KAKO OVCA KAŽE: PALERMO – BUONASERA, COSA NOSTRA

    „Onaj koji traga za poezijom treba da dođe na Siciliju“, nisam znala prevod reči koje su me dočekale na aerodromu, ali jedan moj stari prijatelj Google Translate mi je poželeo dobrodošlicu. “Buonasera”, izlazila je iz usta svih taksista koji su u sitne sate čekali poslednji avion iz Rima. Non! Došla sam da upoznam svet Maria Puza, kroz ljude, njihovu mimiku, čuvenu italijansku gestikulaciju. Ako tragam za poezijom biću pesnik, pevaću o Herodotu, Maleni, Vitu, istkaću stihove pepelom Etne i ukrasiti ih sicilijanizacijom. Ali to neću biti ja. Ja sam prolaznik ulicom Via Roma, ja sam figura na Trgu četiri ugla (Quattro Canti), ja sam tezga po kojoj bacaju svežu ribu… Neko ko se topi u kulturi koja ga okružuje.

    Dva sata posle ponoći. Trke vespi na ulici, debata ispred marokanskog „fast food“-a, kikotanje devojaka u kratkim lambada suknjama, dobacivanja “mama mia”, “ciao”, “bella”. Čini mi se da samo spavaju prosjaci sa velikom dozom alkohola u krvi, čije odrpane čizme vire iza kontejnera preplavljenog otpacima. Ne mogu „vezati“ više od tri koraka, a da ne šutnem neku plastičnu flašu, konzervu, ne ulepim se o žvaku, stanem u lokvu vina. Sigurno čiste ulice u ranim jutarnjim satima, kada konačno noćne ptice odu na spavanje. Sad mi je smešno kako sam naivna bila…

    Zaspala sam čitajući o Donu. Ujutru, jedini Don koga sam videla bio je gazda hostela. Šepurio se na terasi, pevao, postavljao sto. Pozdravila sam ga na engleskom, ali sam razumela poziv na kafu na njegovom maternjem jeziku. Jedan srk i kafe više nije bilo. Ljubazno se ponudio da dosipa. Koliko god kratka bila, ne bih se usudila da dosipam kafu. Milion puta me je drug Koja mamio dosipanjem kafe, pa sam odbila. Tu slabašnu tursku… Don je reprizirao Prvu Jutranju, brzo ugasio cigaretu i odjurio u toalet. Iskrala sam se i izašla na ulicu mnogo brže nego što sam očekivala. Opojni miris otvorene šahte me je istisnuo iz dvorišta. Pola naše ulice pripada Hindusima (zlatare, marketi, brza hrana), dok drugu polovinu poseduju Kinezi. Ipak, stala sam u red ispred elegantne pekare kako bih probala neki kroasan za kojim su svi žudeli. Testo, krem i šećer u prahu, ali sačinjeni od ruku pravih italijanskih majstora. Mmm, obrnula sam još jedan krug, sada po kanole, i sela na stepenik pored fontane Pretorija (Fonatane srama) koju su Firentinci odbili da postave u svom gradu zbog obnaženih figura.

    Još mi se krem topio u ustima dok sam sa mapom stojala usred trga, proklinjući sebe što nisam barem ponela džepni rečnik italijanskog. Autobuska stanica očigledno ne postoji u normalnom evropskom obliku ili im moja imitacija šofera deluje sumanuto. Nisam znala ni gde bih mogla da kupim kartu za bus koji “tu negde” staje. Onda mi je ljubazni prodavac knjiga sažeto objasnio proceduru: “Qui biglietti per Corleone”. Ušla sam u poslastičarnicu i kupila karte za bus. Htedoh ga još jednom pitati da ponovi gde je stajalište, ali preduhitrio me je. Popeo se na svoju tezgu i gromoglasno viknuo KORLEONEEE! Izgurali su me švercerskim torbama, korpama punim voća, iscepanim kesama. Jedva sam uspela da se izborim za mesto. Mnogi su pokušavali da započnu razgovor sa mnom, ali ja sam samo podizala ramena. Smejali su se. Devojka iz druge dimenzije se zaputila u naše malo selo.

    Nisam očekivala sa će me neko upucati kad siđem na stanici najpoznatijeg mafijaškog sela na svetu, ali sam očekivala mistiku. Porodične tajne. Skrivene poglede. Bajku o Nečemu Našem. Baka iz suvenirnice ili bolje rečeno prodavnice razglednica (suveniri ne postoje) objasnila mi je kako da dođem do crkve i muzeja legendarne porodice Vita Andolinija. Tih par fotografija, nisu mi baš dočarale svet Cosa Nostre. Ali arhitektura i prolaznici su me vratili u rano detinjstvo kada sam prvi put gledala “Kuma” sa tatom. Imala sam utisak da će svakog momenta pored mene proći Marlon Brando, da ću mu poljubiti ruku i tražiti veliku uslugu. Umesto toga, čekao me je na plakatu ispred bifea, zajedno sa De Nirom i Paćinom. Započela sam razgovor sa, kako sam imala utisak, jedinim čovekom u selu koji zna par reči na engleskom. Na njegovo pitanje odakle sam i mog odgovora “From Serbia”, on se tako oduševio i počeo da zove kolege kao da mu je stigao ortak iz pelena koga nije video pola veka. “My friends, Sebia and Herzegovina”. Toliko o njegovom znanju engleskog i geografije. Ali svakako mi je izmamio beskrajan osmeh.

    Don iz hostela vodio je svoje goste na večeru. Tuš u jednom, ostatak toaleta u drugom delu stana, trka kroz kinjinju i po terasi. Vodio nas je cik-cak do nekog ušuškanog restorančića nedaleko od Teatra Massimo. Okupili smo se za možda najmanjim stolom na ostrvu i jeli špagete sa sardinom. Don nas je podučavao italijanski, pokazivao gde da sačekamo bus za rezervat prirode Di Capo Gallo i Mondelo plažu, kako da obiđemo katakombe i brdo Monreale, gde sa šopingujemo i gde da se vrhunski provedemo. Ne znam da li smo se kikotali od vina ili neverovatnih priča, vreme je proletelo. Ostalo je još mnogo štošta za videti na Siciliji, ali kasnije sam shvatila da je ipak Palermo poseban, grad sa dušom, neverovatne energije, različitih kultura. Čak je i smeće, nezaobilazni deo pejzaža grada, simpatično uklopljeno u karakter lokalaca. Južnjački mentalitet. I posle kažu da nas ovde dovodi poezija. Moja je pesma lagana, sasvim lagana… Palermo, Buonanotte!

    Maja Jauković

    PODELI
    Portal Mladi
    Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here