Iliti: Šta ti to daje prava da ih osuđuješ?
Ona stoji na ulici kasno uveče, previše provokativno obučena. U polumraku loše osvetljene ulice, ti je i ne bi video. Ali ovo je već treće veče da tuda prolaziš i polako počinješ da obraćaš pažnju. Da, uvek je to ona. Omanja devojka, tamnije puti, jarko našminkana, ponekad sama, ponekad u društvu; večeras nosi jarko žuti šorts i crveni top. Gleda ispred sebe. I ona je od nekud pobegla. I ona je došla ovde nadajući se nečem boljem. I nju neko negde voli. I ona je nečije dete. Neko se večeras pomolio za nju pre spavanja. On staje. Oboje znamo kuda to vodi. Ja prolazim par trenutaka pre njega i trudim se da je ne gledam. Pored svih njenih briga, sigurno joj ne treba moj sažaljiv pogled. U polumraku ulice on ne vidi boju njenih očiju. Ne vidim je ni ja. Ali uprkos lošem svetlu, kada nam se na tren sretnu pogledi, vidim njen tužan osmeh. Slegla je ramenima, kao da želi da mi kaže: „Pa šta sad da se radi?“ i ušla u njegov auto. Ti si tiho izustio: „Kurva!“ i prošao. Ja sam požurila ka vratima zgrade.
On uvek stoji ispred radnje i prosi. Uvek mi kaže da sam lepa. Kao i svakoj. Ne delim milostinju, u to ne verujem. To jutro se ponudio da mi ponese kese do stana. Pristala sam i počeli smo da pričamo. On je iz Nigerije i ne zna baš najbolje jezik, ali zna odlično engleski. Objašnjava mi kako ne voli da prosi, ali mora. Pobegao je od rata. Ovde ne može lako da nađe posao, ne govori dobro jezik. Pretpostavljam da to nije jedini razlog, ali on o tome ne govori. Na kraju se prepiremo jer ne želi da uzme novac koji mu nudim za to što je nosio kese. Ti stojiš i slušaš nas, ali verovatno ne razumeš jer govorimo engleski. Kad mu na kraju platim, čujem te kako vičeš: „Ma, ispred ovih se ne vadi novčanik nikad!“ Ja se okrećem i ulazim u zgradu, ne želeći da se svađam. U tvojoj zemlji ja sam stranac koliko i on. Ali na prvi pogled, ti to ne znaš.
A samo želim da te pitam: zašto misliš da ti tvoja bela koža daje prava da ih osuđuješ?
Anđelija Anđelić
