Crveno te volim

    CRVENA LJUBAV // Bitef teatar

    Ljubav u doba proletarijata? Zvuči kao limunada sa „kapitalom“. Predstava Crvena Ljubav po romanu Aleksandre Kolontaj u režiji Olge Dimitrijević, ima sve sladunjave elemente jedne romkom melodrame – ljubavni trougao, sentimentalne pasaže o unutrašnjem životu junakinje, pastoralu o prirodi koja oslikava emotivna stanja junakinje, rastrzanost između ljubavi i dužnosti, visokoparna dramatičnost, i akustična atmosferičnost. Ali, gde se njome poigrava? Stavljena u glomazni istorijski kontekst, „začinjena“ narodnjacima, i razapeta između ideologije i ljubavi, predstava se poigrava melodramom i kuša njenu fleksibilnost i elastričnost da podnese „uzvišene“ sadržaje.

    crvena ljubavFOTO: Bitef

    Zar nije svaka ljubav crvena? Postupkom oneobičavanja koji tangira naš iskustveni pojmovnik dobijamo vrlo suptilni simbol drame koja je u jeku predstave. Jedna ideologija koja se rumeni od stida i jedna simbolično obojena ljubav. Vasilisa (Milica Stefanović) slavna boljševička govornica uživa u ljubavi svog Vladimira (Vladimir Aleksić). Ali anarhista u doba revolucije, dobija fotelju u Republici. Ispada, ispod Vladimira sto đavola vire. Kapitalizam koji kao šuga osvaja svet u njegovoj ličnosti popoprima patetične razmere. S jedne pozicije na drugu, preko „grbače“ svojih radnika, pod ruku sa prežvakanim biznismenima, hukom drekom i stresom – Vladimir je okusio ugodnost grandioznog i svilenog života. Između buržujskih nogu svoje ljubavnice otkrio je kapitalizam. Pronašao je buržujskog boga – kapital. Proleter preletač! Gde je to komunizam metastazirao u kapitalizam?

    U svojoj fotelji on je još dete koje se obrće u tatinoj direktorskoj stolici. Taj ringešpil je njegov novi, hiroviti i raskalašni „tajfunski“ život. On svojim infantilnim tripovima pokazuje jednu ne tako naivnu istinu – da kapitalizam manipuliše onim detetom u nama.

    nevena3FOTO: Bitef

    Ali, ovo suštinski nije priča o „njemu“ i ne sme biti. Razmere oportunizma su vaseljenske i nadilaze svoje sitne duše. Ali i sa druge strane nije bolje. Borbena feministkinja i komunistkinja udata za ambicioznog direktora? Pa ipak, ona popušta ljubavi koja je jednom bila poklapanje dvaju bića, intelektualno, političko, emotivno, telesno. Ljubav prema partiji ili ljubav prema partneru? I njegovi poslovni partneri u „poklon paketu?

    Simpatična scenska rešenja, u kome predstava više liči na kakav kabare, sa mrvicom plesa, te performativnim karakterom glume, uzbuđuju. Golotinja ove predstave (minimalizam scenskih rešenja) oslobađa pozorišne pretencioznosti. A scena koja je gledalište slatka je simulacija klasične pozorišne kovencije i smicalica – da nas suoči. Kao zjapeća usta koja teže da progutaju radoznalce, ova scena govori da se oslobodimo stega procenjivanja, ili ćemo – mi biti procenjivani. Kao da nas suočava sa nečim sto smo potisnuli. Možda neke istorijske „nejasnoće“ od kojih se crveni?

    Treba pohvaliti i dokumentarni materijal koji se „migolji“ u pozadini, na kome se talasaju  narodne mase, puls jedne revolucije u jeku. Sugestivne ali ipak raznorodne, od  Ajzenštajnovih i Vertovljevih filmova do citata Kolontajeve i Fasbindera (video Deana Petrović), ovaj materijal pruža bogatiju značenjsku platformu za kojom možemo spontano da posežemo. Isto je i sa materijalom koji pruža fejzbuk stranica predstave. Savremeni teatar mora pružiti polivalentna znanja i značenja, jer moderan gledalac je najpre veb surfer pa zatim ljubitelj narativa.

