Preko 300 đaka iz pančevačkih osnovnih škola se, u prvom delu 2015. godine, prijavilo da rešava testove poznavanja ruske istorije, geografije i kulture sa nadom da bi mogli da odu u petodnevnu posetu jednom od najlepših gradova sveta, u Sankt Petersburg.
Dobro su se spremili, dobro ih i uradili, i 12. maja smo imali priliku da upoznamo njih 19, koji su najbolje uradili test, i koji su posle, od 13. do 17. jula dobili nagradno putovanje od kompanije Ruskih železnica i proveli nezaboravnih pet dana na severu Rusije i zaista upoznali ono što su znali da reše na testu – rusku kulturu, tradiciju i istoriju u samom kulturnom centru Rusije, u Sankt Peterburgu.
Ranom zorom, 13.jula, na aerodromu Nikola Tesla, sakupili smo se mi, predstavnici medija, vodiči internacionalne organizacije „Youth time“ i „delegacija“ iz Pančeva.
Deca su i pored nespavanja prethodne noći,što zbog uzbuđenja,što zbog ranog leta,bila vidno raspoložena i nestrpliva,pa su svi uglas povikali videvši na ekranu broj našeg leta: – Mi smo ovde, mi smo ovde. Jaooo, uskoro krećemo -.
Dok smo leteli nebom iznad Sankt Peterburga jasno nam je bilo da, tog prvog dana našeg boravka nećemo imati prijatnu šetnju i upoznavanje grada, jer kiša je dobro padala i bilo je sumorno, pa je možda malo podsećalo i na englesko vreme.
Ipak, imali smo sreće, jer u naredna tri dana bilo je sunčano sa 24 stepena, što je veoma retka pojava za ovaj severni grad Rusije.
Naši dečaci i devojčice su prvo veče boravka iskoristili za odlazak u čuveni „Mariinski teatar“ gde su odgledali balet „Krcko Oraščić“ i čak „učestvovali“ u njenom izvođenju. Nažalost, predstavnici medija nisu prisustvovali baletu, ali su deca iscrpno opisala performans i hodnicima hotela su se, te večeri, mogla čuti tiha „la la la“ pevanja poznatih deonica iz baleta…
Sledećeg jutra krećemo u obilazak najpoznatije sanktpeterburške crkve „Spasa-na-krovi“ (Crkva Hristova uskrsnuća ili Crkva prolivene krvi) i katedrale koja je posvećena Svetom Isaku Dalmatskom („Isaakievski sabor„). Crkva prolivene krvi izgrađena je na mestu pogibije Imperatora Aleksandra II, bila je dosta oštećena tokom Drugog svetskog rata, i restauracija je završena 1997. godine.
Svako Moskvu zna prepoznaje po „Crkvi Sv. Vasilija“ koja je zaista impozantna. Vrlo je slična i sanktpeterburška „Spasa-na-krovi“, dok će „Isaakievski sabor“ mnoge podsetiti na Belu kuću u Vašingtonu, samo sa mnogo više ukrasa, zlata, istorije i naravno ruske kulture i tradicije u sebi.
Pitali smo direktorku OŠ „Vasa Živković“, koja je adaptirana sredstvima Ruskih železnica, Aleksandru Mrdak kakvi su utisci posle samo nešto više od jednog dana provedenog u Rusiji.
– Stvarno smo oduševljeni gostoprimstvom i svim ovim što su nam pružili naši prijatelji iz Ruskih železnica. Deca su vrlo pristojna, dobra, pametna i slušaju jer ovo je za njih ostvarenje sna. Zaista nemam zamerki, a ne možemo još ni da zamislimo šta nas sve očekuje u narednim danima – oduševljena je bila direktorka Brdak.
