Sutra mi je rođendan. Još jedna godina odrastanja je za mnom. Svećice na mojoj torti to dokazuju.
Ili pak ne? Da li samo zato što na pitanje „Koliko imaš godina?“ mogu odgovoriti većim brojem to znači da sam odrasla? Ili sam samo ostarila? Formalno.
U duši sam isto dete. I ne želim da ga pustim. Dete koje ume sa klincima u parku ili decom rođaka da se izgubi u igri. Kojoj je jedna mala Milica rekla ko joj se dopada. Koje naivno veruje da će se nešto promeniti na bolje. Da ću bar jedne godine završiti bar jednu od svojih započetih priča. Da će se društvo koje se rasulo opet skupiti i da ćemo prepričavati sve gluposti koje smo pravili tokom godina. I da ćemo se okupiti da zajedno proslavimo moj rođendan.
Tu je M.Đ. koja je u Beču, na čijem rođendanu sam uspela da zapalim kosu. Postoji i snimak kao dokaz. Ona neće biti tu, nažalost. Bar ne fizički. Tu je i moja šašava Mika. Od nje sam jednom dobila čarapice, da ne nazebem, tako je rekla. Kad neko pomisli da je lud, tu je ona da mu dokaže da uvek može luđe.
A tu su uvek i neki novi prijatelji. Moja Đuka, tri dana na konju joj treba da dođe do centra grada. Ali ako krene danas, stiže na vreme. Asi koja ima najgenijalnije komentare vezane za muško-ženske odnose. Uroš, koji kasni i više od penzije (bar kad treba da se dogovorimo kada idemo na kafu). Moja Milka koja je rođena pet dana pre mene i koja zna da na svako njeno „Ćuti, idiote!“, odgovaram: „Volim i ja tebe.“ I za kraj, moja cimerka, da opet ostavi neku slatku porukicu dečku sa recepcije. Ili ne, sada ima dečka.
Da začinim ceo skup stavljam malo ljubavi i nedostajanje moje omiljene urednice kojoj još uvek dugujem pismo, a koja meni zauzvrat duguje zagrljaj.
Tu je i jedna posebna osoba koja će nedostajati skupu, a ne pripada ovom društvu. Moja mala Cici i njene najluđe ideje za poklone – obloga za dasku od WC šolje ili prašak za veš! Pa ko šta više voli.
Pretpostavljam da ostaje samo još jedna stvar: „Zamisli želju i oduvaj svećice!“
Anđelija Anđelić
