Mnogo verujemo u sport i klince i hoćemo da podignemo svest o tome koliko je bitno imati naviku.
Bavljenje sportom od malih nogu zna biti i te kako korisno: deca se uče zdravim navikama i disciplini, a i na taj način se sklanjaju sa ulice. Iako je, kao sport, još uvek u senci fudbala, košarke i tenisa koji dominiraju na našim prostorima, američki fudbal polako dobija na svojoj popularnosti, kako među odraslima, tako i među mladima koji se interesuju za treniranje ovog sporta. Nije baš mnogo ljudi upoznato sa činjenicom da u Srbiji postoji 31 klub koji se aktivno bavi američkim fudbalom.
Jagodinski klub „Black Hornets“ postoji nešto više od godinu dana, a već je zabeležio velike uspehe za svoj staž. Jedan je od retkih klubova koji se bavi i treniranjem mlađih generacija, jer kako kažu, samo tako tim može da opstane i doživi dugu tradiciju. „Black Hornets“ nisu okupirani samo sportom: oni su osnovali i nevladinu organizaciju „Ljubitelji američkog fudbala“ koja je humanitarnog karaktera i koja doniranjem novca onima kojima je to potrebno, pomaže koliko god može. Nešto više o samom timu i njihovim aktivnostima, sa strašću su nam govorili profesionalni sportista Stevan Vasić i Miloš Stanojlović, član stručne službe i skupštine kluba.
Kako je nastao klub „Black Hornets“?
Stevan: Klub američkog fudbala „Black Hornets“ nastao je pod jednim spletom okolnosti. Smatrali smo da američki fudbal treba više da se razvije. Nekada smo bili u drugom klubu „Jagodinski Kelti“ i smatrali smo da je taj organizacioni deo mnogo slab i da je falila ta pokretačka energija mladih koja će da se bori za sport i postiže uspehe u sportskom delu. U skupštini kluba ima 24 ljudi i svi su ravnopravni članovi. Mi u timu imamo četiri selekcije. Najmlađa je fleg selekcija koju čine deca do 16 godina, youthselekcija, koju čine deca sa opremom, juniorski tim, koji trenira mlade od 16 do 19 godina i seniorska koju čine igrači od 19 do 40 godina.
Miloš: Naš klub broji preko 100 aktivnih članova, koji se svakodnevno aktiviraju i kada je skupština u pitanju, da bi naš klub napredovao. Mnogo je bitno to što imamo oko šezdesetak klinaca koji svakodnevno dolaze na treninge, puni su entuzijazma i vide budućnost ovog sporta u Srbiji. Već su počeli da gaje afinitete za američke koledže, imaju cilj da jednog dana, kada odu na koledž da studiraju, da postanu profesionalni igrači američkog fudbala.
Koliko je američki fudbal popularan kod nas?
Miloš: U našoj zemlji, američki fudbal je u ekspanziji. Svake godine dostiže jedan nivo više. To do pre nekoliko godina u Jagodini nije funkcionisalo. Mi smo napravili naš klub “Black Hornets”. Svaka ekipa koja ima taj svoj podmladak ima budućnost. Ekipe koje gaje afinitete samo za seniorski tim, brzo se gase. Četiri kluba u Srbiji su se ugasila zbog toga. Od 31 kluba, možda samo 20 radi ispravno, ostali samo što se nisu ugasili.
Kakvi su uslovi za rad i kako klub opstaje?
Stevan: Treniramo na jednom marketinško povoljnom mestu, na poljani kod „Akva Parka“. Tu dosta ljudi cirkuliše, ali to nije mesto gde bi mi trebalo da treniramo. Trebalo bi da treniramo na jednom terenu koji ima dimenzije kao fudbalski teren. Dosta dece je mahom iz grada, tako da bi i teren trebalo da bude u gradu. Idealno bi bilo da u Jagodini postoji neki teren, kao što je stadion FK „Put“ dva metra u korovu koji je totalno neiskorišćen. Stvarno smo rade volje da sredimo tu površinu. Imamo mehanizaciju, imamo ljude koji hoće da nam pomognu i za dva dana bi ceo stadion bio spreman za igru.
Miloš: Dobro smo organizovani, trudimo se sve više da uključimo što veći broj ljudi u gradu. Sami sebi obezbeđujemo uslove za rad. Nemamo sponzore, u potrazi smo za njima. Dok toga ne bude bilo, članovi kluba će plaćati članarinu i omogućavati deci da se bave sportom. Ministarstvo pomaže koliko je u svojoj moći. Mi se finansiramo iz naših džepova, većina nas studira nešto ili radi negde, svi uglavnom dajemo simboličnu sumu novca za klub.
Kako je „Black Hornets“ prolazio na takmičenjima?
Stevan: U fleg selekciji, bili smo jedan od najorganizovanijih klubova. Bili smo najbrojnija ekipa u fleg selekciji, imali smo 25 igrača. Igra se pet na pet, a mi smo imali oko 20 rezervnih igrača. Osvojili smo treće mesto na republičkom prvenstvu. Za jedan poen smo izgubili od pobednika fleg lige. Samo nas je korak delio od prvog mesta. Mi postojimo godinu dana, a već smo napravili uspeh. Mnogi klubovi koji postoje duže od nas i oni koji treniraju duže su padali od naše igre. Svako u timu ne treba da igra za sebe, već za svoj tim i za svoj grad.