S obzirom na to da je kompanija „RŽD International“ organizovala i u potpunosti finansirala ovo putovanje, otišli smo da obiđemo i poneki ruski voz. Nismo očekivali ni blizu onog što smo tamo videli…
Učenici su obišli zgradu železničke stanice Male Oktobarske dečije železnice i tada imali priliku da se provozaju vozom „Skazka“ od stanice Kupčino do stanice Carskoseljskaja (grad Puškin). Zanimljivo je da gotovo sav železnički posao (mehanika, upravljanje, održavanje, naplatu karata…) obavljaju vršnjaci naših osnovaca koji tu idu u školu i uče sve što se tiče vozova.
Naš vagon je imao sopstvenog „malog konduktera i vodiča“ Nikitu koji nam je detaljno opisao svoje dužnosti, istoriju Male Oktobarske dečije Železnice, krajolike kroz koje smo jezdili i svoju „skasku“ je, teatralno završio otpevavši čuvenu Kaćušu.
Vrativši se sa vožnje vozom, dočekao nas je predsednik železnice i otkrio nam dalja ulaganja i projekte na relaciji Rusija-Srbija u domenu razmene djaka i studenata.
– U planovima su i naredne razmene đaka i studenata. Želimo da i ruski đaci dođu u Srbiju i upoznaju se sa vašom kulturom jer ovo su sjajne prilike za decu da stvore nova prijateljstva i upoznaju nove ljude iz drugih zemalja – nije krio zadovoljstvo Vladimir Jakunjin.
Vodiči i aktivisti organizacije „Youth time“ su bili predani svom zadatku da deci boravak učine što kreativnijim i zanimljivijim, pa su organizovali odlazak u „obrnutu kuću“ gde hodate po plafonu, gledate televizor naopačke, i bicikl visi odozgo, kao i učestvovanje u igri „City quest“ gde su naši đaci imali uloge detektiva,rešavajući slučajeve po ulicama grada.
Treći dan smo otišli u posetu Fiziko-matematički licej br. 366 koji je potpisao ugovor o saradnji sa OŠ „Vasa Živković“, gde smo se upoznali sa njhovim radom.
Napokon je usledila poseta legendarnom ruskom muzeju „Ermitažu“, jednom od najvećih i najstarijih muzeja na svetu. Pred nama je bio muzej koji čuva slike, skulpture i dela Leonarda da Vinčija, Vinsenta Van Goga, Rafaela Santija, Pabla Pikasa, Mikelanđela Buonarotija i najveću zbirku dela legendarnog Holanđanina Rembrandta, i mnoge zbirke iz bogate ruske istorije.
Svi smo sa posebnom pažnjom i pijetetom razgledali dela koja smo do tada viđali jedino na slikama,tv emisijama,razglednicama i jeftinim reprodukcijama.Tamo je toliko eksponata da, kada biste za gledanje svakog izdvojili po minut, bilo bi vam potrebno nešto više 12 godina da ga celog obiđete!
Spolja bela masivna zgrada, ukrašena
Kako nam je bilo unutra najbolje opisuju reči Alekse i Petra čiji smo razgovor načuli dok smo se kretali ka izlazu:
– Auuuu, jesi li ti video koliko je ono? Mi smo bukvalno trčali i brzinski obilazili, meni se išlo u WC sve vreme, ali mi je drago što sam uspeo da izdržim – rekao je Petar na šta mu je Aleksa odgovorio da jedva čeka da dođe kući i ispriča svojim drugarima šta je sve video.
Ispred Ermitaža su osnovci iz Pančeva, prema tradiciji, poželeli ruskim kosmonautima srećan put u kosmos.
Nekadašnji Lenjingrad ima blizu 250 muzeja i 4000 zaštićenih spomenika istorije i kulture. UNESKO je označio 2400 zgrada u gradu (15% od ukupnog broja građevina) za spomenike istorije arhitekture. U smiraj dana krenuli smo na jednočasovnu plovidbu rekama Mojkom i Nevom i sa broda se divili velelepnim građevinama u baroko stilu, pejzažima i nebrojenim mostovima – dizačima…Iskustvo koje ne bi trebalo propustiti dolaskom u ovaj grad.
