Postbitefska depresija traje

    Na Bitef dolazimo da vidimo šta je ove godine „u igri”. Plesni teatar Tao već od druge večeri sa predstavom 6&7 unosi neki primordijalni nemir, drevnu tenziju između telesnog i duhovnog. Pa ipak, ova predstava deluje superiorno moderno, u svojoj minimalistički preciznoj estetici. Pokreti koji za mene govore poemu oslobođenog tela, poseduju i nanose starih tradicija kineskog pozorišta, tek u nijansama dominantnog modernog senzibiliteta. Upravo negde u tim nama nečitkim kodovima krije se metafizičko bogatstvo ovog inače tako svedenog teatra.

    bitef
    Foto: Bitef

    I 6 & 7 kao i Svita br.2, francuskog kolektiva Enciklopedija reči, zapravo su pozorišne komponente koje su se otrgle od klasičnog teatra i ostvarile impozantni integritet. Da li plesom koji nas iznova uči o strahotama i lepotama tela, ili govorom, koji uvek najbolje govori o nama, oni potvrđuju da je teatar prisutan u svakom svom mikroelementu u potpunom totalitetu. I svako parče pozorišta je jednako sposobno da iznese svu njegovu dramatiku. I još više – da uvek iznova probija okove forme u kojima se obznanjuje.

    2
    Foto: Bitef

    Sličan primer je i Jašući oblak. Njegova dokumentarna priroda, priča o libanskom građanskom ratu u kom je Jaser (rediteljev brat) dobio metak u jednu moždanu hemisferu i oboleo od amnezije i privremenog gubitka govora, govori o više ne tako novim pitanjima savremenog pozorišta. Kako je primetio i umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica, u savremenim izvođačkim umetnostima je sve prisutnija hibridizacija formi, žanrova i stilova. Kada Jaser snima sebe, on tim snimcima prilazi ironično i kritički, problematizujući sliku i znanje o sebi koje oni pružaju.

    Ovo je i ultimativno savremena priča, koja dokumentuje osećanje otuđenosti od celine, i potvrđuje fragmentarnu percepciju kao jedinu moguću, svodeći pozorište gotovo na nemušti jezik. Pa ipak, Jašući oblak na kraju tako prostački ogoli svoju stvaralačku prirodu pred nama (prikazuje se i razgovor između braće kojom dogovaraju predstavu) da možda najradikalnije ukida pozorišni poredak. Iako je savršeno uspešna u prenošenju jedne životne dramatike, iako je dokazala svu svoju skepsu u govor, percepciju i reprezentaciju, iako posedije i zadivljujuć politički potencijal, posle ove predstave sam osećala da joj nešto stršano nedostaje. Možda nešto pozorišno?

    9
    Foto: Bitef

    To me dovodi do pitanja – da li ono pozorišno može da se transformiše i potom iznese kao film ili knjiga? Ovo sugeriše Milo Rau, režiser predstave Saosećanje, istorija mitraljeza, u kome se glumice konstantno snimaju i projektuju sliku sebe na video-bim. A da ostane pozorište? Ili je to ono brehtovsko objektivizovanje emotivnog kapaciteta drame kako bi se potencirala misaonost? Rastrzan između medijuma koji posreduju priču, moderan gledalac je mahnit od rastrojenosti čula. Iako ovo sugeriše i sam Rabi Mrue, ipak njegova predstava na kraju prenosi samo jedno osećanje melanholične čežnje za celinom percepcije. Prenosi ga, uprkos ili upravo zbog sumnje u pozorišne postupke.

    5
    Foto: Bitef

    Ali i dalje, da li pozorište može biti džem sešn, Nemačko-afrički komad sa pevanjem, ali sa zabrinjavajućim procentom senzacionalnog šou programa? Naravno, naivno bi bilo odbaciti ovu predstavu kao površnu. Ona polaže na svoju površnjikavost, i treš i našund. Ona je vrlo samosvesna, autoironična, duhovita na svoj način. Ali hipsterski kič kao i svaki kič, moguće je podneti samo dozirano. Ako ste sposobni da podnesete njenu drečavu glazuru i preterano afektiranu glumu i ples, onda ćete u njoj pronaći izrazito lucidne sekvence koji govore o savremenoj diplomatiji, licemernom odnosu Evrope prema Africi, zataškanim intrigama na relaciji Nemačka – Liberija. Ali, to su samo svetli trenuci u moru sveopšte kerefeke i groteskno potenciranog ritualnog plesa na granici ruganja. Rekla bih, zaigrali su se na uštrb prvobitno dobro promišljenog smisla.

    3
    Foto: Bitef

    Sa one druge, tematske strane, ovogodišnji Bitef je gotovo suludo koherentan. Neokolonijalni diskurs vispreno se nadovezuje na mitski predložak o biku koji je nosio Evropu. Sloboda je najskuplja kapitalistička reč  tereti današnje prostor Severne Koreje za skladištenje naših, kako fantazama, tako i trauma. Za jedne, ona je poslednja oaza komunizma, za druge, kapitalistički zapećak u kojem još vladaju hladnoratovske traume poput zazornih radnih logora, očaravajućeg kulta ličnosti. božanstvene propagande i totalitarne cenzure. Pa ipak, autorke predstave koje su putovale u Pjongjang, Maja Pelević i Olga Dimitrijević, iako su definitivno među onima koji neguju komunistički fantazam, postavljaju ono pitanje koje pomodna levica retko problematizuje – da li smo zaista sposobni/ne da zamislimo život van kapitalizma?

