Najpoznatije fotografije severnoameričkih Indijanaca – Edwarda Curtisa

Najpoznatije fotografije severnoameričkih Indijanaca

Delo Edwarda Curtisa

Edwarda Curtisa

 

“It is easy to dismiss what we do not understand. We are all different; we are all the same.”

 

Početkom dvadesetog veka humanističke i društvene nauke bile su zaokupljene fenomenom  nestajućih kultura  (vanishing culture). Kolonizatorski moćnici sprovodili su proces asimilacije i “kultivisanja” tzv. nativaca, primitivnih divljaka, domorodaca, necivilizovanih Drugih. Početkom 1900-tih Indijanci su izgubili pravo na zemlju, na ritualne prakse, na sopstveno društveno uređenje. Veliki broj indijanskih plemena brutalno je istrebljen.

Humanisti su brzo shvatili bitnost beleženja poslednjih tragova nestajućeg društva. Većina artefakata materijalne kulture već je bila konzervirana u muzejima (artefakti poput nakita, odeće, oružja, pletenih korpi, ritualnih maski, kanua i sl.). Tih godina cvetala je i ideja o upotrebi fotografije u naučne svrhe. Fotografije su zauzimale dominantno mesto u muzejskim postavama. Reprezentacija Drugih često je bila pejorativna, rasistička. “Obojena koža” bila je podsetnik dominacije belog “civilizovanog” divljaka. Egzotizacija neshvaćenog dalekog čoveka tek kasnije je nailaši na kritiku .

Edwarda Curtisa

“It’s such a big dream, I can’t see it all.”

— Edward Sheriff Curtis                 


Edward Curtis (1868–1952 )
, američki fotograf i etnograf. Njegov “životni projekat” bio je fotografisanje nestajućeg društva crvene kože. Proveo je sedam godina putujući Amerikom, beležeći autentičnost života poslednjih Indijanaca. Napravio je oko 40.000 snimaka. U  knjizi naslovljenoj  “The North American Indian”, objavljeno je  2.000 zadivljujućih fotografija. Ova knjiga i dalje se smatra za najfiniju kolekciju fotografskih zapisa severnoameričkih Indijanaca. Kertisova rana fascinacija kulturnom Navajo, Hopi, Kwakiutl, Yuki i brojnih  drugih indijanaskih plemena, motivisala je njegov veliki san o beleženju jedne nestajuće autentičnosti.

Problem autentičnosti

Autentičnost neke kulture problematična je sama po sebi, jer su njeni izvori retko kada homogeni i istovetni. Kulturna autentičnost trebalo bi da se odnosi na dati trenutak življene kulture. Nijedna kultura ne razvija se izolovano od svih spoljnih uticaja, nikad ne ostaje fiksirana u vremenu i prostoru. To je  razlog zašto društvene nauke, poput papagaja, potcrtavaju bitnost kulturno-društvenog konteksta. Tako bi u slučaju nestajuće rase Indijanaca autentičnost bila upravo tranzitorni period tokom 1900-tih. Pojam autentičnosti posebno je problematičan u kolonijalnom kontekstu, jer potcrtava distinkciju između nekih Nas i egzotičnih Drugih.  Edward Curtis nije želeo da fotografiše sadašnji trenutak, već je rekonstruišući originalni ambijent prošlosti, fiksirao deo života Indijanaca onakav kakav je bio, i kakav se u budućnost neće ponoviti.

Etičke granice i rušenje istih zarad višeg cilja

Neetičnost Curtisove akcije ogleda se u skoro sasvim izmontiranom beleženju onoga za šta je on verovao da je autentično indijansko. Plaćeni Indijanci pozirali su ispred Curtisove kamere, često kao predstavnici plemena kojem nisu pripadali. Dovoljno je bilo što je tobož njihovo lice, oblik glave i način odevanja drugačiji od zapadnjačkog.

Snimci ceremonija napravljeni su van stvarnog vremenskog konteksta. Scene plesa, lova i drugih ritualnih radnji sasvim su konstruisane u svrhu fotografisanja. Pri izradi nekih od predmeta  (alatke za lov, posude za kuvanje, delovi odeće i sl.),  učestvovala je cela Curtisova porodica. Zajedno sa svojim asistentima, Curtis je ispred kamere uspešno uklonio sve tragove modernzacije. O brisanju sadašnjeg trenutka moćno svedoče dve skoro identične fotografije. Na prvom uzorku vidljiv je budilnik kakav, prema ideologiji autentičnosti, jedan Indijanac nije mogao da poseduje. Na drugoj fotografiji budilnik je  kamufliran kožusima. 

Povrh svega, snimci Edwarda Curtisa rađeni u sepia tonu, poznati još kao zlatne fotografije, jesu vrhunska dela likovnog izraza. Kertis je bio izvrstan fotograf visokih ambicija. Portreti dece i starijih Indijanaca obraćaju se posmatraču streljajući ga ravno u oči. Iz njihovog pogleda  može se iščitati tuga, bes, zamišljenost, zbunjenost, dobra ili loša gluma,  koja  drugačije, sem fotografijom, nikad ne bi bila zapisana.

Autor teksta: Venesa Mušović

 

 

 

 

 

 

 

 

 




PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here