Neli Blaj (Nellie Bly) je rođena kao Elizabet Džejn Kokran – još u ranoj mladosti dodala je e na prezime, nemo slovo koje, mora da je osećala, donosi zadovoljstvo prefinjenosti – mada u porodici i među najranijim prijateljima nije bila poznata ni kao Elizabet ni kao Džejn, već kao „Pink” pošto je obožavala da nosi tu boju. Za mnoge čitaoce njujorških novina, a uskoro i za veliki deo sveta, ona se zvala Neli Blaj.
Tvorac je putopisne reportaže. Pionir u istraživačkom novinarstvu. Vojnik u borbama za jednakost i solidarnost. Kritički i analitički duh nesigurnog vremena. Novinarka koja je vraćala kredibilitet štampi zahvaćenoj komercijalnim momentima ere „penny pres“’. Pulicerov „kec u rukavu“.
Detinjstvo i mladost
Elizabet je rođena je 5. maja 1864. u „Cochran Mills“ danas je to deo Pitsburga (Pensilvanija). Njen otac Majkl Kokran bio je sudija, i biznismen koji je imao je desetoro dece sa prvom suprugom. Nakon njene smrt oženio je Meri Džejn sa kojom je imao još petoro dece. Elizabet je bila treće dete.
Elizabet je imala samo 6 godina kada joj je preminuo otac. Elizabetina majka nepromišljeno ulazi u brak sa čovekom koji ju je maltretirao.
U želji da se osamostali, Elizabet je sa 15 godina upisala Indiana Normal School u pokušaju da postane učiteljica, što je bilo jedno od svega nekoliko profesija za žene u to doba. Međutim, nakon jednog semestra nije imala više novca za školovanje. Preselila se sa majkom u Pitsburg i uporno tražila stalan posao.
Bavljenje novinarstvom
Elizabet bila je siromašni devojčurak u Pensilvaniji kada je 1885. godine napisala oštro pismo novinama „Pitsburg dispeča”, odgovarajući na tekst u kome je pisalo da žene treba da šiju, kuvaju i podižu decu, a da je zaposlena žena monstrum. Zadivljen njenom svojeglavošću i smislom za pisanje, urednik „Dispeča” Džordž Madn uposlio je kao novinara da piše kritički o društvenim pitanjima, kao što su uslovi rada i siromaštvo. Žene koje su, u to vreme, bile novinari pisale su pod pseudonimom. Najpre je pisala pod pseudonimom „Lonely Orphan Girl“, a kasnije joj je dodeljen Neli Blaj (Nellie Bly), po popularnoj pesmi „Nelly Bly“ S. Fostera.
Prva priča potpisana imenom Neli Blaj bila je o teškoćama siromašnih devojaka koje su zaposlene, već u drugom članku u Dispatchu pozvala je na reformu zakona o razvodu. Tada je krenuo njen serijal tekstova o radnicama u fabrikama u Pitsburgu. Uprkos Elizabethinim afinitetima ka istraživačkom novinarstvu premeštena je na ženske strane da piše priče o cveću i modi.
Neli je pronašla način da ubedi urednike da bude dopisnica iz Meksika, odakle je pisala o svakodnevnom životu tamošnjeg naroda. Međutim, kada se vratila u Pitsburg ponovo su joj dodeljene ženske teme. Bilo joj je dosta svega. Pokupila je stvari i zaputila se u Njujork.
Punih šest meseci tražila je posao sve dok se nije sastala sa Džozefom Pulicerom. Njen način pisanja privukao je Džozefa Pulicera i on je zaposlio u svom časopisu „Njujork world”. Tokom plodne karijere Neli je razotkrivala razne štetne pojave, nesposobnost, nestručnosti i podmićivanja u državnim ustanovama, kao sto su zatvori i ludnice.
10 dana u ludnici
Neli je, za potrebe svoje priče, sebe proglasila ludom kako bi ušla u „Sanatorijum za mentalno poremećene“ (Women’s Lunatic Asylum) na Blekvels Ajlendu i na taj način prikazala sa kakvom se brutalnošću odnose prema pacijentima.
Nakon što je uspela da prevari doktore koji su je proglasili ludom ona ulazi u ludnicu. Ušavši u ludnicu bila je suočena sa veoma lošim uslovima. Nakon deset dana biva puštena iz ludnice. Njen izveštaj koji je objavljen u formi knjige „Deset dana u ludnici“ (10 days in madhouse) uslovio je mnogim značajnim promenama u društvenom sistemu, povećan je budžet za sanatorijume, postavljene bolje kontrole kao i stručniji kadar u pregledu pacijenata.
