ne nožom)
• sprej – sprejom (ne sprejem)
• kej – kejom (ne kejem)
• kelj – keljom (ne keljem)
• konj – konjem (ne konjom)
• kreč – krečom (ne krečem)
• mesec – mesecom (ne mesecem)

The post Padeži i deklinacije – Kejem ili kejom? Princom ili princem? appeared first on Portal Mladi.