Vikend Srbija: Blaga Resave

Jedno etno selo, jedan manastir, jedna pećina, jedan vodopad, jedna banja, jedno vrelo, jedna reka i park minijatura, sve u jednom danu, po dobro isplaniranom programu činilo je savršeno putovanje.blaga resave

Sa lepim vremenom budi se želja za istraživanjem, avanturom i putovanjem. Moje mišljenje je da treba uhvatiti svaki dan i iskoristiti ga na najbolji mogući način. To mišljenje dele i kreativni ljudi iz organizacije Srbija za mlade koji planiraju izlete i putovanja svakog vikenda, za mlade, ali i sve one koji se tako osećaju. I tako sam ja sa njima krenula u avanturu. Poveli su me u istraživanje Resave i otkrivanju njenog blaga.


Etno selo Šašavac

Naše prvo stajanje bilo je u Etno selu Šašavac. Kako smo krenuli u ranim jutarnjim časovima, ovo mesto je bilo idealno za jutarnju kafu. U lepom i zanimljivom ambijentu okrepili smo se, pa nastavili put dalje.

Etno selo Šašavac. Foto: Suzana Janković
Etno selo Šašavac. Foto: Suzana Janković

Manastir Manasija

Na reci Resavi, dva kilometra severozapadno od Despotovca, nalazi se manastir Manasija u naradu poznat i kao manastir Resava po reci na kojoj se nalazi. Manastir je prvo blago Resave koje smo  obišli.

Manasija. Foto: Suzana Janković
Manasija. Foto: Suzana Janković

Manastir Manasija je zadužbina despota Stefana Lazarevića, takođe, je  jedan od značajnijih kuturno-istorijskih spomenika. Datira iz srednjeg  veka, a stil gradnje pripada Moravskoj školi.

Sam kompleks manastira je interesantan i predstavlja pravo remek delo srednjovekovne arhitekture. Kompleks manastira čine Crkva Svete Trojice, velika trpezarija – Resavska prepisivačka škola, konaci i suvenirnica. Kompleks je ograđen velikim srednjovekvnim zidinama sa jedanaest kula, a najveća od tih kula je čuvena Despotova kula.

Resavska prepisivačka škola. Foto: Suzana Janković
Resavska prepisivačka škola. Foto: Suzana Janković

Manastirska trpezarija se nalazi tik uz crkvu, iako je dosta oštećena, pleni lepotom i  ima veliki kulturno-istorijski značaj jer je u njoj radila Resavska prepisivačka škola. Prepisivačka škola bila je otvorena tokom prve polovine 15. veka. U njoj su se okupljali najučeniji ljudi tog vremena: književnici, pisci, prevodioci, učeni monasi, prepisivači. Oni su ukrašavali rukopise i knjige, prevodili i prepisivali knjige.  Kako je Despot Stefan Lazarević  bio veliki poklonik knjige i učen čovek, uopše ne čudi što je jedna ovakva prepisivačka škola nastala u njegovom gradu. Autor je dela “Dušepoleznoje spasenje”,”Slovo ljubve” i “Mudrost i proročestvije”. Takođe, veruje se da je njegovih ruku delo i natpis na mramornom stubu na Kosovu, napisavši poetsko pismo svom  mlađem bratu.

Zub vremena i ratovi oblikovali su i ostavili tragove na izgled manastira. Manastir je mnogo puta rušen i obnavljan, a njegova obnova traje i danas. Osvajanje i pustošenje manastira dovelo je do poražavajuće činjenice da je sačuvana samo trećina fresaka u Manasiji. Dve trećine fresaka  je uništeno u periodu kada je sa manastira bio skinut olovni krov te ih je kiša uništila. Sačuvane freske su toliko značajne da živopis Manasije spada u najveće domene  srednjovekovnog slikarstva.

Manasija. Foto: Suzana Janković
Manasija. Foto: Suzana Janković

Manasija je tokom burne istorije pretrpela i eksploziju u 18. veku prilikom koje je srušen zapadni deo crkve.

Tokom turskog pohoda 1. avgusta 1438. godine Turci su zauzeli Despotov grad, opljačkali i zapalili biblioteku. U utvrđenju je boravila posada, a manastir je pretvoren u džamiju. Austrijska vojska je uz pomoć Srba zauzela Resavu 1689. godine, a za vreme njene uprave, radila je škola za sveštenstvo.

Vodiči su nam ispričali  priču o Mansiji, a potom smo se uputili u manastir gde smo bili u prilici da se divimo preostalim freskama, uživamo u miru koji pruža i pomolimo se. Despotov grad i  Manasija  su definitivno nešto što bi trebalo videti, na mene je ostavilo veliki utisak.


  Park minijatura

Na putu ka Resavskoj pećini, na prvom kilometru kada se krene iz Despotovca nalazi se Park minijatura. Na površini od oko 30.000 m2 nalaze se minijature srpskih srednjovekovnih manastira, kao i starih srpskih kuća. Ovaj park je sledeće  na našoj listi šta bi trebalo videti.