    6
    Foto: Bitef

    Postkolonijalni diskurs se povratio iz prošlog veka zajedno sa migrantima. Kao što se lucidno primećuje u Istoriji mitraljeza, sada je popularno imati migranta na sceni. I imaju ga. Ova predstava dobar je primer kontinuiteta između pređašnjih ratova (genocidi u Kongu devedesetih) i sadašnje migrantske krize, ali i kontinuiranog licemerja u odnosima između Evrope i Zemalja trećeg sveta. Međutim, ovde fali malo druge doslednosti. I pored samosvesti kojima tretira svoje postdramske postupke, Milo Rau  ih ipak koristi. Isto je i sa temama koje su u trendu, a koje su ironizovane, ali ipak tu. To je zamka, dobro osmišljena, da olabavi naše perceptivne predrasude. Ali njene dominantne vrednosti su neopozive. Saosećanje kao poštapalica 21. veka. Melodramatičnost Mitraljeza njena je zavodljivost.

    4
    Foto: Bitef

    Pa i predstava  – Nad grobom glupe Evrope – govori o traumatskom Evrope. Na trenutke i dalje Krležina priča o smrti Evrope još pre Evropske unije, podseća nas da i tu postoji kontinuitet. Slična manifestacija oboljenja jedne klase, buržoazijska hipokrizija sa devijantnim ispadima. Priča o migrantskog krizi čudno je „legla“ na krležijanski predložak. Deluje kao da urušavanje scenografije simbolizuje urušavanje te neke Evrope, čitave jedne klase, ali i urušavanje krležijanskog teatra. Ekstravagantnost i pretencioznost ovog teatra nemilosrdno “puca po šavovima” pred paradoksima novog doba. To možda postavlja i pitanje zašto je on ovde i izabran?

    7
    Foto: Bitef

     

    Rodoljupci takođe govore o još jednom pomalo sablasnom kontinuitetu,. Sterijina urnebesno sarkastična priča o Mađarima i Ugarskim Srbima, govori o onoj drugoj strani postkolonijalnog diskursa, desničarskom ali i imperijalističkom pragmatičnom duhu sposobnom da se prilagodi svakom nacionalističkom “trendu”. Iako se postdramski postupci po inerciji pripisuju Andrašu Urbanu, režija je ovog puta  u modernizaciji gotovo delikatna. Rodoljublje koje oboleva od iste hipokrizije koju već lakonski pripisujemo Zapadu, deluje kao šamar svim postpostmodernističkim tripovima.

    Međutim, ono što je zapravo stravično nakon Bitefa jeste mahnitost koja je nepovratna. Kao u Bahantkinjama, jednom poremećena ravnoteža ne vraća se na staro. Tako, pored lucidnih i autoironičnih opaski, pa i burleske idejnih dometa Zapada (Urnebesna tama) ostaje gorčina jednog obznanjenog, a tako dugo sputavanog divljaštva, koje se olako pripisivano Drugima. Kako govori režiser Urnebesne tame, Dušan David Paržižek: ideja da postoji zanemarljivo mala razlika između takozvanih civilizovanih ljudi i onih koje nazivamo divljacima je tačna. Pa, šta onda? Hoće li se išta promeniti budemo li o tome non-stop diskutovali?

    Ova predstava koja je i ponela gran pri „Mira Trailović” neka je vrsta travestije Konradovog romana Srce tame, i satanistički cinično žigoše „velike teme“ današnjice. Ali upravo zbog svoje potrebe da se dotakne svega – i migrantske krize, i jugoslovenskih ratova, i Avganistana, i terorizma – ona pada u isti snobovski kompleks da se vrtoglavo diskutuje o “velikim temama”, a ipak bolno zaškripi svaki put kada treba da pruži suštinsko objašnjenje problema. Dobar primer je Srbin koji melodramatičnom pričom o stradanju svoje porodice u ratu zapravo manipuliše saosećanjem jer on je, slučajno, i trgovac. A šta smo više nego pajaci koji igraju na sažaljenje? Okrepljujući trenuci ludističke ironije zatrpani su skalamerijom od scenografije u pretencioznoj inscenaciji. Naravno, Urnebesna tama  ne odoleva da progovori o svojoj pozorišnoj prirodi, pa za  kraj dobijamo metanarativni obrt, koji izneverava naše potrebe za kulminacijom. Nema rešenja, u divljinu se išlo samo po koordinate neprijatelja za bombardovanje, jer tako se vode današnji nevidljivi ratovi, a postavlja se i pitanje – zašto moram da verujem u ono što oni kažu samo zato što je istinito? Ja biram fikciju. Ako je u fikciji prisutna ne istina, nego sloboda da se sprdamo, i istresemo sva više i dosadna kompleksna pitanja mučne svakodnevnice, onda je ova predstava i te kako oslobađajuća. To je valjda neka njena vrcava katarza.

    8
    Foto: Bitef

    Postoji u krilatici Na leđima mahnitog bika i lucidna slika zajahane animalnosti (kako se obično opisuje Drugost) koja polako izbacuje iz ravnoteže bogoliku Europu. Grozomorna kritika umetničkih dela koja žigošu boginju, samo dodatno nadražuje bika. Svi uočeni kontinuiteti i paradoksi Evrope, sve tematske krize i formalističke drame, samo su simptomi istog stanja neobuzdanosti koje diktira puls modernog društva.

    Ali ako srećno primetimo da koherentnost u tematici možda znači i njeno siromaštvo, zapravo zaboravljamo šta je pozorište. Bez obzira koliko ono u mnogim predstavama jeste dovedeno do granica iscrpljenosti, ono ostaje atraktivno aktuelno. Po rečima Žan Pjera Sarazaka, ne postoji kriza drame (ni pozorišta, dodajem) nego kriza čoveka. A drama i pozorište su samo niz estetičkih odogovora na moderno vreme. Kad mi budemo bolji i drugačiji, biće i oni.

    Autor teksta: Nevena Milojević

    PODELI
    Portal Mladi
    Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here