Sumnjivo lice – Nušićevska tirada

    Predstava Vojislava Arsića ali i svih njenih aktera, premijerno izvedena 27/28/29. juna u Mikser hausu, jeste Sumnjivo lice koje je i komad o Nušiću i za Nušića. Sastoji od tri dela. Inscenacija predgovora koji je sam Nušić pisao, a koji je ovde neki pozorišni esej o sudbini izvođenja Sumnjivog lica, potom sam komad, i na kraju, ‘survavanje u realnost’ neka vrsta epiloga u sadašnjosti.

    sumnjivo liceFoto: Jelena Janković

    Dijalog Nušića-pisca i Nušića-direktora

    U prvim decenijama svog izvođenja SL je preterano žuljalo ‘dinastiju’ i nije izvođeno 36 godina. Shodno tome, u prvom delu pratimo dramatični agon između mladog pisca i svakog novog direktora pozorišta. Dok i sam Nušić nije postao direktor pozorišta. Otrovno cinično, dramatizuje se i dijalog između Nušića-pisca i Nušića-direktora. Ni sam Nušić nije mogao da prevaziđe taj kulturni kratki spoj. Sudbinu umetnosti, koja je uvek negde između ove dveju krajnosti, doživeo je jedan čovek u sebi. 

    Ceo ovaj prvi deo muzički i koreografski ostvaren je pod nekom zlosutnom atmosferom, koja treba da oliči onaj tragični tretman komada koji je, neslavno počeo neslavno i završio. Od anatemisane i kontroverzne, do banalizovane drame preteranim izvođenjem svedene na poštapalice i kurtoazne klišee. Ovaj prvi deo mi se naročtio dopada jer je obogaćen nekom naivnom patetikom, mladalačkom i svežom. Kada Marica (više zapravo mlada glumica Isidora Simijonović) buntovno i drsko očitava lekciju publici, to je zaista i naivno i veličanstveno.

    Svaka replika se vrtoglavo ponavlja, i nekako ‘euteka!’ zazveči u ušima gledalaca. Provlačeći ih kroz koreografske sekvence (scenski pokret Andreja Kulešević), često u nekim treš formama, replike se pevaju turbo-narodnjački, kabaretski orkestriraju ili horski natrljavaju publici na nos. Tako se sa Nušića skida skrama ozbiljnosti i pepeo kanonizovanosti, i ubrizgava malo živosti.

    13643774_10210352354433143_1555988177_nFoto: Jelena Janković

    Kao pokvarena ploča

    Taman kada predstava preti da postane haotično deklamovanje parola, u jednom obrtu, počinje komad. Tu već igra postaje strašno prljava, bezobrazna i vulgarna, sa svim brutalnim pandurskim primitivizmom (Jerotija kao maestra gadosti i gnusoba odlično izvodi Zoran Pajić). Ipak, izbegnuta je i zamka da se predstava svede na nisku komiku i krezubo kreveljenje publici. Sve je uglavnom tugaljivo poznato i uvek podseća na nekog poznanika, rođaka ili službenika kog svi dobro znamo. A nadam se, i poznanika, rođaka i službenika kog otkrivamo u sebi.

    Na momente predstava podivlja – kao kada fantomi pevaju sentiš Volimo te otadžbino naša, ili ‘senzacionalno’ prvi put na sceni, poligraf uživo, ili Anđa koja leleče u narodnjačkom melosu (muzika Irena Popović Dragović, songovi Minja Bogavac). Tada SL postaje usijano od prenatrpanosti svim bizarnim aporijama naše svakodnevnice, do sadizma odvrnuto pravo u našu facu. Srbija ovde zvuči kao pokvarena ploča koja stalno obrće jedno isto, trokira mestimično, ali uglavnom tera staru pesmu.

    Glumci poput automata recikliraju navijačke parole, narodnjačke stihove, bombastične naslove iz štampe. Na trenutke, izvođači nas voditeljsko-senzacionalističkom glumom vode kroz tolk-šou o sopstvenoj savremenosti. I estradnim pa i turbofolk mehanizmima, ove predstava se suočava sa tom realnošću njenim sredstvima. Vraća joj istom merom. Ovo je žuti tabloidni Nušić, sa televizorima razbacanim po sceni, što vrlo priliči načinu na koji mi, isključivo preko medija, percipiramo realnost.

    13649692_10210352354593147_1033484056_nFoto: Jelena Janković

    Dok nam se ne smuči

    Predstava bi mogla imati dugoročniji domet da je bilo manje dnevnopolitičke realnosti, ali ona je i nastala upravo iz krika bunovne sadašnjice, strave na javi koju živimo. Iz naše želje da se iskobeljamo iz kanalizacije u kojoj plivamo što postaje ekstremni sport. Priča o tome da angažovano pozorište popularno (i prevaziđeno) a koja ovih dana šapće čaršijom je nerazumevanje suštine umetnosti.

    Nije stvar popularnosti već u pitanju nužda, možda na fiziološkom nivou. I ova predstava ipak jeste neka vrsta olakšavanja, pre svega za one koji su je radili, a i za nas koji možemo da i gledanjem u njoj učestvujemo. Zato je ona i prljava, jer izvlači na scenu sva naša sranja. Ali ne kenja nam. Nema ni potrebe da nešto deklamuje, već da katkad ludački zabavno a katkad ludački žalosno uživamo u sopstvenoj gadosti. Dok nam se konačno ne smuči.