Dosta radite sa mladima. Sarađujete i sa nevladinim organizacijama iz Jagodine, a osnovali ste i sopstvenu, „Ljubitelji američkog fudbala“, koja je humanitarnog karaktera. Recite nam nešto više o tome?
Miloš: Što se tih akcija tiče, odlučili smo da ovo bude humanitarna godina. Na svakom takmičenju koje organizujemo u Jagodini, sav novac skupljen od ulaznica, čija je cena simbolična, doniran je u humanitarne svrhe. Mi smo na taj način napravili i projekat “Nedelja humanosti američkog fudbala”, gde je učestvovao ceo tim u organizaciji. Na taj način smo pomogli našem sugrađaninu Nikoli Adamoviću koji boluje od raka i nadamo se da će mu taj novac pomoći u izlečenju. Organizovali smo mini turnir u fleg fudbalu, beskontaktna verzija sporta. Tog dana je prisustvovalo 150 ljudi, što posmatrača, što učesnika. Projekat „Ljubitelji američkog fudbala“ smo pisali Ministarstvu omladine i sporta. Dobili smo podršku Centra za društveno-ekonomski razvoj u Jagodini, zatim podršku Omladinsko Kreativnog Centra iz Jagodine i Crvenog krsta u Jagodini. Na taj način, uspeli smo da realizujemo projekat, za koji nam je trebalo dosta vremena. Novac koji smo dobili od Ministarstva nam je prosleđen i iskoristili smo ga na najbolji mogući način. Za vreme majskih poplava, izgradili smo i baner koji je pozivao ljude na humanost. Tada smo se organizovali da doniramo određeni broj sredstava za ugrožene u Paraćinu.
Stevan: Cilj naše neformalne grupe je da stvorimo mrežu ljudi koji su spremni da u svakom trenutku utiču na promene u našoj sredini, da razvijamo zdrave stilove života. Zanemarilo se ono što je dobro i ispravno. Cilj nam je da mladim ljudima budemo uzori. Shvatamo da je nemaština i teška situacija, ali moramo ujedinjenim snagama da stvaramo neke promene.
Kako sarađujete sa drugim klubovima?
Miloš: Što se tiče pomoći drugih klubova u Srbiji, prvi u susret nam je izašao klub iz Bora koji nam je na pozajmicu dao određen broj opreme, kako bi mogli da učestvujemo u takmičenjima. Očekujemo pomoć iz Saveza (SAAF – Srpska Asocijacija Američkog Fudbala), dok nas ostali veći klubovi relativno vide kao konkurenciju. Zato smo promociju našeg kluba morali da radimo češće, kako bi omasovili ovaj sport u Jagodini i na taj način stekli sredstva, da svaki igrač ima svoj komplet opreme kako bi mogao da bude jednak sa svim ostalim igračima u timu, ali i sa protivnicima.
Šta je potrebno za jednog sportistu i jedan sportski tim da bi bili uspešni?
Stevan: Sportista treba da ima osećaj odgovornosti za trening, da redovno prisustvuje i da bude aktivan. Uz dobre trenere, povećava se kvalitet igre. Imamo dobrog trenera, a to je Branko Djurišić, koji je 14 godina profesor fizičkog vaspitanja. Osam godina je u američkom fudbalu, tri godine je bio u timu “Divlji veprovi” iz Kragujevca, dva puta šampion zemlje, jednom šampion Evrope. Za tim je najbitnije da postoji ta mladalačka energija koja pokreće. To treba da budu mladi ljudi, sa zdravim shvatanjima i razmišljanjima. Takođe, bitan je i osećaj porodice. Mi jedni drugima pripadamo. Kod nas se svi članovi kluba druže zajedno. Razlika u godinama ne postoji, hemija koja postoji između nas je naš najveći adut i trudimo se da se to odrazi i na terenu.
Koji su Vaši planovi za budućnost?
Miloš: U septembru i oktobru imamo dva takmičenja u mlađim kategorijama. To je takmičenje u youth kategoriji. Mislim da smo tu favoriti, samim tim sto su to isto deca koja su bila treće mesto u fleg ligi. Biće to jedna prava borba i možemo da idemo na titulu. Što se juniorske kategorije tiče, tu je mnogo veća konkurencija. Bice uspeh ako prođemo u drugu fazu takmičenja. Tu imamo pomoć, ove godine će zajedno sa nama biti i osam drugara iz Bora, koji su se javili da igraju sa nama. Uz njihovu pomoć i pomoć našeg trenera Baneta, mislim da ćemo ostvariti cilj da prođemo u drugu fazu. Postojimo tek godinu dana. Jos uvek smo enigma ljudima u Savezu. Svaki dalji korak bio bi veliki uspeh za klub.
Dušan Miletić
