Jer znaju bubamare

#Kako Ovca kaže

Voli mi se danas neko. Ne bilo ko, već baš moj Neko. Ne znam šta me je danas spopalo, ali tako je od kad sam se probudila. I volim ja, nije da ne volim – zimsko sunce, koje se stidljivo smeši kroz roletne: „Zdravo, sunašce drago!“ I spavanje do kasno, jer vikend je. Ne bilo koje spavanje do kasno – spavanje do kasno u svome krevetu. Konačno sam kod kuće. Zatim, volim i celodnevno razvlačenje u pižami. Miris mamine pite koji prosto tera na ustajanje. Divan dan! Mama i tata. Nismo baš dugo bili zajedno, ovako, svi kod kuće, za doručkom. Volim ove dane. I fale mi često. Zapravo, ta atmosfera je verovatno jedino što mi i fali kada nisam tu. Jedino, ali i najvrednije. No, lepo je sada.

Usput posmatram njihova uobičajena zadirkivanja. Kako je to krasno, nakon toliko godina zajedničkog života, nakon dvoje dece izvedene na pravi put, još uvek imaju komentare zbog kojih kad-kad pomislim da su zaljubljeni tinejdžeri u telima dva odrasla intelektualca. „Vidi šta mi je tvoj tata kupio za Dan zaljubljenih, doduše unapred“, pokazuje mi mama kroz smeh. Čokoladice u obliku srca. I neki cd sa muzikom ljubavnom, najljubavnijom. Onom koju ja ne volim baš, ali koju znam da oni vole. Jer su se uz nju nekad voleli. Da vole se i danas. I nije bitno što je unapred, jer šta je taj jedan dan naspram decenija zajedničke sreće. U mislima me prekida tata, ne sluteći da ih samo nastavlja. „Ha, šta su izmislili taj jedan dan, a mi koji smo zaljubljeni celu godinu, to ništa, a?“ Koliko ljubavi u tim zenicama, koliko sreće kada jedno na rame onoga drugog spusti glavu, dok gledaju TV. Najsimpatičniji mi budu predveče, kada ona zauzme jedan, u dnevnoj sobi, kako bi pogledala seriju koju najviše voli. On se, pak, za fudbal opredeli. Do devet. Onda se zna: kao po pravilu, tata silazi sa sprata, gledaju zajedno emisije koje obojevole, uz opaske kako je mama zadužena za kulturu,a on za sport i žutu štampu. „Nije!“ buni se tata „Toga je na sve strane, nego tvoja majka se pravi da ne primećuje, pa ja ispadam tračara.“ Ne govorim ništa, samo se smejem. Milo mi je tako.

Nego, voli se i meni neko danas. Ja sam se zaljubljena rodila, doduše. Mnogo mene stvari usrećuje, mnogo ljudi izmami mi osmeh. Opet, fali mi nekad da se zaljubim onako baš, srcem, sa leptirićima, znate. Dobro, ne baš sa leptirićima, ne volim da lete tako u meni. Ali, možda bubamare? Hm, moraću da razmislim. Bilo bi to fino. Mogu bubamare! Hajde, dođ’te kod meeeeene vi, tufnaste malene! Neće. C! Ne može to kad ja hoću, izgleda. Govore mi da čekam, desiće se. Opet, neki apeluju na traženje. A meni to mučno bude. Kakvo traženje, pa nije to izgubljena čarapa, pa da je tražim? Meni treba Neko, ne čarapa. Čarapa može i rasparena, čak i lepše mi je tako nekad. Nego, Neko. Nema ga. Pitaju me kakvog tražim. Da me voli i da volim ga, jer ljubav je jedini jezik koji znam. Ne, ne, kažu nisam razumela pitanje. Kakav tip volim? Ha, tip? Ček’ sada ću da ti nacrtam šta hoću, pa mi ti nađi ljubav. Svašta, pa nema tu neke filozofije – ili ima ono Nešto ili nema! Nema tipa niti profila, ima samo iskre neke, koja zrači i budi te. Takvu ljubav tražim. Kažu mi da sam komplikovana. Nisam. Možda? Hm, jesam izgleda. Ali ne ide to kako vi hoćete. Doduše, ne ide ni kako baš ja hoću, no dobro. Naćiće se neko valjda. Hej, ti, Neko! Samo da ti kažem, znam ja da i ti mene tražiš. Ali nema ništa od toga. Batali! Shvatih to skoro. Isti se, kažu, pronalaze. Laž – znam ih mnogo koji nisu isti, a vole se. No, ako te nekad sretnem, znaću da to jesi ti, bubamare će mi javiti. Kako koje bubamare? Pa, ne volim ja baš da mi leptiri lete tamo amo, nešto mi nije to baš … Ali bubamare su dobre, imaju i tufne i znaju da vole! Javiće mi one. Opet, i ti ako me sretneš, po njima ćeš me poznati, neka će ti mahnuti, za rukav povući, i sve će ti biti jasno. Jer znaju bubamare!

Autorka: Hristina Petrović

Izvor:Blacksheep.rs

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here