    Ako je ovo efemerni nivo ove predstave koji, nadam se, neće biti nušićevski večno aktuelan, ono što je njen dugoročni uticaj jeste potpuna promena koncepta SL-a. Ovo je više pozorišni esej o Nušiću, o sudbini SL koja nije nimalo smešna. Za ovo treba biti i dovoljno bezobrazan, i dovoljno hrabar, malo lud, a ipak ponajpre zajebano pametan. Nekako osećam da ova predstava dostojno komunicira sa čitavom našom komediografskom tradicijom.

    Pročitajte – Beogradski “Dogvil”, pobuna u Savamaloj

    Svi ti pokojnici i ožalošćene porodice, pokondirane tikve i ministarke, udadbe, ženidbe, laže i paralaže, Kir Janje, ujka Vase i Viće – stapaju se u jednu, donkihotovsku komediografiju koja je sve ove godine pokušavala da kurtališe srpsko stado. Pa ipak, i nakon svih ovih godina, cela ta komediografska linija ispada blejanje u prazno, blejanje koje je što se više ponavljalo sve više bilo očajničko meketanje nego smejanje.

    Ovo su dela koja nastavljaju tu tradiciju i samim tim se stavljaju u jedan niz u toj tradiciji. Da li je i deformišu ili samo nastavljaju, pitanje je. Treba biti Nušić posle Nušića. Ali joneskovski i travestirani Nušić, pomalo je i prevrednovanje i, budimo melodramatični, kraj jedne epohe.

    Predstava je upila nešto od gladijatorsko-tolkšou duha te je gledanje nje kao bivanje u rignu sa samim sobom. Dok je gledate (i slične poput Urbanovih Rodoljubaca u Narodnom pozorištu) postajete svesni sopstvene dijagnoze. I mislim da sam našla u sebi čestice te srpske kaljuge zbog koje ko ribe u nekom domanovićevskom mrtvom moru, lebdimo u izumiranju. Da li je to neka katarza, ili oplemenjivanje, nisam sigurna. Ali je bolelo.

    13652777_10210352354713150_186271745_nFoto: Jelena Janković

    Odakle vam para da kupite kartu?

    Politički potencijal SL prepoznali su mnogi političari koji su se načičkali na premijeri. Ipak, iako je SL podložno političkim manipulacijama, ono ima svoju logiku – SL je prava opozicija. I to ne nekom političkom režimu. Već nama, svemu onome što smo postali i idiolatriji idiotluka kojoj robujemo.

    Kultura i umetnost jesu prava opozicija društvu koje ih zanemaruje i državi koja ih finansira na nivou statističke greške. Ovakve predstave treba da postanu platforma za okupljanje novog društva, i u tom smislu ne treba bežati od usmerene suštine ovakve angažovanosti. Kako je predstava finansirana uglavnom iz građanskih donacija, jasno je da ona nastaje iz neke potrebe koja postoji među nama.

    Na kraju, ni publika nije pošteđena. Otkud vam para da kupite kartu? Svi ste vi sumnjiva lica. Narod gladuje, a vi ste u teatru. Predstava se u epilogu surva u neku rijaliti šećerlemu koja otprilike govori da zaplet Sumnjivog lica danas vrlo lako dobio hepi end premeštanjem Marice i Đoke u rijaliti. Pratićemo čitav njihov život – totalitarni rijaliti totalno postaje naša realnost (uživo porođaj!). Ako su svi sumnjivi, apsolutna nadležnost nad građanima putem medija, ali najbolje rijalitija, jedino je rešenje.

    Dve zunzare jednim udarcem, jer i građani pomiruju svoju voajersku glad za aferom, aberom i senzacijom prateći opsesivno tuđe živote da ne bi mislili o svojim. Nasilničke sklonosti organa vlasti, a zadovoljstvo građana u podmirenju tih potreba (privatnik koji dudla ‘pendrek’) pokazuju da ovo društvo ipak opstaje u nekoj sadomazo ravnoteži. Pa i partijsko ustrojstvo društva je sistem koji ima svoja pravila, i u kome ovi likovi plivaju sve u šest. Ovo je možda neki hepi end? Upravo i jeste problem što je mnogima ovako odlično. Sramota ih je koliko im dobro ide.

    13664658_10210352354473144_1472849275_nFoto: Jelena Janković

    U epilogu, likovi se odjednom robotizuju, a konačna potreba da živimo u televizoru, potvrđuje da to znači da moramo da se odreknemo onog ljudskog u nama. Postajemo fabrikovani medijski eksponati i mrtvi ‘ladni smejemo se sopstvenom sunovratu.

    Ovaj nesrećni srećni kraj neka je vrsta priznanja poraza. Predstava nije pružila rešenje celokupne nušićevske tirade i papazjanije od života – ali je pružila primer kako izaći na kraj sa njom. Na kraju, na nama ostaje dalje. Otrežnjenje pokondiranih tikvi značilo bi da počnemo da koristimo tu tikvu. Inače nas vodaju svakakvi slepci. I to ne u pičku lepu materinu – realno, već smo tamo. Nema bežanja iz svoje kože. Odavno, sumnjivo lice je u nama.

    promišljala: Nevena Milojević

    PODELI
    Portal Mladi
    Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

    1 KOMENTAR

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here