Moj drug, prvak

Moj najbolji drug uskoro kreće u prvi razred. Plašim se da se ne uzobilji previše. Da ne odraste. Volela bih da zauvek sačuva u sebi dete. Da mu nova saznanja i sazrevanja ne pokvare maštu, radoznalost, iskrenost. Kada sam bila mala, bila sam tužna kada starija deca od mene kreću u školu. Od tog dana sam ih smatrala odraslima. Ali, ne mora da bude tako.

– Ti ozbiljno govoriš o detetu koje je od tebe mlađe 20 godina kao najboljem drugu? – ovo pitanje je logično mojoj generaciji. Meni nije. Zar se prijateljstvo meri bilo kakvim brojem, makar i godinama? Kako znaš da je neko tvoj drug? Sigurno ne zato što je rođen kada i ti.

Mislim da dobar drug može da bude samo onaj ko nije skroz odrastao, koliko god godina da ima. Drug je onaj ko skače od sreće kada te vidi. Drug je onaj sa kim možeš da budeš ono što jesi. Drug je onaj kome se nećeš lažno smeškati. Važno je saslušati druga. Moj drug ima strpljenja za moje priče o starim crtaćima. Pričam mu neke dosadne priče o tome kako nekada nije postojala gomila programa sa crtaćima, ali jeste Televizija Beograd sa neprevaziđenom sinhronizacijom, a on sluša valjda zato što poštuje ono što ja volim. Drugari smo zato što kada igramo društvene igre, on počne da namešta da ja imam više poena nego što stvarno imam. Onda mu objašnjavam da treba biti pravedan i da je cilj svake igre da pobedi onaj ko je zaslužio. On me pogleda i kaže: Ali, meni je žao da ti stalno gubiš. A u njegovim očima vidim da misli da to ne može da bude pravedno. Posle toga dugo razmišljam šta je pravednost. Naši razgovori me uvek navode na razmišljanja i bezbroj pitanja, a kada ne mogu da pronađem odgovor pitam njega šta misli. Pitam ga ko su superjunaci, kako zna da je uvek on na pravoj strani i zašto je, kada kaže da dobro mora da pobedi, siguran da je on na toj strani. Svet se upoznaje pomoću dečjih iskrenih reakcija i mozganja.

Volim svog druga zato što su mu lego kocke omiljena igračka u vreme kada mašta izumire, a deca govore o megabajtima i pikselima. Volim ga zato što stvara svoje svetove iz mašte. Svetove pune gusara, dinosaursa, vanzemaljaca, princeza, braće vanzemaljaca, džinova , a u te svetove se ponekad ušunja čak i inspekcija ili skupština. Volim njegov svet u kome nikada ne pada kiša pa kuće ne moraju da imaju krov. Volim što smo mnogo puta bili gusari koji plove ka „gustom ostrvu“ ali nikada se nismo borili protiv Petra Pana jer smo na njegovoj strani. Volimo da budemo gusari zato što volimo brodove, more i slobodu i da obične stvari pretvaramo u blago. Volimo kada čitamo bajke u kojima sami odlučujemo šta ćemo da uradimo. Nisu ti izbori uvek lepi, ali su naši. A kada se bajka završi, i dalje pričamo šta je bilo posle.

Kada bolje razmislim, nije to tako strašno što moj drug kreće u školu. Sigruno će nova znanja pokrenuti nova pitanja, jer tako je to kod onih koji ostaju deca. Za početak, neko ko traži radni sto na kome može da slaže kocke, nije odrastao u negativnom smislu, ali njegova duša raste dokle god je dete.

Jovana Nikolić

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here