150 godina u Zemlji čuda: Alisa u zemlji filmova

Diznijev film o Alisi potiče čak iz 1951.godine, a i dalje predstavlja jedno od remek-dela animirane kinematografije, koje je obeležilo detinjstvo svake generacije od sredine 20.veka na ovamo. Projekat koji je tada išao poprilično ispred svog vremena izgleda kao i da bi mogao biti napravljen prošle godine  – toliko je Dizni svojom vizijom kreirao budućnost.

Predratne su godine, i mladi Volt Dizni pravi seriju kratkih filmova u kanzaškom Laugh-O-Gram studiju u pokušaju da se afirmiše. Studio bankrotira 1923.godine, nakon čega se Dizni seli za Holivud, sa koferom punim nacrta i filmskih rolni, od kojih je jedna bila „Alisa u Zemlji čuda“, bazirana na omiljenoj lektiri iz detinjstva. Ilustrator, koji je bio unajmljen da radi na konceptu animacije, načinio je karikature previše mračnim i grotesknim, te je bio otpušten sa projekta. Uzevši u obzir date okolnosti, kao što je bila ekonomska kriza nakon rata i ispražnjena kasa nakon produkcije „Pinokija“ i „Bambija“, „Alisa“ je morala da stoji na polici i sačeka srećnije doba.

Nakon enormnog uspeha „Snežane i sedam patuljaka“, ideja o pravljenju „Alise“ ponovo je oživela; scenario je bio prerađen, a nova ilustratorka primenjivala je modernistički koncept pre nego klasičan, koristeći tehnikolor. Ovakav pristup našao je svoje mesto u Diznijevoj zamisli, i počelo je pravljenje filma, sa isticanjem komičnih aspekata Kerolove knjige.

Najbolji kompozitori filmske muzike tog vremena bili su zaposleni da rade na uklapanju Kerolovih tekstova u notne linije. Pošto je Diznijeva zamisao uključivala i prerađivanje scenarija tako da „Alisa“ bude animirani mjuzikl, preko 30 pesama sa Kerolovim stihovima ubačeno je u film, a naslovna pesma postala je džez klasik, koga je prvi adaptirao džez pijanista Dejv Brubek.

Film je svojevremeno naišao na mnoštvo kritika, potičući od Britanaca koji su tvrdili da je Dizni amerikanizovao klasik engleske književnosti. Dizni nije mario za kritike, jer „Alisa“ nije ni bila namenjena kritičarima, već modernoj publici. Vremenom je, zajedno sa „Snežanom“, izrasla u kult i višestruko se isplatila njenom kreatoru.

Mnogi smatraju da je i „Alisa“ Tima Bartona s jedne strane osuđena na propast, a sa druge podjednako ispred svog vremena kao što je to bila i Diznijeva „Alisa“. Poznati reditelj je, u jeku popularnosti snimanja u 3-D tehnologiji, odlučio da adaptira Diznijevu priču u igrani film i da, samo se oslanjajući na njen prvobitni koncept, osmisli verodostojan nastavak priče. Prema njegovom iskazu, Diznijevoj junakinji nedostajalo je duše; bila je neuverljiva i gledalac nije mogao naći emocionalnog dodira sa njom. Barton je želeo junakinju koja će publici prirasti za srce. Humor i duh Kerolovog dela su očuvani, priča je prilagođena modernim stanovištima i zaokružena u celinu iza koje stoji određen smisao.

Linda Vulverton radila je na scenariju, osmislivši nastavak koji nas uvodi u svet Alise nakon što je odrasla; izrastavši u odlučnu mladu damu, Alisi je i dalje teško da se uklopi u pravila koja nalažu društvene konvencije. Kao i pre pola veka u animiranoj verziji, u trenutku kada joj se učinilo da nema izlaza, pojavljuje se zec,  koga ona prati niz rupu u zemlji. Nakon toga dospeva u Zemlju čuda, koju je poslednji put posetila kao dete, i sreće davno zaboravljene likove iz prošlosti – Tvidldija i Tvidldama, gusenicu, Kezala i, naposletku, Ludog Šeširdžiju, koji postaje Alisin saveznik u borbi protiv Crvene kraljice, koja je svojom tiranijom zauzdala čitavo kraljevstvo. Prema proročanstvu, Zemlja čuda čeka „odabranu“ da se obračuna sa Džabervokijem, zmajem-miljenikom Crvene kraljice, i da pobedom nad njim ustoliči Belu kraljicu, pod čijom je vlašću Zemlja čuda bila slobodna, srećna zemlja.

Barton je iskoristio jedinstvenu priliku da nam predoči Zemlju čuda u 3-D verziji, što bi Dizni sasvim sigurno uradio da je takva tehnologija bila raspoloživa u prošlom veku. Zemlja čuda, sa svim svojim šarenilom, unikatnošću i osobenošću, uvlači svojim čarima gledaoce u dinamičnu radnju, punu napetosti i zlokobne atmosfere, prouzrokovane vladavinom okrutne Crvene kraljice. Barton je u ovu neknjiževnu verziju „Alise“ uneo elemente svoje kinematografije – mračan dekor, crni humor i dobro poznatu glumačku ekipu. Helena Bonam-Karter dobro je iznela tiranski, samoživi, beskrupulozni lik Crvene kraljice, dok je Džoni Dep zablistao u ulozi ekscentričnog Šeširdžije, čiji instinkti i skrivena osećajnost upotpunjavaju Alisinu snažnu ličnost i usmeravaju je u željenom pravcu.

U ulozi Alise zablistala je mlada glumica Mia Vasikovska, nepoznata holivudskom svetu. Mia je ulogu iznela sa mnogo energije, dočaravajući nam lik odrasle Alise kao nekoga ko zaista na svojim plećima može izneti spasenje čitave zemlje. Mia je pokazala unutrašnju snagu i nenametljiv elan, čineći sve što je u njenoj moći da izvede svoju ulogu kroz proces sazrevanja.

Iako suštinski različite, „Alisa“ Volta Diznija i „Alisa“ Tima Bartona polaze od jedne ideje – pretvoriti jednu staru sagu u budućnost filmske produkcije. Filmovanje „Alise“ je uvek zahtevalo koračanje ispred vremena i uvek je prevazilazilo dotadašnje raspoložive standarde. Priča koja neumorno inspiriše sigurno će biti usvajana, prepričavana, adaptirana i prilagođavana, ali u svojoj osnovi predstavlja neiscrpan izvor ideja, koje će predstavljati izazove za pokoravanje u savremenoj i budućoj kinematografiji.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here