Park minijatura. Foto: Suzana Janković
Park minijatura. Foto: Suzana Janković

Šetali smo po prostoru u kom se nalazi naše najveće blago – manastiri:  Manasija, Gračanica, Ravanica, Žiča, Visoki Dečani umanjeni u razmeri 1:17. Bili smo u prilici da pogledamo umanjene kopije manastira iz neke druge perspektive i uočimo nešto što možda nismo kada smo išli u obilaske istih. “Zanimljivo” je reč koja odgovara mom utisku.


Resavska pećina

Nakon Parka minijatura, nastavili smo put ka Resavskoj pećini koja se nalazi 20 km od Despotovca. Na redu je bio jedan speleološki podvig. Potajno sam se ovom delu putovanja najviše radovala, pa su samim tim i očekivanja bila velika. U pećini je konstantna temperatura od 7°C te smo se na ulasku slojevito obukli. Dobili smo instrukcije i savete vodiča da pazimo jer su stepenice klizave. Potom smo krenuli spiralnim stepenicama kroz dvorane i hodnike. Slikanje u pećini je zabranjeno, osim u pojedinim delovima gde je vodič dao dozvolu,  kako ne bi došlo do uznemiravanja stanovnika pećine – slepih  miševa.

Tabla na ulazu u pećinu. Foto: Suzana Janković
Tabla na ulazu u pećinu. Foto: Suzana Janković

Resavska pećina je možda i najveći adut ovog kraja i njegov zaštitni znak. Pećina je stara 80 miliona godina dok je stariji nakit u njoj star oko 45 miliona godina. Otkrivena 1962. godine iako su za nju znali čobani ovog kraja, za posetioce je otvorena deset  godina kasnije. Prva je pećina u Srbiji koja je uređena za posetioce. Duga je četiri i po kilometara, detaljno je istraženo 2830 metara, a za posetioce je uređeno 800 metara. Sastoji se iz osam odaja kroz koje se prolazi u dva nivoa.

Tavanica pećine. Foto: Suzana Janković
Tavanica pećine. Foto: Suzana Janković

Spiralnom betonskom putanjom stigli smo do prve pećinske odaje, Dvorane sraslih stubova. Naziv je dobila jer je pećinski nakit spojen. Stalaktiti i stalagmiti vremenom su srasli i formirali stubove. Veoma su zanimljivi, od poda pa do tavanice je pećinski nakit.

Dvorana spojenih stubova. Foto: Danijel Frfalanović
Dvorana spojenih stubova. Foto: Danijel Frfalanović

Druga odaja je Dvorana košnica. Naziv je dobila po pećinskom nakitu koji podseća na stare košnice pravljene od blata i pruća.

Predvorje istorije je treća dvorana Resavske pećine. Ovde su pronađeni tragovi praistorijskog čoveka: ognjište, kamena sekira, lobanja polarne lisice i vrhovi koplja. Tako da je naziv dvorane sasvim jasan.

Kristalna dvorana, četvrta odaja u koju smo kročili. Najbogatija je pećinskim ukrasima i nakitom, pa predstavlja pravu atrakciju i prirodnu lepotu. Ukrasima su dati zanimljivi nazivi: Zatvor ili  Kavez, Stopalo slona i sl. Meni je u ovoj dvorani bila najzanimljivija jedna ljubavna priča, jedan stalaktit i stalagmit čekaće još hiljadu godina da se sretnu. Naime, između njih je jedan kubni centimetar, a da bi se spojili potrebno je hiljadu godina. Zbog te zanimljivosti dobili su naziv “Poljubac kroz hiljadu godina”.

Koncertna dvorana ili Dvorana kipova je peta i najrasprostranjenija odaja. Naziv je dobila po akustičnosti i po kipovima koji je karakterišu. Ovde se nalazi kip od pećinskog nakita “Majka sa detetom” koji predstavlja i simbol Resavske pećine.

Majka sa detetom- simbol Resavske pecine; Koncertna dvorana. Foto: Suzana Janković
Majka sa detetom- simbol Resavske pecine; Koncertna dvorana. Foto: Suzana Janković

Sledeća dvorana u koju smo kročili je Bobanova dvorana, dobila je ime po dečaku koji je zajedno sa speleolozima otkrivao pečinu. Ova dvorana nalazi se iza Koncertne dvorane i pregradnog zida Ćele kula čiji ukrasi podsećaju na ljudske lobanje koje se nalaze na istoimenom spomeniku u Nišu.

"Ćele kula". Foto: Suzana Janković
“Ćele kula”. Foto: Suzana Janković

Koralni kanali predstavljaju sedmu prostoriju pećine, nakit  podseća na morske korale te iz tog razloga nose takvo ime.

