Nedeljama se vodi polemika o (ne)kvalitetu najnovijeg filma Demijana Šazela – La la land, sa Emom Stoun i Rajanom Goslingom u glavnim ulogama. Što se nagrada tiče, film ima sedam Zlatnih globusa, pet nagrada BAFTA, SAGA nagradu za najbolju glumicu, kao i nagrade poput AACTA, AFI, American Cinema Editors, zatim, četiri Atlanta Film Critics Society Awards nagrade, i konačno, sedam odnosno, ne, ipak šest Oskara. Dakle, film je prilično podelio i kritiku od 14 nominacija, osvojio je samo sedam, odnosno, ipak šest, Njujork Tajms ga je proglasio filmom godine (što verovatno i jeste), a neki čak idu i dalje, pa La la land nazivaju najboljim filmom svih vremena (što je naravno preterivanje, samo u drugom smeru).
Ali, da se vratim na film, svi već znaju priču, mjuzikl u kome Gosling igra pijanistu, koji mašta da otvori džez klub, a Stoun glumicu u usponu. Na prvi pogled – stvarno la la. Nedavno sam naišla na komentar “ ovo kao ‘Beležnica’ sa pevanjem“. Ali, nije. Zaista nije. Meandrirajući između omaža holivudskim mjuziklima, te anti-omaža savremenom Holivudu, a najčešće bivajući, uz prisustvo fine ironije, u isto vreme i omaž i anti-omaž, ova načelno romantična komedija, za dva sata i petnaest minuta uspeva da se uspostavi i kao parodija sebe same.
Dakle, između svih tih šarenih haljina, songova i gradskog svetla, provlači se, kroz čitav film, problematizovanje dramske i muzičke umetnosti, pa se tako Šazel mnogobrojnim audicijama glumice u usponu, osvrće na tu hiperprodukciju televizijskih serija, rađenim, sve češće, prema istom principu, bez obzira da li se govori o doktorima, policajcima ili profesorima – replike su iste,likovi su isti, menjaju se samo kulise. I bez obzira što Mia (Ema Stoun), suštinski ne pripada tom svetu, ona na te audicije ipak odlazi, odlazi na žurke s verovanjem da na njima može pronaći nekoga u gužvi, ko će joj pomoći da osvoji zvezdani grad. Ima ta divna scena u kojoj ona razgovara sa scenaristom, koji joj saopštava da želi da mu ona igra u narednom projektu, da bi nakon razgovora saznala da se radi o “Zlatkosi iz ugla jednog od medveda”. Tu je čvor, tu je razračunavanje sa savremenom dramaturgijom. Nema originalnog, sve je reinterpretacija, sve je ponovno iščitavanje klasika i sve je samo postavljanje starog u kontekst novog. Lalaception at it’s best.
Čak i van svega toga, van te (auto)parodije koja provejava, La la land funkcioniše i kao divna bajka koja prelazi u stvarnost, istkana od niza izneverenih očekivanja, snova, realnosti i džeza, od šta bi, kad bi, i da li bi. I ti (ne)uspešni hipertrofirani počeci njih dvoje, koji vode do isto takvog kraja i novog „šta bi, kad bi“, to sumiranje života u deset minuta, koje naivnog gledaoca natera da se ponada. I onda ništa. Kadar na Goslinga. I kadar na Stoun. I ništa. Od tog ništa koje nastavlja da lebdi i nakon filma, od tog ništa u kom oni nastavljaju da žive svoje snove, zasebno, jer zajedno nisu hteli, mogli ili umeli, Šazel maestralno pravi film o filmu, koji kritikuje ono što on sam, na neki način, jeste, ali koji se mačuje sa svim onim što on nije. I ništa.
I onda, sedam Oskara. Ljudi izlaze na scenu. Ekipa filma izlazi i počinje govor koji bi trebao da sumira sav taj uspeh, koji biva prekinut, odnosno, biva saopšteno da je najbolji film ipak Mesečina. Ipak šest. I ništa. La la land konačno doživljava sam sebe, doživljava sudbinu sopstvenih junaka, biva na nekoliko trenutaka Mia, da bi se konačno definitivno konstituisao kao Sebastijan. I ništa.
Moonlight je osvojio Oskara, ovde izvesni ljudi daju prostora sarlatanskom filmu, autorka teksta je poznata po subjektivnosti i povrsnosti. Kao neko ko ima dodira sa umetnoscu tvrdim da La la land uzasna stvar, a autorka ako ima kontakta sa umetnoscu onda je to sramota za umetnost.