Mesec još nije otišao na spavanje kada smo se okupljali u luci za polazak na drevno ostrvo o kome smo svakodnevno maštali na Milopotas plaži. Videlo se uvek u oblaku, mistično, daleko… Trube trajekta su pozivale na ukrcavanje i budile najvrednije Kiklađane za novi nalet turista. Talasi su se igrali ogromnim brodom, dobacivali se ismejali njegovoj nespretnosti. Osećala sam se kao u Bermudskom trouglu, čekavši svakog trenutka uzbunu i trk u čamce za spašavanje. Ali kapetan, iskusan sa nemirnim Egejem, doveo nas je na obale Tire.
Kolumbova ekspedicija je grabila ka novim avanturama, kroz maglu se uspinjala ka vrhu ostrva sa koga se pruža pogled na vulkan. Ćutao je! Uspavan pre više milenijuma, ali opet tako opasan. Delovao je kao da čeka pravu priliku da ponovo zaokupi svu pažnju Sredozemlja. On ili možda Bog Mora duboko ispod srebrnastih talasa pigmentisanih prvim zracima sunca, onaj isti koga je ostavila morska Sirena, ukrala mu srce i učinila da njegov bes proizvede vatru, zemljotres i talase do tada neviđene razmere. Ljubav boli, ali na Ranjenom Ostrvu Polumeseca su mnogi nedužni patili…Fraze o najlepšim zalascima sunca ovde postaju istine, vekovna misterija Platonove Atlantide – istorija za udžbenike, nedodirljivi džet set – komšija iz vile do tvoje, a obična mladež sa podočnjacima od ioskih neprespavanih noći – hedonistički nastrojeni turisti koje zanimaju šoping, plaže, dobro vino, slane masline i fotošopirane fotke. San svakog romantika, umetnika, trgovca i ugostitelja umršen u klupko luksuznih vila i rustičnih belih kućica sa plavim prozorskim oknima, ostrvo koje je prkosilo vulkanu i svojom elegancijom još iz doba Minojske civilizacije plenilo Egejskim morem – Santorini.
Svanulo je kada smo sišli u centru prestonice, otmene Fire. Hodali smo za umornim magarcima koji su u koloni pratili čoveka u ritama. Njakali su kao da je kraj radnog dana i prevoženja veselih turista za 5 evra do vidikovca na vrhu brda. Njihova nagrada je bila sveža trava, koju je teško bilo naći u goleti poput Kiklada. Nisu posustajali plašeći se čoveka sa prutom u ruci koji je konstantno vikao Ela, ela! Miris prve jutarnje kafe omamio je pola grupe koja je sa nestrpljenjem čekala da se otvore tende i konobari izađu sa ajncerima spremni da usliše svaku želju svojih gostiju. Prvi su se sa svetlošću dana suočavali dućani načičkani u kaldrmisanim uskim uličicama. Radnici su iznosili hoklice i čavrljali nešto na grčkom. Služili su se starim sirom natopljenim maslinovom uljem i začinjenim bosiljkom. Počele su da sijaju i juvelirnice, mesta najbolje trgovine na ostrvu. Venčanje na Santoriniju je prestiž ne samo za obične ljude već i holivudske zvezde koje redovno dolaze na odmor u svoje vile u Iji, te je izbor prstenja i kupovina istih biznis koji puni džepove lokalnom stanovništvu.
Ulazna kapija restorana na litici bila je ukrašena tablom OPEN! Džej Bi je hitrim koracima ušla u dvorište, okrenula se da proveri da li je pratimo i uputila ka šanku kako bi naručila kafu. Pogled… Vulkan koji spava dok ga more štiti i bele jahte poput Agamemnonove flote iz filma „Troja“… Bele kućice na obroncima ostrva sa plavim zaštitnim ogradama, mačke koje se miluju oko naših nogu i kapele crkava čija zvonjava odjekuje ka pučini… Cveće, suncobrani, leptiri… Divan svet iz mašte! Ovde fotografije ne govore više od reči, ovde samo prisustvo ima smisla. “Kafa je 18 evra!” Ne, pustite me da sanjam! Džej Bi, oličenje hedonizma, devojka koja ne prestaje da uživa od laganog napuštanja kreveta i prve kafe do sklapanja očiju uz dobar film, bila je spremna da izdvoji pozamašnu sumu novca za obični espreso. Imala sam i ja te momente, ali ovaj je bio van moje platežne moći. Srećom, dvominutno uživanje u pogledu se ne naplaćuje.Od luke za kruzere do nas, nagnutih nad ogradicom 260metara iznad mora vodile su stepenice, njih 566. Strme i uglačane, sijale su na suncu dozivajući pridošlice da se uhvate u koštac sa njima. Mada, mnogi su kao alternativu koristili taksi tj. magarce. Umilne životinje su bile glavna radna snaga na ostrvu i ne obazirući se na uspone i jako sunce, služile su svojim gospodarima.
Među meštanima postoji priča da na Tiri ima više vina nego vode, više magaraca nego lokalaca i više crkava nego kuća. Bez bunara i izvora, ostrvljani su prinuđeni da za piće koriste vodu koja se doprema brodovima. Možda je to jedan od razloga zašto je kafa 18 evra?! Logično rešenje je bilo da pijemo vino. Ali kako? Kao da je i kamenje počelo da se topi od nastupajuće vrućine, želela sam samo limunadu punu leda i slivanje slane vode niz lice. Plaža!
Nastala nanosima vulkana, vatrom istkana, sa crnim kamenčićima koji pale stopala, imala sam utisak da samo zen učenici mogu koračati po njoj i stići do vode bosonogi. Kamari beach! Probijali smo se kroz lanac elitnih restorana gde se traži sto više za preplanula, savršeno izvajana tela poput promoterki sa Ibice, ali i za smežurane sede penzionere koji su se do podneva krili pod slamenim suncobranima. Konačno market. Neki namaz, hleb, voda i sladoled. Kampovanje na plaži pre ulaska u vodu. Skromnima dovoljno! Ušavši u more kao da sam osećala njegovo prisustvo. Bio je tu, iza nas, potpuno izolovan. Da li će ikad ponovo proraditi? Stvoriti nešto divno poput ove plaže ili uništiti rajsko ostrvo kao pre skoro 4000 godina? Ovde su živeli ljudi koji su bili ispred svog vremena, civilizacija koja je dala povoda čuvenom Platonu da kreira priču o mitskoj Atlantidi, izgubljenom kontinentu.
Santorini je čaroban i bez korena u Atlantidi, raskošan i bez kruzera, elegantan i bez džet seta. Tira ili Fira, kako god je zvali, je više od ostrva, plaža i sunca, ona je mistična sena vulkana ušuškanog u auri polumeseca, sprepeći pred njim i prkoseći mu u isto vreme. Ona je ponos Kiklada, golet prekrivena belim arhitektonski jednostavnim građevinama sa pokojim plavim svodom, dom vrednih magaraca i oaza vrhunskog vina. Santorini je san, a snovi postaju realnost… Samo ako dovoljno verujete…
Maja Jauković