Jedna od najvećih luka Rusije i najvažnija na Baltiku, nalazi se nedaleko od čuvene Petropavlovske tvrđave, čiju je izgradnju započeo još pre više od četiri veka čuveni Petar Veliki, široka skoro jedan kilometar.
Zanimljivo je da je SP do sada preživeo tri velike poplave i sve su se događale u razmaku od tačno 100 godina: 1724., 1824. i 1924. a, građani su nam rekli da se ozbiljno pripremaju i za sledeću, 2024.godine.
Jedna od učenica, Ljubica Novakov, ovako je opisala svoja zapažanja viđenog:
– Oktobarska železnica me je najviše oduševila jer je potpuno drugačija od svega, ali naravno i sve drugo. Ja sam presrećna što sam ovde jer je dolazak u Sankt Peterburg bio jedna od mojih najvećih želja. Srećna sam i što sam u prilici da upoznam nove drugare i nadam se da ćemo se svi družiti i kad se vratimo u Srbiju .
Počeo je i četvrti dan boravka u Rusiji.
Posle doručka krenuli smo ka carskoj palati i vrtovima – „Peterhof“, do kojeg nam je bilo potrebno oko sat vremena vožnje.
Slušajući vodiča, saznali smo kako je pre Drugog svetskog rata na tom području bilo 137 dvorova, od kojih je na kraju ostalo samo 13, ali su u narednih dve decenije gotovo svi restauirani ili na istim mestima izgrađeni identični.
Stižemo na parking ispred Peterhofa i shvatamo da nas unutra očekuje velika gužva. Organizacija je zavidnom nivou, pa se tačno zna koliko grupa može provesti vremena u obilasku dvora unutra, a vrtovi su grandiozni da gužve i ne može biti.
Na ulazu u dvor nas je sačekalo ozbiljno „naređenje“ da moramo na naše patike i cipele da nazujemo posebne navlake kako ne bismo oštetili originalne podove koji opstaju više od tri veka.
Obišli smo „ruske sobe“ ukrašenih zidova zlatnim karakterisničnim ruskim šarama i ogromnim lusterima koji su u sebi imali izlivene grbove svih porodica koja su vladale Rusijom ili iznedrile nekog velikog vojskovođu. U gotovo svakoj sobi i dvorani nalazili su se tzv. „lažni prozori“ – ogledala koja su davala prostorijama još veću masivnost i veličinu nego što to zaista jesu.
Za kraj smo ostavili „sobu za sređivanje“ carice Elizabete I u kojoj se ona ujutru spremala i po pet sati za dnevne aktivnosti uživanja i carevanja.
Nažalost, u unutrašnjosti palate čija je izgradnja započela za vreme Petra Velikog, još 1711. godine, slikanje nije dozvoljeno, pa ćete unutrašnjost moći da vidite samo ako odete do severa Rusije i upoznate se sa ruskom istorijom i kulturom iz prve ruke.
Obilazak unutra trajao je oko sat vremena, ali ono pravo, ono najelpše nas je čekalo kada smo izašli… Prelepi parkovi i vrtovi kroz koje, šetajući se, jednostavno ostajete zapanjeni lepotom, masivnošću, i prelepim figurama kojima fontane, koje rade na „priodne pumpe“ od vode koja stiže iz Finskog zaliva, daju još bajkovitiji izgled.
„Ruski Versaj“ obiluje zlatnim statuama koje posmatrate otvorenih usta i razrogačenih očiju ,jer na pravi način oslikavaju moć i bogatsvo Rusije. Ukrasima na njima je dočarana slika ruske pobede u Velikom severnom ratu protiv Švedske (1700 – 1721).