Blatna dvorana je poslednja dvorana koju smo obišli, siromašna je nakitom, a na zidovima je glina. Postoji verovanje da će koža biti lepša ukoliko se namaže glinom iz pećine. Ako želite da isprobate recept, možete to učiniti upravo ovde. Ja, ovaj put, nisam isprobala, ali ću se vratiti u Resavsku pećinu jer me je ostavila bez daha.


Vodopad Veliki buk

Dok sam mislima još uvek šetala kroz odaje pećine, stigli smo na naše novo odredište i još jednu prirodnu lepotu – Veliki buk.

Veliki buk. Foto: Suzana Janković

Na samo desetak minuta vožnje od Resavske pećine stiže se do Hidro kompeksa Lisine i vodopada Veliki Buk koji se smatra jednim od najlepših i najvećih vodopada u Srbiji. Nalazi se u podnožju planine Beljanice.

Prošli smo pored nekoliko restorana u etno stilu, takođe, nedaleko od puta postoji i motel. Pratili smo žubor reke i stigli do vodopada Veliki buk. Kažu da je u ovo vreme najlepši jer u prolećnim danima ima najviše vode.  Vodopad nosi naziv Veliki buk zbog buke koju pravi penušava, bistra i hladna voda koja pada. Ja sam želela da mu priđem malo bliže, pa sam to učinila skačući sa kamena na kamen. Osećaj je predivan. Dan je bio sunčan, te su mi prijale kapljice koje je vodopad rasipao, osećaj je sličan onom kada vas zapljusnu kapljice velikog morskog talasa. Vodopad sa šumom koja ga okružuje predstavlja pravu prirodnu oazu mira u koju bi se često trebalo odmetnuti. Posebno mi se dopalo jer smo ovde imali dovoljno vremena da uživamo u lepim pejzazima i prirodi.

Veliki buk, Lisine. Foto: Suzana Janković
Veliki buk, Lisine. Foto: Suzana Janković

U blizini vodopada u restoranu smo imali organizovani fakutativni ručak. Zanimljivo je da ako  konobaru zatražite običnu vodu nakon ručka, dobićete bistru izvorsku vodu. Ovde je specijalitet pastrmka koju preporučujem. Ako pak niste raspoloženi za ručak u restoranu, potrebno je da ponesete sendviče ili grickalice u rancu jer tokom puta nemate gde da kupite.


Krupajsko vrelo

Po planu putovanja naša sledeća destinacija je Krupajsko vrelo. Nalazi se između sela Milanovac i Krupaja, u podnožju Beljanice. Homolje je poznato kao ekološka oaza, a ja posle ovog obilaska moram da potvrdim da je tako.

Izvor. Foto: Suzana Janković
Izvor. Foto: Suzana Janković

Pošto je prostor oko vrela mali, po dolasku, podelili smo se u grupe. Otušli smo iza jedne od kuća gde se krila neverovatna lepota. Izvorište stvara na površini kraško jezero. Plava boja na površini čini mesto nestvarnim. Ne postoji reč kojom se može opisati idila Krupajskog vrela – ono se prosto mora videti. Tu je i izvorište lekovite vode koje upotpunjuje ovo prelepo mesto. Vrelo je okruženo šumom, a stazice koje vode do njega ukazuju da se može doći i kroz šumu.

Krupajsko vrelo. Foto: Suzana Janković
Krupajsko vrelo. Foto: Suzana Janković

Banja Ždrelo

Banja Ždrelo je bila naša poslednja destinacija. Rešili smo da se nakon burnog dana opustimo u banjskim bazenima. Ja sam svoje mesto našla u bazenu na otvorenom, u kom je temperatura vode od 36°C  do 38°C. Ako mene pitate: idealno, nakon burnog dana.

Banja Ždrelo. Foto: Suzana Janković
Banja Ždrelo. Foto: Suzana Janković

U Beograd smo se vratili oko 23h. U potpunosti smo iskoristili dan, naučili smo nešto novo, družili se, upoznali nove ljude kao i lepote Srbije i opustili u banjkoj vodi. Trudila sam se da Vam prenesem svoje utiske, ali da bi ste stekli svoje morate sami otkriti blaga Resavskog kraja. Ja ću se sigurno uputiti ponovo na ovo putovanje i iznova uživati u lepotama koje Resava nudi.

PODELI
Suzana Janković
Suzana Janković, rođena 30.septembra, jedne subote u ranim jutarnjim časovima, u gradu koji je bio republika. Inspiraciju pronalazi u interesantnim knjigama, bajkovitim pejzažima, dugim šetnjama, nesavladivim diskusijama, zabavnim životinjama i inteligentnim ljudima. Rodjena u znaku vage, okruzena je lepim stvarima i vaga ne bi li stvorila balans među brojnim interesovanjima u nadi da će dokazati da je moguće biti jednako uspešan u svim segmentima života.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here