STUDENJAK, GRAD KOJI NIKAD NE MIRUJE: NEKAD I SAD

Najveći studentski grad na Balkanu, koji nikad ne miruje, bio je i ostao Studenjak. Nekada je u Studenjaku bilo duplo više stanara nego danas, jer je svaka soba imala bar po jednog „ilegalaca“.

Studentski grad, popularno zvani Studenjak, najveći je studentski dom na ovim prostorima. Bio je to jedini kompleks zgrada u okolini na Novom Beogradu 1951. godine, kada su se u njega počeli useljavati studenti i brucoši iz cele Jugoslavije, ali i inostranstva.

Kada bi zidovi i svi stanari Studenjaka počeli da govore o onome šta su videli, čuli i doživeli u ovom gradu, pričama ne bi bilo kraja. Svako ko je u domu stanovao zna kakav je osećaj deliti prostor od 15 kvadrata sa osobom koju prvi put vidi. Nepoznati cimeri postepenim zbližavanjem ostajali su prijatelji za ceo život. Kažu da niste osetili pravi studentski život ako niste živeli u studentskom domu, među kojima posebno mesto pripada upravo Studenjaku.

Da život u Studenjaku ostavlja dubok trag na stanare pokazuju i dela bivšeg stanara, diplomiranog snimatelja Daniela Mateića, koji je snimio igrani film „Ilegalac“ i dugometražni dokumentarni film „Studengrad“.

Pedesetih godina prošlog veka na mestu gde je kotlarnica postojalo je zajedničko kupatilo, pa su do njega studenti morali da izlaze iz bloka sa peškirima na glavi. Neki su se kupali dugo, pa ostali nisu stizali na red. Zato su uvedeni bonovi, koji su davali mogućnost da se svako okupa dva puta nedeljno. Da bi imali novca da izađu u grad, neki stanari, uglavnom muškarci, prodavali su svoje bonove. Danas u Studenjaku svaka soba ima zasebno kupatilo, a tople vode ima od sedam ujutru do devet uveče.

– Nekada topla voda nestane i ranije, pa mi se dešavalo da se tuširam hladnom vodom, ako dođem kasno iz grada ili moram ujutru da krenem na fakultet pre sedam – priča Ana Đorđević (25), stanarka Studenjaka.

Danas u sobama svi imaju pristup internetu i čajnu kuhinju u kojoj mogu skuvati jutarnju kafu. Oni koji žive u dvokrevetnim sobama imaju prednost jer topli napitak mogu popiti sa cimerima na terasi. Trokrevetne sobe nemaju terasu, ali su jeftinije. Nekada je u tim malim sobama spavalo i  po osam studenata, tri redovna i pet ilegalaca, zajedno sa mačkom i psom. Sada se aktivnost u Studentskom gradu kontroliše, a u tome pomažu video nadzor i upravnici blokova.

– U prvom i drugom bloku tetkice čiste sobu tri puta nedeljno, zbog čega je mesečna stanarina nešto viša od standardne cene. Međutim, stanari moraju da napuste sobe preko leta, jer se oba bloka pretvaraju u hostel – objašnjava Ana.

Nekada je svako drvo na Terazijama, kao zamena za fejsbuk, tviter i instagram, bilo mesto okupljanja studenata iz cele Jugoslavije. Centar grada od Studenjaka je daleko, a prevoza nije bilo često. Bez obzira na te prepreke uvek bi neko od studenata iz doma na Novom Beogradu u šest sati popodne odlazio na Terazije i čekao nove studente koji su došli u Beograd. Onaj ko je želeo da poseti glavni grad, a nije imao obezbeđen smeštaj, znao je da će se stanari Studenjaka za to pobrinuti.

Studenjak funkcioniše kao pravi mali grad. Studentima su na raspolaganju menza, čitaonice, perionice, pošta, frizer, fotokopirnica, Studentska poliklinika, sportski tereni, bioskop, AKUD „Španac“, Književni klub „Branko Miljković“, Društvo guslara „Student“ i Dom kulture „Studentski grad“ koji ima letnju pozornicu. Vikendima večernje časove studenti uglavnom provode na čuvenim klupicama uz gitaru i razgovor sa prijateljima, a sve to posle ponoći začine đuskanjem u čuvenoj diskoteci „Menzoteka”.

Emisije televizije „Studentki grad“, naslednice istoimenog radija, dostupne su u večernjim satima na malim ekranima. Radio je obaveštavao studente o dolasku muzičkih grupa, humanitarnih akcija, čestitali su se položeni ispiti i izjavljivale ljubavi. Ostavio je trag tokom prvih velikih protesta studenata u Titovoj Jugoslaviji 1968. godine, pozivajući tadašnje stanare na zajednički protest. Na radiju su svoje karijere započeli danas poznati ljudi, među kojima su voditelj Miloje Mića Orlović i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Televizija je nastavila tradiciju radija u pričanju priča o životu Studenjaka.

2 KOMENTARA

  1. […] da primi više od 5 000 studenata. Studenti ne moraju da mrdnu dalje od popularne plave kapije Studenjaka, jer sve imaju tu. Male čitaonice u okviru bloka, veliku centralnu čitaonicu, mezu, prodavnice […]

  2. Nekad najveće a mislim da je i sada,akademsko naselje na balkanu imalo je u svom okrilju i moju malenkost od 1968 do 1973 kada sam izbačen iz doma zarad već tada poltrončića koji su tako plaćali svoj džabalebaroški život u naselju.
    Naime sve do 1972 godine u “Studenjak” policija nije ulazila jer im se nije garantovala sigurnost a posebno iz razloga što je akademski balkanski centar bio garancija sam za sebe. A onda kako se država počela urušavati ovaj zaista izvanredno zamišljeni centar popustio je pod pritiskom “političkih baraba” koji su prvo doveli nekakve kontrole a zatim i policiju koja je delila po svom nahođenju pravdu u “gradu”.
    Žbirovi su počeli ogovarati,prijavljivati a vlastitražili sopstvene “važnosti” zahvaljujući “političkoj uređenosti grada”.
    Pokušavam objektivno napisati “štivo” o zlatnom dobu studenjaka i sa mnogim sudbinama i početcima života koji su egzistirali na ivici ni tamo ni ovamo a mislim da su ipak ostali ovamo i dokazali da je život u “gvozdenoj zavesi” bio život koji su punim plućima živele tadašnje generacije.
    Ovo je bila sredina gde su se ljudi prvi put susretali sa nacionalizmima za koje sada sigurno, mogu reći da su ubačeni izvana,i zahvaljujući tim “istorisko vaspitnim predavanjima” mnogima ukrali državu,Jugoslaviju.
    Ostalo ću ostaviti u knjizi “Studenjak,Soba 261 “

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here