Otrov

    #Slatko od dunja

    Jedem ja ono bilje, one šejkove, jedu oni mene. Žalim se, pravim grimase, plačem na pomen čokolade ili slatkog. Kolači se više ne prave, krišom idem do Slatke kuće. Sve je to u redu. Ovako treba, samo ja sam jedno razmaženo derište i volim zapakovane stvari. Pričam sa mamom pre neki dan, kaže čudno je da sve ide kako treba. Pitam je što je čudno, kaže to je otrov, nemoguće je da nema nus pojava. Da li je zaista čudno kad sve počne da se poboljšava? Da li je zaista čudno da se neko tek tako oporavi? Šta je nus pojava? Šta jednom organizmu šteti? Razumemo se, sve je ovo vezano za bolest, onu ,,pravu”, onoj o kojoj se priča, ali šta je sa onima o kojima se ne priča? Mnogi ljudi pate, a da ne znaju da su bolesni i da može da im se pomogne i da nisu jedini. Mnogi ljude ćute, jer ne znaju, jednostavno su neuki. Šta radiš kad te boli duša? Da li možeš da kažeš ,,Ne znam, mislim da me boli duša” kao odgovor na pitanje šta ti je danas? Da li može to neko da prihvati kao ,,pravu” bolest i da razume. ,,Aha, boli ga duša, danas je to tako, možda će ga prestati ako uradi (sve moguće stvari vezane za mentalni oporavak) to to i to. ” Ne. Ne možeš tek tako da kažeš. Ja sam se uvek pitala da, ako postoji lek za glavobolju, zašto ne postoji nešto za duševni bol. Da, naravno, ,,uzmi ekser, travu, lorezepan, napij se..” bih i ja čak rekla. Ali ne više. Nije tako jednostavno. Proteklih godinu dana sam toliko sazrela i toliko toga naučila da mislim da nije primerno to reći. Priznajem, nisam osoba koja zna da uteši i da savet, ali znam da grlim. Znam da ti posvetim pesmu, znam da te pogledam i znam da grlim. Onako baš jako, stisnem (koliko koščata Lusi može) da ne možeš da dišeš. Moja mama i ja to zovemo ,,presipanje energije”. To je upravo što je potrebno kad te boli duša. Nemojmo se trovati kojekakvim ljudima i glupostima, svemu što zrači i što nas uništava, jer ako mi ne brinemo o sebi, nema ko. Mogu ljudi da dube na trepavicama, ali ako nećemo da se promenimo, to je to. A što se tiče ,,prave” bolesti, molim vas, samo imajte obzira i strpljenja. I jedite zdravo, što je više moguće, znam, pljeskavica je keva, ali nije loše pojesti i onaj zeleniš i ono sve odvratno i bezkusno. Brinite o sebi, nema veze što je dosta puta za ,,prave” bolesti genetika u pitanju, glava i ono što je između zidova lobanje, je presudna.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here