„Sve u mom detinjstvu se uvek vrtelo oko totalne žrtve, bilo u religiji, bilo u komunizmu. To je ono što me je obeležilo. Zbog toga posedujem ovu nesalomivu volju.”
Marina Abramović
Marina je rodjena 30.novembra 1946.godine. Oba roditelja bili su nacionalni heroji, Titovi partizani. Učestvovanje u Drugom Svetskom ratu omogućilo im je ugledan društveni status u posleratnoj Titovoj Jugoslaviji. Oboje su čvrsto verovali u revoluciju i komunističku ideologiju na kojima se temeljila bivša SFRJ. Medjutim, Marinino sopstvo čini kombinacija dve suprotne totalitarne težnje što je jasno iz gore navedenog citata.
“Kada me pitaju odakle sam, ja nikada ne kažem iz Srbije, vec iz jedne zemlje koja vise ne postoji.”
U ovom članku želim da vas upoznam sa moćnim performansom koji je Marina izvela 1997. godine. Performans predstavlja umetnički bunt protiv nasilja, nepravde i grozote koja dolazi uz rat.
Najpre je ideja bila da se performans izvede u Jugoslovenskom paviljonu, ali kada se saznala ideja Marininog izvodjenja, tadašnji ministar kulture Crne Gore zamenio je ovaj performans jednim provincijskim ilustratorom viceva značajnim isključivo na lokalnom slikarskom području čije likovne šale nisu ni za koga od interesa (Jovan Despotović, esej Umetnost i angažovanost) .
Nakon što je izvodjenje performanasa u Jugoslovenskom paviljonu odbijeno, Marina dobija umetnički prostor, podrum, u kulturnom centru Venecijanskog bijenala. Ovaj podrum nijedan drugi umetnik nije hteo kao prostor za izlaganje svojih dela, ali kontekst I koncept performansa Balkan barkok savršeno se uklopio.
Zašto Balkan barok?
Sav užas Marina je sažela u dve reči Balkan(ski) Barok. Balkan kao prostor na kojem se vrednuju i vole iskrivljene vrednosti, brdo svega i svačega, kič.Marina ovim performansom pokazuje barok koji je na Balkanu još uvek aktuelan, a kao da je uvek i bio, a kao da nije ni teško predvideti fiksiranost njenog ugneždenog statusa u ovoj “tužnoj zemlji”, ili bolje u tužnim balkanskim zemljama orijentalnih laži, kako je to lepo kazao Ivo Andrić.
Četiri dana protesta u podrumu
Dok je Marina čeličnom četkom skidala ostatke krvi i mesa sa kravljih kostiju, u pozadini su bili prikazivani video-snimci na kojima su bili njeni roditelji, Marina kako igra uz folklornu muziku sa Balkana i njeno “naučno” objašnjenje o pacovima koji kada ostanu bez hrane ubijaju jedni druge (Wolf Rats). Svuda u prostoriji nalazile su se i posude sa vodom koje su poput velikih pehara na ulazu u crkve trebale da pozovu na simbolično duhovno pročišćenje.
Performans je trajao četiri dana. Marina je svakog dana provodila šest sati čisteći kosti kojih je bilo preko stotinu. U tamnom i zagušljivom podrumu, smrad koji se širio iz kostiju koje su trulile, bio je užasan. Ljudi koji su dolazili da pogledaju performans držali su maramice preko nosa i usta. Pošto je performans trajao više dana, a dešavao se za vreme letnjeg meseca, u kostima su počeli da se pojavljuju i crvi. Marina je svakog dana dolazila, oblačila krvlju umrljanu belu haljinu i ostajala u podrumu punih šest sati.
Balkan barok može se posmatrati kao opozicija dve težnje. Istovremeno, želeći da iskaže protest, pobunu protiv zločina u želji da oni prestanu i da ljudi prepoznaju dobro u sebi i u drugima, Marina ovim nastupom pomaže esencijalizaciji balkanske price o nasilnim divljacima. Ovo je samo jedan od umetničkih doživljaja, ili reakcija na dešavanja na Balkanu. Dosta o umetničkoj reakciji na stereotipno posmatranje balkanskih naroda možemo da iščitamo iz filmova Emira Kusturice. Njegovi filmovi stoje kao bunt, ali I kao potcrtavanje stereotipa o kojima svet priča. Evo film, pa neka priča još malo! Isto tako, Marina svojim performansom ističe agresiju dugo prisutnu tokom života u Srbiji i Crnog Gori. Iz rata u rat, iz režima u režim. To su ti ludi Balkanci.
Svodjenje performansa na nekoliko univerzalnih elemenata jeste veliko majstorsvo i genijalnost Marine Abramović. Ali zašto je Marini potreban ovakav performans? Čini se kao da performansi koji za temu imaju Balkan imaju katarzičan efekat na umetnicu. Kao da je ovo njena terapija za balkansku groznicu koja je se periodično ponavlja. Ovo je bio umetnički odgovor i bunt protiv dešavanja na Balkanu sa kraja 90-tih, ali i univerzalni bunt protiv rata uopšte. Performans je moćan i izaziva grozotu koja i jeste ciljano osećanje prizvano ovim umetnički delovanjem. Zgroziti se i ne ponoviti.
Autorka: Venesa Mušović