S jedne strane dočekuje vas zlatna statua Tritona koji pobeđuje morsko čudovište (još jedan simbol pobede nad Šveđanima), a sa druge vas zadivljuju bliznakinje „rimske fontane“, u daljini vidimo Samsona koji se u sred „Great cascade“ šepuri i koji je tu postavljen još davne 1734. kao znak sećanja na jednu od najvećih baltičkih bitaka, kod Poltave.
Nastavljamo malo dalje, a naši Pančevci polako postaju umorni ali sve očaraniji. „Je l’ si ti video ono tamo zlatno što prska vodu na sve strane?“, na šta bi mu ovaj drugi uzvratio: „Jesam. A je l’ si ti video onu statuu u čiju čizmu treba da ubaciš novac za sreću?“.
Izašli smo na Finski zaliv, na mesto koje je izričito sam Petar Veliki tražio da mu bude dom. Na tom mestu sastali smo se sa profesorom istorije i članom gradskog veća zaduženog za obrazovanje, Miodraga Radojkovića koji nam je otkrio da ovo nije jedini projekat koji RŽD planiraju u Srbiji.
– S obzirom na to da je ova saradnja nastala u okviru projekta izgradnje dvokolosečne železničke pruge Beograd – Pančevo, RŽD će sarađivati sa svim onim mestima gde će se graditi pruge. Pregovori su sa našim Ministarstvom za saobraćaj i infrastrukturu da se gradi i drugi kolosek pruge Beograd – Bar, kao i deonicu od Stare Pazove do Novog Sad – istakao je profesor Radojković.
Posle usputnog ručka u zanimljivom ruskom restoranu, uputili smo se na još jedno, nenadano impresivno, mesto koje ostavlja bez daha i na kojem smo, sigurno najviše puta u svom životu čuli : „Vauuu, vidi ovo!“
Ulazimo u prostoriju, otprilike, 40 metara dužine i 6 metara širine, a 80% tog prostora ispunjeno je maketom cele Rusije! Dobro ste pročitali – CELE Rusije.
Sa vrata čeka vas nadahnjuje masivni Ural, a na tabli ispred piše „Granica Evrope i Azije.Vidimo primorski grad Soči i prikaz Olimpijskih igara sa žičarama koje se zaista kreću i skijašima koji se spuštaju niz planinu, pa dugu sibirsku prugu koja šiba kroz hladnu rusku zimu daleko na krajnji istok.
Zadivljujuće, zar ne?
Zahvalni osmišljavanjem izleta tog dana kao i prethodnih, pitali smo direktorku organizacije Youth Time, Juliju Kinaš, koliko je bilo teško realizovati ovakav plan i turu u kulturnoj prestonici Rusije.
– Mnogo je mesta sa istorijskom pozadinom koja se mogu obići u Sankt Peterburgu. Pokušali smo da se fokusiramo na glavne tačke, glavna mesta koja oni moraju da vide, a uz to smo za krajnju selekciju morali da pazimo i na njihove godine i na to šta će držati njihovu pažnju – objasnila nam je Julia.
Krećemo ka autobusu,vraćamo se u hotel,čeka nas pakovanje jer sledećeg dana je povratak u Srbiju, ali ipak imamo još jedan dragocen obilazak.
Uveče odlazimo da posmatramo „dizanje mostova“, što ovom gradu daje još jedan izrazit pečat. U svečanom trenutku, ukrašeni su prelepim osveteljenjem i posebnim zastavama, a na dokovima su ulični svirači, igrači i umetnici koji upotpunjuju atmosferu.
Sutradan smo, posle doručka, pomalo setni i umorni,ali punog srca,krenuli na aerodrom na kom nas je sačekala kiša. Sunce nas je pratilo sve vreme boravka, a kiša dočekala i ispratila.
Posetili smo carski grad čija veličanstvenost, grandioznost i jedinstvenost ostavljaju neizbrisiv trag u našem sećanju i nadu da ćemo ponovo krstariti Nevom tražeći u njoj mistiku Raspućina.