    Najveća moć ove predstave je“ nepodnošljiva lakoća pripovedanja“, pod kojom mislim da izvođač i izvođačice jednostavno interpretiraju svoje uloge, počevši od slonosti epskom teatru, što me podseća na kafansko naprasno ispovedanje posle koje čaše, do poletnog uskanja iz lika u lik; ali ponajpre, razoružavajuće nonšalancije, kada jednostavno zastanu, ćute il’ pevaju, popiju gutljaj vode, i predaju se nekoj melanholiji, možda pod teretom tema koje opsedaju predstavu, možda iz potrebe da se otrgnu stresu kreiranja autentičnog teatra. Postdramski, tekst je aktivni agens u performansu. Bez mnogo scenske peripetije, jednostavno i porazno, ovakva režiserska rešenja izbegavaju scenski kič i idu na „račun“ pozorišta kao medijuma koje po današnjim standardima „za dinar“ daje beskrajno.

    Trenutak kada upada beskrupulozni biznismen Saveljev, u ovom izvođenju Zoe Gudović unosi dah burleskne komike, veselo dezintegrišući poetično-nostalgičnu atmosferu predstave. Nažalost, Milica Stefanović ne fascinira (bar ne ovo veče) kao Vasilisa. Dok Jelena Ilić očarava.

    Predstava je propustila da pokrene savremeniji dijalog. U nekom trenutku to je morala biti diskusija, a ne ljubavna svađa. Namesto toga, ona nam je rekla sve o ženi. Hegemon koji toj ženi raste u kući kao kakav kaktus, postaje bodljikavo prase koje će joj isterati oči (da ne kažem rogove) svojim prevarama. Ali ona će i dalje da ga mazi kao kakvo štene. Ta žena pije sa drugaricama i sluša narodnjake. Volim ukus tvoga đona čak i kad na njemu donosiš mi nju. Narodnjake ovde prepevava divna Ana Ćurčin provlačeći ih kroz svoju poetiku, spretno i poluironično, cedeći iz njih onu neku srž – da svi mi u trenucima krize tražimo iskonski sveljudski sadržaj koji bi nam objasnio paradokse naše prirode.

    Paradoks je što danas jedini sadržaj koji pretenduje na tako ambiciozne zahvate pripada treš turbofolk kulturi (nema sevdalinki niti neke kvalitetnije narodne muzike), pre svega zbog dometa koji je masovan, ali i patosa koji se zloupotrebljava do kiča. Da li su narodnjaci balade našeg doba? Kako vam drago, ali Ana Ćurčin uspeva da izvuče taj grandiozni epsko-lirski suspstrat iz narodnjaka, koliko god on bio naivan (a šta veliko nije naivno?), upadajući u još jedan paradoks, one naše tako ljudske sklonosti da uživamo u onome čega se gnušamo.

    Daj joj moje haljine nek se malo dotera. Mali tvist na kraju eskalira u erotski fantazam, u kojoj se ljubavni trougao ispunjava kroz seksualnu mahinaciju i stvara se hipotetički dijalog između dveju osujećenih žena. Sve moje njeno je da odem vreme je, al’ molićeš me sve do kraja sveta. Žensko savezništvo, makar i imaginarno, pobeđuje kulturne kodove i stereotipnu podelu uloga. Razumem tvoj bol. Svaka žena sanja da obljubi ljubavnicu svoga muža. A muž sanja da se njihova pitagorina teorema razreši u krevetu. Baš mi se sviđa tvoja devojka.

    Da li je ovo kraj kakav priželjkujemo? Nimalo. Ovde je mogla da se pokrene dosta moćna i mučna debata o politici i erotologiji. Lično je političko, ali dokle partija sme da gura nos u moj krevet? Ili, da li ljubavnici ostaju drugarica i drug?

     Ali ovaj „mangupski“ kraj mi je draži od bilo koje debate:

    Vaselisa je trudna. Nije ostavila muža, jer brak po sebi je samo socijalni kontrukt koji se ne tiče jedne komunistkinje. Odbacila je socijalne stereotipe, prevazišla ih i šutnula u šovinističko dupe. Kaže da se oseća nikad bolje, slobodnije.

    Nadajmo se da će se ova Nora „tamo napolju“ (u partiji) zaista ispuniti za razliku od, recimo, Nore Elfride Jelinek (na repertoaru JDP-a, iako ovo nije preporuka), koja u fabrici biva ismevana i tlačena, a posle se potuca od kapitaliste do kapitaliste, dok se konačno ne vrati Helmeru – koji je, u međuvremenu, postao, guess what – kapitalista. Ali to je neka druga priča. Ili bi bar trebalo da je.

    Autorka: Nevena Milojević

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here