Bilo je to samo još jedno mamurno jutro u nizu kad se probudiš, a mozak u traumi traži podatke… Koji je danas dan? Da li treba da idem na faks? Ili ne treba? Gde sam uopšte?
Nekoliko trenutaka kasnije, u kuhinji cedio sam narandžu, držeći oči zatvorene. Vino još uvek nije izašlo iz organizma.
Opet sam se bacio na krevet. Ja sam jedna velika budala, koja gde god ode nosi kofer pun slutnji, galantno se razbacuje živcima i uživa u svom kraljevstvu lepo skockanih misli. Od poroka,pijem šuplje priče, drogiram se glupostima oko sebe i kockam se u sopstveni život.
Posle nekoliko čaša vina, ringišpil emocija u glavi okreće se brže nego inače. I nekad kad u kafani ne znaš pesmu, mumlaš da bi izgledalo kao da je znaš. Nekad to moraš da radiš i sa osećanjima. Tad nategneš osmeh kao praćku i gađaš tamo gde najviše boli.
Da li sam pitao već da li feniks ima svoj limit u podizanju iz pepela?
Sunce se probijalo kroz venicijaner i teralo me da pozovem Doru da prošetamo gradom.
-’Ajmo do grada malo ?
– Nemam para. Jedino da prošetamo Tašom malo. – rekla je Dora na telefonu.
– ‘Ajde, za pola sata kod fontane.
…
-Idemo do Zoološkog vrta, vraćaj se u tramvaj – rekao sam Dori koja me je zbunjeno gledala – Šta me gledaš tako? Položio sam kolokvijum, častim.
Dora je bila u depresiji. Depresiji kroz koju verovatno mnogo studenata prođe. Da li su pogrešno izabrali, da li je fakultet uopšte za njih i kako dati sto posto sebe ako ste izabrali pogrešan put. Nažalost, Dora je bila jedan od tih studenata, a najviše od svega mrzela je – pogrešne izbore.
– Ne znam da li da kupim papagaja? Šta misliš? Papiga ili tigrica? – nikada nisam umeo da tešim, a i kad bih pokušao, učinio bih to na glup način, kao i sada.
– Možda plava tigrica – Dora je znala da pokušavam da joj skrenem misli.
Razmišljanje je uvek više stvaralo nego rešavalo probleme. Zato ja misli skrećem dugim spavanjem, izlascima i provođenjem vremena sa ljudima koje volim.
Negde između vukova, majmuna i zmija i nekoliko sekundi nakon rikanja lava, rešio sam da Dori sasečem misli svojom podrškom.
-Znaš, možda će jednog dana ne toliko bistri ljudi iz naše generacije zarađivati više od nas. I ne znam kako da se ponašamo po tom pitanju. Zato radi ono što voliš. Jebi ga, pogrešno si izabrala i bolje je izgubiti jednu nego izgubiti život učeći na silu ono što ne voliš.
Dora me je samo pogledala i nasmejala se. Uvek je umela da kontroliše emocije i uvek sam joj zavideo na tome.
Nekoliko sati kasnije, trčao sam na Tašu sa Mikijem.
Posle pijane noći, mamurnog jutra i maratona po Zoo vrtu, ne znam odakle se našlo snage i za trčanje. Zato sam seo na klupu da odmorim dok se Miki izgubio u mraku sa ostalim ljudima na stazi. Pokušao sam pogledom da ga pronađem, ali bezuspešno.
Za nekoga moj najbolji prijatelj ne predstavlja ništa posebno do običnu osobu na ovom svetu, među milijardama drugih, nepoznatih ljudi… Neko ne zna da je moj najbolji prijatelj neprocenjiv, da je upravo to moje najveće bogatstvo.
Moja odgovornost postaje odnos prema takvim ljudima, ljudima koji odgovornost zavređuju.
Poznajem sponu koja vlada u tom čudnom, zlatnom krugu. Mogu ga nazvati prijateljstvo.To možda dolazi rođenjem, možda s prvim rečima i koracima, a možda se spoznaje i mnogo kasnije.
Nemam mnogo godina, ali umem da pronađem toplinu u drugim ljudima, podršku, ponekad čak i saosećanje. Nekada i više nego što treba, a opet, možda manje nego što zaslužujem.
Nije na meni da o tome sudim, već na ljudima s kojima želim da podelim tu svoju ličnost zaokupljenu stvarima koje samo mi znamo.
Neki pogledi odobravanja prate me čitavog života, pa se nekada i učini da je život samo potraga za takvim pogledima, ljudima koji te vole, dele tvoju radost i tugu. Nije to razumevanje, koliko potreba, i želja da kraj sebe imamo nekoga, pa i shvatanje samog smisla života pored toga postane nepotrebno.
Marko Marijoković
