Kum nije dugme

    #Kako Ovca kaže

    Jednom, dok je studirala, našla je nekog dečka, koji joj je brže od svih prethodnih privukao pažnju. Tek je bila izašla iz jako loše veze i taj neko novi, neko interesantan, neko ko joj poklanja pažnju, učinio joj se kao dobro rame za plakanje. Počeli su da se zabavljaju. Malo – pomalo, počeo je i ozbiljno da joj se sviđa. Malo – pomalo su se zaljubili, pa kako to u ozbiljnim godinama ide, i zavoleli. Onda su prolazili kroz dobre i loše stvari. Kroz one kroz koje svi prolaze i kroz neke koje su neuobičajne. Bili su jedinstveni, čvrsti, podržavali se i u dobru i u zlu. Voleli se, svađali, vodili ljubav na svim mogućim i nemogućim mestima. Imali su mnogo ozbiljnih razgovora i onih manje ozbiljnih, mnogo onih trenutaka u kojima se, ćuteći, razumeju. Godina, za godinom….kroz neko vreme, videli su i njihovu zajedničku decu.

    Kod njega joj se najviše svideo način na koji se ponaša prema drugim ljudima. Za njega su prijatelji bili iznad svega. Za njega je krsna slava bila najvažniji datum. Za njega je porodica bila cilj kome teži. Za njega je izdaja bila dno. Za njega je prevara bila greh. Videla ga je kao oca svoje dece i pokazivala ponosno celom svetu. Nevernim Tomama koji su šuškali kako od njega nikada neće biti čovek, ponosno je zapušavala usta zajedničkim slikama na društvenim mrežama, putovanjima, poklonima, istinskom srećom, jer su uspeli, uprkos svima i svemu.

    Imali su i kuma. Imao je i druga za ceo život i ženu koju voli i za koju se kleo da je za sva vremena. Imali su život.

    – Znaš da sam ja uvek na ženskoj strani.

    – Znam i nerviraš me zbog toga.

    – Moja teorija je da žene nisu kurve. Sve one traže onog nekog, pa srljaju tako…

    – Aha

    – Ali…kako se onda zove devojka koja spava sa tvojim dečkom?

    – A kako se zove dečko koji spava sa devojkom svog kuma i najboljeg prijatelja?

    – Zaljubljen.

    – Ne budi luda. Zove se nesrećnik. Neću te podsećati na to kakva je ta njegova „ljubav“. Ovo vreme je iščašeno, ljudi su izgubili kompase, batrgaju se u sopstvenoj nemoći i bedi. I to ne onoj materijalnoj, nego moralnoj bedi.

    – Volela sam ga.

    – Niko te zbog toga ne krivi.

    – Možda ga i ona voli. Ja je razumem.

    – Pa da, voli ga, kao što je volela i njegovog kuma i pola grada, od ovih što su je pitali da ih voli.

    – To su gradske priče. Možda je dobra. Možda i on nju voli.

    – Možda. Mada sumnjam da ljubav može biti umešana u nešto tako jeftino i nisko. Ljubav je velika stvar. I ne niče na zlom temelju. Nemaju svi ljudi sreće da osete ljubav. Da bi to osetio i proživeo, moraš biti čist i plemenit.

    – Odlazi sa njom. Živeće zajedno. To je velika stvar.

    – Ništa danas nije velika stvar. Draga, nisu svi imali sreće da nauče šta je ljubav i poštovanje i ne razmišljaju svi srcem kao ti. Danas ljudi lako govore volim te, lako se udaju i žene, još lakše varaju i razvode. Mnogo je ljudi, malo ko je čovek. Mnogo je reči, malo je pravih dela. Neka te to ne rastužuje. . .

    Negde u dnu zajedničke sobe , sedela je na podu devojka koja je imala sve o čemu mnogi sanjaju. Porodicu, zdravlje, par dobrih prijatelja, posao, znanje, karijeru. Imala je i malo srce prepuno ljubavi koje je nesebično pružala svima. Najviše njemu. I pitala se, kao što se mnogi pitaju, čime je ovakav kraj zaslužila. I pitala se, kao što se mnogi pitaju, šta je dovoljno, ako sve ovo nije bilo. I činila je ono što svi u ovakvim situacijama čine – vraćala je film, pokušavala da pronađe grešku u sebi, da pronađe razlog kojim bi opravdala njegovu izdaju. I bi joj gore. O svojim izborima nikada nije loše govorila. Smatrala je da to čine slabi i nemoćni. Ali o njemu nije ni morala da govori, govorila su njegova dela. I sve loše stvari koje je o njemu, u naletima besa, mislila i sama iskonstruisala, mogla je da obriše, ne bi li ga opet učinila velikim i dostojnim. Ali nije mogla da izbriše stvarnost. Nije mogla da izbriše njegovu izdaju. Nije više mogla da pronađe razlog zbog kog ga je volela. I to ju je bolelo.

    Vreme siromaštva, bede, ratova i nevinih žrtava tinja nam pred očima. U takvim trenucima poželimo da se ušuškamo pored nekoga i stvorimo naš svet u koji se odmaramo od vrtoglave stvarnosti. Zvuči kao kliše, ali za tim malim svetovima svi čeznemo. U toj želji da sa nekim zažmurimo i nestanemo makar na teren, zanesemo se i ostajemo zatvorenih očiju duže nego što bi trebalo. A kada otvorimo oči, stvarnost se još nemilosrdnije i strašnije sruči na nas. Oni sa kojima smo žmurili, otvorili su oči pre nas i već nam podmetnuli nogu o koju ćemo se saplesti čim se probudimo, ne znajući da se o istu već duže vreme saplićemo.

    Prave ljubavi, pravi drugovi, braća i kumovi, večnosti, čast i poštenje, danas su arhaične reči čije pravo značenje poznaju samo retki. Tamo na podu neke zajedničke sobe, malo van grada, sedela je devojka koja je, i pored svega što je preživela, verovala da će se jednom naći neko kome će njeno malo srce puno ljubavi biti čitav svet. I da za nas, ljude, još uvek ima nade i da je u životu ipak moguć srećan kraj.

    Autorka: Milica Živković

    Izvor: Blacksheep.rs

    PODELI
    Portal Mladi
    Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here