Bila je to samo još jedna noć kada sam zamalo zaspao na vreme.
Noć kada se razmišljalo o velikom spremanju života. Ja bih neki lepši razlog nespavanja.
U uglovima najmanje sobe na svetu čuvaju se komadi neprežaljenih tuga i u njima reči ,nit’ izgovorene, niti poslagane.
Kad si sam, noći su tu da te bole,vrate sećanja, opominju i nateraju da doneseš neke pametne odluke. Šteta što te odluke jutro pokvari.
U petnaest minuta do podne probudio me je smrad Leove mokraće. Činilo se da nikada neće naučiti da piški na pelenu, ali ko sam ja da osuđujem bebu bigla od dva meseca. Imam dvadeset godina i još nisam naučio da se ne živi u prošlosti.
Posle lažnog učenja za ispit, odlučio sam da popodne provedem sa Leom, u psećem parku. Zbog junskog roka, Leo je imao kvalitetniji društveni život od mene
…
Dora me je nazvala.
– Gde si ?! – Bila je nervozna.
– Sa Leom sam u parku , gde si ti ? Je l’ se desilo nešto?
– Dala sam otkaz. Ne mogu više da trpim ljude da me psuju jer ih opominjem da vrate ratu kredita.– Rekla je Dora i time saopštila da je završila petodnevnu karijeru radnika u kol centru banke – Idem sad kući da učim za prijemni, treba postati brucoš po drugi put – dodala je i prekinula vezu.
Vraćao sam telefon u džep dok je još jedan bigl trčao ka našoj klupi – Žile. Dok je Leo trčao ka Vladi, Žiletovom vlasniku.
Vlada je klasičan beogradski neženja četrdesetih godina. Diplomirani ekonomista koji radi u Narodnoj banci i i dalje se opija po klubovima. Njegova jedina obaveza bio je Žile i njegova jedina želja je bila da bude momak što je duže moguće… sve do danas.
–’De ste – Pozdravio se Vlada i delovao mamurno.
–Vidim ,bilo je veselo sinoc.
–Ma najbolji ortak mi se oženio i dalje nisam svestan, ne znam sa kim ću sad da pravim haos po gradu… – Rekao je Vlada i činilo se da nije srećan kad to kaže.
–Pa … – Hteo sam da kažem da je i vreme bilo, ali –To je lepo, je l’ si se bar dobro proveo? – Uvek sam umeo da kažem neku utešnu reč.
–Pa ono, klasika… Sve dok nije došla matičarka i dok nije počela ona pesma ,,Od sutra ćeš brale prati sudove ‘’ ili kako se već zove, tad sam skontao da mi se najbolji ortak ženi.
Hteo sam nešto pametno da kažem, ali je Vlada nastavio da kuka zbog ženidbe najboljeg druga.
–I to nije sve, prilazi mi posle toga i kaže mi da li hoću da mu budem kum! Alo,kum! Moj burazer postaje ćale! I tako ti dođem kući i pogledam se u ogledalo i zapitam se ko sam ja. Imam četrdeset jednu godinu ,dobar posao i Žileta. I to je sve što imam.
Vladino kukanje me je ostavilo bez komentara jer nisam umeo da kažem utešnu reč ljudima koje volim, a kamoli poznanicima iz parka.
Vladu je prekinuo ulazak trećeg psa – Joce. Vlasnica mešanca Joce je Maja. Maja je vegetarijanac i diplomirana pravnica koja ne radi u struci. Bila je drugačija i sebe je prikazivala žrtvom nerazumevanja društva.
– ’De ste,ekipa?–Maja je, kao i uvek, bila raspoložena… Ili je bar tako izgledalo.
– Evo sunčamo se – Dobacio sam.
– Vlada nam je nešto smrknut?
– Oženio mu se najbolji drug ,pa je ga je danas stigla kriza četrdesetih – odgovorio sam Maji.
– Vidi malog što je bezobrazan – rekao je Vlada.
