U aprilu 1940. godine, samo nekoliko meseci od početka Drugog svetskog rata, Adolf Hitler je znao da mu treba način kako da probije Savezničku blokadu Nemačke, ukoliko se nada da pobedi u ratu. Usmerio je svoj pogled ka Norveškoj, što je bio rizičan poduhvat, a kontrola norveške obale bi malo olakšala transport zaliha u Nemačku. Norveška je proglasila neutralnost u sukobu, ali Hitler nije dozvolio da ga sitnica poput neutralnosti zaustavi da dobije ono što je želeo.
Nakon nekoliko meseci borbe, Nemci su uspešno započeli svoju okupaciju Norveške, izbegavajući Savezničke snage. Norveška kraljevska porodica i vlada su takođe bili istisnuti i primorani da vode poslove iz izgnanstva u Engleskoj. Za to vreme Norvežani su živeli po nemačkim pravilima.
Sa norveškom vladom van puta, Nemci su pokušali da ogole norvešku kulturu i zamene je nacističkim idealima. Norveškim učiteljima rečeno je da se priključe Nacističkoj partiji i podučavaju nacizam u školama, a crkvi je naređeno da propagira „poslušnost vođi i državi“.
Antijevrejsko zakonodavstvo je prošlo, kulminirajuči vožnjom 700 Norvežana u vagonu za Aušvic. Za masovna ubistva se nije čulo, s obzirom da je većina izvršena u manjoj količini naspram užasnih dešavanja u drugim delovima Evrope. Norvežani su morali da se nose sa nemačkim vojnicima iz dana u dan punih pet godina. Do 1945. godine, oko 400 000 nemačkih trupa je delovalo u Norveškoj, kontrolišući stanovnišvo od oko 4 miliona ljudi.
U jesen 1940. godine, studenti Univerziteta u Oslu počeli da nose spajalice na svojim reverima kao nenasilni simbol otpora, jedinstva i nacionalnog ponosa.
Simboli vezni za kraljevsku porodicu i državu su uveliko bili zabranjeni i želeli su da na mudar način pokažu svoj otpor nacisičkoj ideologiji. Neki su nosili jednu spajalicu drugi pak narukvice od spajalica i druge vrste nakita, koji su simbolično povezivali Norvežane u ovakvoj nedaći.
Zašto spajalica? Pored ideje spajanja stvari učilo se da su spajalice izabrane kao simbol delimičnog otpora jer su mnogi ljudi pogrešno verovali da je izumitelj spajalice Norvežanin, Johan Valer. On je nagrađen za svoj patent u Nemačkoj kao i SAD 1901. godine, iako nije prijavio spajalice na patentiranje u rodnoj Norveškoj.
Problem je što on zapravo nije izmislio predmet koji zovemo spajalica, metalna spajalica bila je popularna širom Evrope pre nego što je Valer osmislio svoj dizajn.
Valerova spajalica je imala papire ubačene podizanjem spoljašnje žice nežno i pritiskajući papire u kariku tako da bi ostatak karike ostajao van papira pod uglom od oko 90 stepeni.To je bilo neophodno zbog nedostatka druge, ključne petlje koja bi omogućila papirima da budu manje ili više spojeni ravno u kariku.
Valer je takođe napravio takav dizajn da papiri ne bi bili spojeni zajedno baš dobro, kako su zavisili od toga koliko je žica savitljiva da bi držala papire. Duplo savijeni metalni stil spajalice sa druge strane, koristi princip torzije da bi pružio spoj papira.
Valerov dizajn nikada nije proizveden niti prodat, a njegovi patenti su očigledno istekli. Sve u svemu, mnoge enciklopedije ga pogrešno ističu kao osnivača spajalice i statua visoka 23 stope napravljena je u njegovu čast 1989. godine, iako pokazuje metalne spajalice umesto onih koje je Valer smislio. Takođe, komemorativna markica koja je napravljena kako bi istakla Valera, opet je prikazala metalni stil spajalice, a ne njegov dizajn.
Ukratko, ideja da je spajalicu izmislio Norvežanin bila je širom rasprostranjena i činjenica da spajalice spajaju stvari za male pare, spremne da budu dostupne i vankontekstna situacija je stvorila sjajna simbol nenasilničkog, tihog otpora u Norveškoj.
Vremenom, Nemci su se složili oko činjenice da je spajalica korišćena kao simbol otpora i nošenje spajalice brzo je postalo krivično delo.
Preveo: Stefan Zrnović
