Survivor: Pobediti sebe

Nemam inspiraciju. Ništa preterano zanimljivo nije se desilo da bih imala o čemu da pišem. I tako, sada sam tu i znam da imam još otprilike pola sata da završim kolumnu i predam tekst, a nemam inspiraciju.

Ja sam:

– bila bolesna

– pogledala brdo filmova

– pročitala nijednu knjigu (jer ako nije lektira grišće me savest što ne čitam ono što bi trebalo da čitam, a lektire čitam dva dana pre isteka roka)

– uradila domaći

– oporavila se i išla na fakultet.

I eto, to je sve. Moj život u pet crtica. Moj život sveden na pet crtica. Jer sam to uradila ja. Svela ga na crtice. Na neke radnje koje obavlja moje telo uz polusvesne naredbe moga mozga. Znam da moram da sednem da prevedem tekst za sutrašnji čas. To ću i uraditi. Uz malo okretanja rečnika i malo piskaranja ruke. Znam da moram da sednem da napišem seminarski što ću i učiniti. Isto kao što znam da moram da završim ovu kolumnu za jedno petnaestak minuta. I to i radim. Ali ne razmišljam o njoj. Razmišljam o svom životu.

Kada sam zaboravila da pišem? Kada sam zaboravila da maštam? Da dišem, onako, punim plućima? Da živim? Jer trenutno životarim. Koncentrisana sam na ono što je bitno. Poređala sam svoje prioritete. Postavila ciljeve. Onim redosledom kojim mislim da treba. Ustremila se ka njima. Uradila sve kako treba. I osećam da nešto nedostaje. Kada sam zaboravila da pišem?

Jer negde duboko zakopani u mojoj mašti i dalje čuče likovi koje sam stvorila. Koji ne životare. Već žive. Tu je Samanta koja je otišla u Pariz i napravila glupost. I nije je briga, iako je znala šta radi. Jer je tako zabavno ponekad ne uraditi pravu stvar. Tu je i Lusi koja se kroz dnevnike i testament obraća svojoj deci i priča im ljubavnu priču o njihovom ocu i sebi. I, ah, šta znam, valjda je srećna gde god da je. Zna da je živela.

A ja? Zarobljena ovde na ovom mestu, u ovom času i samo želim da vrištim: „Pustite me napolje!“

Ali gde da pobegnem od sebe same?

Anđelija Anđelić

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here