Film pod nazivom „10 days in madhouse“ bio je prikazan na dan Nelinog rođenja na Bentonville filmskom festivalu. Film će, takođe, biti prikazan na Kanskom filmskom festivalu, 17. maja 2015. godine. Bioskopska premijera se očekuje 25. septembra 2015. godine, na dan Nelinog ulaska u ludnicu, najpre u SAD-u, a onda i na našim prostorima. Do tada dešavanja možete pratiti na stranici 10 days in madhouse, gde možete pogledati i trailer filma.
Put oko sveta za 72 dana
Uz mnoge mlade žene, radila je za sitninu u fabrici kartonske ambalaže, podnela je molbu za posao sluškinje, lečila se u medicinskom dispanzeru za siromašne, gde joj umalo nisu izvadili krajnike. Trenirala je sa bokserskim šampionom Džonom L. Salivanom. Nastupila je kao horistkinja na Muzičkoj akademiji – zaboravila je da izađe, pa se našla sama na bini. Posetila je gluvu, slepu i nemu talentovanu devetogodišnjakinju Helen Keler. Jednom je čak kupila bebu, ne bi li otkrila kako teče njujorška trgovina belim robljem. Bila je jedini novinar koji je sa Pullman Railroad štrajka maja 1894. u Čikagu izveštavala iz perspektive štrajkača. Gotovo svake sedmice časopis „World“ imao zanimljive pustolovine.
Uvek je stajala na strani siromašnih i obespravljenih, uvek je utkala deo sebe u priču i prenosila svoja osećanja i zapažanja, otvarala je vrata mnogih bogatih i slavnih ličnosti tog doba.
Neli je inspirisana romanom Žila Verna„Put oko sveta za 80 dana“1888. godine došla na ideju da proputuje svet i kako bi proverila ideju maštovitog pisca. Svoji plan ostvaruje godinu dana kasnije pa tako 14. novembra 1889. godine kreće u svoju pustolovinu oko sveta. Neli je iz Njujorka krenula parabrodom, a u svoju maršutu na putu oko sveta, uključila je i posetu poznatom piscu, Žil Vernu.
Svoju maršutu Neli je prošla za 72 dana, šest sati i 11 minuta.
Od ove pustolovine koristi su imali i Vern i novinarka, ali i list za koji je Neli Blaj pisala. Tiraž lista je porastao nekoliko puta, a Vernov roman je izdat u deset tiraža, iako je od njegovog prvog izlaska u svet prošlo već dobrih 17 godina.
Metju Gudman, inspirisan Neli napisao je knjigu “Osamdeset dana” u kojoj je opisao istorijsku trku Neli Blaj i Elizabet Bizland na 45.000 kilometara.
Neli u ulozi pronalazača
Neli se 1895. godine udaje za Roberta Simena. Njoj je bilo 31. godina dok je njen partner imao 73. godina. Neli odlazi u penziju i postaje direktor firme „Iron Clad Manufacturing Co“ čija je delatnost bila proizvodnja čeličnik konzervi za mleko i kotlova. Njen muž, Robert, umire 1904. godine.
Iste godine Iron Clad počinje sa proizvodnjom 55-galonskog čeličnog bureta za ulje. Smatra se da je Neli izumela model bureta, ali neki ipak tvrde da je njegov izumitelj Henri Verhan i da je on izum prepisao Neli. Koja god da je istina Neli se ne može oduzeti titula pronalazača, naime ona je izumela nove kante za mleko kao i kantu za slaganje smeća.
Uspešno je vodila posao i aktivno učestvovala u inovacijama, sve dok zbog pronevere nekoliko zaposlenih nije bankrotirala. Nakon skoro 20 godina bila je primorana da se vrati novinarstvu, ali je nastavila tamo gde je stala i koristeći svoje britko pero uspela da pronađe domove za nezbrinutu decu, borila se da žene imaju pravo glasa i izveštavala o ranoj fazi Prvog svetskog rata.
Neli, 27. janara 1922. godine, u 57. godini živo gubi u borbi sa upalom pluća i umire u bolnici Sv. Mark u Njujorku. Sahranjena je na groblju u Bronksu.
Google čestitao Neli rodjendan
Google je 5. maja, posvetio svoju početnu stranicu Neli Blaj. Neli bi na taj dan proslavila svoj 151. rođendan.
Elizabet Kokran, odnosno Neli Blaj zaslužila je mesto u društvu jakih žena istorije, od Jovanke Orleanke, kraljice Elizabete do Indire Gandi. Njeni članci su bili ponekad veseli, grubi, nosili poruku, ali su uvek bili prožeti njenom sposobnošću da zaokupi čitaoca i ukaže na nedaće mnogih. Bila je pionir istine i humanosti u svetu začetaka senzacionalizma.
