Marš iz moje kuće sa svojim rasizmom!!

    Momo. Kakvo je to ime? Mislim, mnogo mi je važno. Da li je taj Momo musliman, hrišćanin, Jevrejin, ili neki gori sektaš? (prevod za politički korektne govornike – sektaš, pristalica alternativne religije). Vidite, to Momo može da bude nadimak za Mojsija, na primer. Ili za Muhameda (Mohamed – prema izgovoru nekih naroda) . Mo-ha-med, Mo(j)-si-je. MoMo.

    To što je neko Jevrejin, to je nasledno, kao bolest. Kako se nasleđuje? Pa lepo. Prenesu ti je roditelji. A to što si musliman? Ma isto! [1]

    Tekst koji sledi, ide daleko od smera nipodaštavanja bilo čije vere. Naprotiv, moj cilj je da intepretacijom ličnih impresija o jednoj sjajnoj predstavi Narodnog dramskog pozorišta u Beogradu, podsetim kako pozorišna umetnost otvara više perspektiva. Kako uvlačeći gledaoca u predstavu, da fiksacijska situacija prodrma našu svest, navede na suze, i najslađi smeh. Ništa manje ubojito sredstvo nije ni film. “Filmovi koji pomeraju guzice”, kako je glasio prošlogodišnji motiv BELDOCS-a. Filmovi Beldocs-a 2014 bili su sjajni. Za jedan film svedok sam da je svima u sali prodrmao dupeta. Zove se Umetnost i nasilje. Reč je o angažovanom pozorištu u Palestini. Kako to obično biva, bioskopski mrak delilo je samo nekoliko ljudi. Nije mi jasno, ulaz je bio besplatan! Kako god, priču nastavljamo ovako ili onako. Za još jednu pomerenu guzicu, besplatna je karta za „raj“.

    Nacionalizam je kolektivna paranoja (Danilo Kiš , u O nacionalizmu)

    Ceo život je pred tobom. Jeste. Kakav život. Život onog obojene kože i belog arijevca nikad nije isti. Život Jevrejina i muslimana etiketiran je i pre nego što je ovaj rođen. Rasa ne postoji. Da, postoji. Postoji u glavama ljudi koji su je konstruisali zarad kategorije subordinacije. Kad odredimo nijansu kože uvek će nam lakše biti da oderdimo ko je inferioran, manje lep, više pametan, genetski glup, divljak, nepromenljivo zaostao itd. Rasa, savršena kategorija za porobljavanje, za oduzimanje dostojanstva. Savršena kategorija za trajno etiketiranje. Po potrebi koncentracionih logora, dolaze u obzir trake iznad laktova, žigosanje, tetoviranje rednog broja na šakama, da se zna da si broj, nikako čovek – “šišanje” – bukvalno i figurativno.

    Ime je važno, boja je važna. Tradicija je važna. Poreklo je važno. Šta znači to poreklo uopšte? Kao da pušta čovek korene na nekoj zemlji. Zasipa je krvlju, znojem i suzama. Oni mu kažu da je to od sada “njegova“ zemlja. Unutar njenih granica živi ponosna nacija, narod te i te zemlje. Zemlja je sveta. Mora se braniti. U ratu se za zemlju mora ginuti. Mora se. I tako strada luda glava kojoj je kazano da će biti nacionalni heroj. Hvala lepo, ali neka hvala. Kao i Momo u predstavi, svako dete bi želelo da ima živog oca, a ne narodnog heroja. Nemojte dozivati tog vašeg heroja, jer da može da vas čuje, isto bi vam kazao. Manite se kvlju zalivanja zemlje. Dom je tamo gde je spokoj. Dom je tamo gde je iskren prijatelj, sigurnost, dom je tamo gde je ljubav, sloboda.

    “Prokleta avlija”

    Šta je sa onim polutanima, mešancima, onim tzv. nacionalnim manjinama? Hvala vam lepo na svim pravima, ali mi smo i dalje manjina. Jeste li nam dali ta prava da biste potvrdili svoja? Hvala vam što ste nam dali, dozvolili, udelili, delimično izjednačili nas i vas. I čega smo mi manjina? Čovek je čovek. Etiketa manjine, međ većinskim ponositim narodom jedne nacije, neće mu olakšati koračanje kroz svet vaše ekstremno nacionalističke države. Takav će pognutih leđa “u svet”, i daleko iz vaše Ustavom, demokratski uređene zemlje. Takav ode da nađe krivinu iza nacionalizama. A ovakve krivine se teško hvataju. Kad-tad ti neka budala napravi „sačekušu“. Saplete te o tvoje jevrejstvo, katoličanstvo, muslimanstvo, itd., itd., itd. Onda menjaš ime, pa iz Mojsija u Muhameda, ili izabereš neko danas moderno, internacionalno, jelte. Momo, na primer. Dobro biraj i farbaj identitet, briši, maži, laži, kamufliraj, naručuj po potrebi. Sve zarad vaše mitske zemlje, nacije, rase. Da se razumemo, nije samo zato. Ali o ovim temama su pisani naučni radovi, romani, poeme, oslikane slike, grafiti, i danas se pevaju pesme, igraju se pozorišne predstave. Pa čitaj, gledaj, pitaj, uvidi.

    Marš iz moje kuće sa svojim rasizmom!! Tako Anita Mančić u predstavi Ceo život je pred tobom besno izgovara Muhamedovom ocu, koji neće da ga prihvati za sina, nakon što je ubio njegovu majku i ostavio ga prostitutki, Jevrejki (Anita M.), dvadeset godina na čuvanje. Pošto se dete više ne zove Muhamed, već Mojsije, kako karikira gospođa Roza (Anita), Jusuf, ubica svoje žene, ne želi dete Jevrejina. On mora biti i po imenu Arapin. Aman! Ali to što je musliman opstaje samo dok postoji i onaj jadni Jevrejin. Kako reče Danilo Kiš, Žil postoje ličnost zakvaljujući engleskom čaju... Jedan od elemenata određivanja identiteta jeste da mora postojati ono drugo, različito od nas, nešto u odnosu na šta se identifikujemo. Uvek pre znamo šta nismo, nego šta jesmo. Ili drugačije, uvek dobro znamo šta jesmo, jer mrzimo onog koji nije kao “Mi”, tj. nikada nećemo biti kao “On”. On je Jevrejin, musliman. Ona je žena. On je crn, zvaćemo ga Bananija. I tako redom, fabrikacija identiteta, zidanje vavilonskih kula pod nebeske svodove…

    Dom je tamo gde je ljubav koja nadilazi ove zloupotrebljene društvne konstrukcije i fenomene. Dom je tamo gde čovek čoveka gleda u oči, ne znajući šta je rasa, nacija, i šta znači biti manjina, ili azilant na nečijoj krvlju zalivenoj zemlji.

     

    [1] Citirana rečenice iz predstave Ceo život je pred tobom.

    Autor: MoMo

    PODELI

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here