– Aha, onaj fazon ,hoću i ja da se ženim i imam decu? Je l’ to? – pitala je Maja,dok je Vlada klimnuo glavom.
–Ma ,brak je sranje – rekla je Maja – Ja sam bila u braku dvanaest godina, htela sam decu, muža, porodicu, i dopustila sam sebi pogrešan izbor partnera. U jebote, koji je danas datum? Tridesesti? Evo, danas je dve godine kako smo se razveli, baš danas. Kad bolje razmislim , nije sad ni meni svejedno. Od želje za porodicom i brakom spala sam na usedelicu koja živi sa tri psa u stanu od pedeset dva kvadrata.
Želeći da u parku pobegnem od svojih, doleteo sam u tuđe probleme. Mislio sam da će Vladino kukanje prekinuti Majin entuzijazam,ali ona je samo nastavila tamo gde je on stao.U jednom trenutku sam ja bio taj koji je trebalo da kaže utešnu reč četrdesetogodišnjacima, jednom koji se kaje što nije nešto uradio i drugom koji se kaje što je uradio.
Neprijatnu tišinu prekinuo je četvrti pas, treći dvobojni bigl – Atina. Atina je bila najstarija u ekipi ,kao i njena vlasnica Vojka.
Vojka je bila penzionerka iz centra, diplomirana profesorka engleskog jezika. Trideset sedam godina radila je za poznatu izdavačku kuću knjiga i proputovala ceo svet zbog toga.U park bi uvek dolazila najsređenija iako je najstarija.
–Dobar dan, gospodo
–Dobar dan, teta Vojka – odgovorila joj je Maja dok smo joj se Vlada i ja nasmejali.
-Šta ste se pokunjili ? – pitala je Vojka.
–Vlada kuka što se još nije oženio, ja kukam što sam bila udata – odgovorila je Maja.
–Joj deco , je l’ ste vi normalni? Brak je nešto najlepše,iz njega se rađa porodica,a porodice su najlepše zbog dece. Evo, moj sin ima dvadeset devet godina, asistent je na Ekonomskom fakultetu i on je ceo moj život. Od novembra ne živi više sa mnom, hteo je da živi sa devojkom. Evo već mesecima živi samo dve ulice od mene i ja i dalje ne mogu da se pomirim sa tim da ne živi više sa mnom – rekla je Vojka i protirljala oči.
–Ide u Peru sledeće nedelje, samo zbog toga ostajem u Beogradu, inače bih bila u Banji kod Aranđelovca… O čemu smo beše pričali?
–Ni o čemu bitnom, teta Vojka – rekla je Maja i pogledala u mene
–E, a šta tebe muči, kad se već ovde žalimo kolektivno ?
Znam gde sam pogrešio,ali ne znam kako da zaboravim grešku.Da je ispravim,ne mogu. Ponekad ne znaš vrednost trenutka sve dok on ne postane prošlost.
Neke stvari se dese samo zato što smo dozvolili da se dese.Često baš čovek zato što se plaši nekih stvari i o tome stalno razmišlja,on te stvari priziva sebi. Mnogo toga imam da kažem, a ono što nemam je – prilika. Ta prokleta glad za svim propuštenim prilikama u životu.
Malo ja gluposti pišem za onoga koji za glupost živi.
Desiće se u životu još milion sranja i opet ću preživeti. Praksa je neviđena stvar, a i kondicija. Sve se jednom završi, razlika je u – kako.
I tu sam, u parku koji nosi energije ljudi koji su gladni za osobama koje nemaju ili koje su imali, pa izgubili, i kako da kažem poznanicima šta me muči kad to ne mogu da kažem ni ljudima koje volim?
–Dakle? – Maja je prekinula moje misli .
–U junu studenta prve godine najviše muče ispiti, još sam ja mlad da bi me mučile neke ozbiljnije stvari. – odgovorio sam Maji, koja je, čini mi se, poverovala.
Marko Marijoković
