Nikolaj Koljada na Festivalu savremene ruske drame u Beogradu

    U Beogradu je od 8. do 11. aprila održan prvi Festival savremene ruske drame. Festival je održan u Ustanovi kulture Vuk Stefanović Karadžić a posvećen je Nikolaju Koljadi, jednom od najvećih dramskih pisaca našeg vremena. Program je činilo deset predstava od onih koje se po Koljadinim i tekstovima drugih ruskih pisaca igraju u Srbiji do onih koje dolaze pravo iz Jekaterinburga, iz samog Koljada teatra.

    Želeći da ovaj naš svet pogledam zaista Koljadinim očima, pri izboru predstave odluka je pala na naslov koji pored sebe ima najviše puta ispisano ime ovog ruskog umetnika priznatog u čitavom svetu. Predstava Velika sovjetska enciklopedija, za koju njegovo ime stoji iza reči tekst, režija ali i u imenu pozorišta.

    Napolju je bilo jedno obično tmurno i hladno beogradsko veče koje samo umetnost može da učini smislenim. U foajeu UK Vuk bilo je to veče velikih očekivanja dok publika iščekuje da se otvore vrata neke druge stvarnosti i da predstava počne. U jednom trenutku foajeom pomalo stidljivo prolazi sam Pisac. Kao da se svojim pokretima i izrazom lica izvinjava svima što prolazi tuda. Kao da nismo došli svi zbog njega. Ponašanje po kome u sekundi možeš da razlikuješ velike ljude od lažnih zvezda. „Samo tako običan čovek može da napravi nešto tako neobično“, rečenica je koja mi prolazi kroz glavu.

    Foto: Belgrade Edit Culture

    Nakon samog ulaska u salu, jasno je da će sve prednosti malih pozorišnih scena dati predstavi dodatnu draž. Scena Kult u UK Vuk Karadžić stvara atmosferu bliskosti, predstava se odigrava na samo nekoliko metara od publike u kojoj nema više od 200 ljudi i što je još interesantnije, nema bine. Ušli smo u sobu nekih još uvek nepoznatih ljudi i čekamo da se pojave. U publici stoji Koljada. Neprimetno kamufliran među licima koja iščekuju predstavu, izgleda nekako najnestrpljivije kao da čeka nešto što nikada nje video. U stvari čeka nešto što je stvorio.

    Predstava počinje pesmom Isčezli solnečnыe dni koja će se tokom večeri ponoviti dvocifren broj puta, ali koja svaki put obraduje. Međutim, predstava me ja na početku razočarala i ličila mi na neopravdano preterivanje i glupiranje. Ali, kako se odvajala od neke neobične komičnosti kojoj je težila i kako je vreme prolazilo, ona počinje jednostavno da usisava u sebe. Ne samo zbog blizine scene, već i zbog vrhunske glume i odličnog teksta kome dodatnu draž daje ruski jezik. Zaboravljam na sebe i potpuno sam u toj igri koja uči o ljudima, životu, smrti, pohlepi, otimanju za nasledstvo, otimanju za ljubav, otimanju za snove. A pre svega o željama. Onima koje se ostvaraju kada zapališ šibicu i želiš jako.

    Glavna junakinja se sasvim neslučajno zove Vera. Mlada glumica Alisa Kvarcova je uspela da je najpre učini karikaturom, a zatim sve tragičnijom i dražom. Iako je maska sve vreme bila ista, Alisa je svojom glumom učinila da se i izgled njene Vere kako odmiče vreme menja. Ona ima svoj bioskop (sasvim drugačije zvuči rusko kino) u kome može da vidi šta će biti i u kome se briše granica između života i smrti. Priseća se paleći šibice kako je starici dok je bila živa govorila šta će se desiti kada umre i ne primetivši da je to što gleda njeno kino i da tuđe ni ne može da vidi jer svako gleda samo svoje želje i snove. Nakon monologa, Vera uzvikuje: Ovo je moje kino, nije vaše, izađite! I nastupa pauza.

    Pročitajte: Crveno te volim

    Za vreme pauze Koljada zajedno sa drugima premešta stvari na sceni i na trenutak zaboravljam na Veliku sovjetsku enciklopediju i kao da gledam neku drugu predstavu. Onu u kojoj čovek stvara svim srcem i svojoj predstavi daje sebe i umno i emotivno i fizički. Sa kakvom energijom govori gde šta treba da stoji. Jednostavno gori kao Verina šibica. Posebnu pažnju poklanja plavom koferu punom šibica i od tog trenutka od tog predmeta očekujem nešto veoma važno.

    Drugi deo predstave je znatno kraći od prethodnog. U sobi je ostalo samo malo stvari, uglavnom knjige, a na jednoj gomili knjiga sedi Vera spremna da kreni u bundi, sa šubarom i torbom u rukama. Pre odlaska Viki i Artjomu predaje nasledstvo do kojeg im je toliko stalo jer ona ima nešto vrednije od toga – svoje kino. I želju koja joj se neće ostvariti. Ali ipak se nakon izlaska vraća i postavlja kofer pun šibica na mesto na kome će ga najlakše primtetiti Artjom, koga naziva Serjožom. Jer želje su važnije od brilijanata koje je tražio i koji su među onim stvarima koje ga ne čine Serjožom iz Verinog kina.

    Posle dva i po sata Velike sovjetske enciklopedije gledaoci sa suzama u očima stoje i aplaudiraju. Mala scena, ne veliki broj gledalaca, predstava na stranom jeziku i troje glumaca kojima se tapše dok dlanovi ne otpadnu. Oni koji su sedeli oko ove sobe u kojoj se sve odvijalo kao da ne znaju kako da iskažu svoje oduševljenje i zahvalnost za ono što se upravo odigralo na sceni i u glavama svakog od njih. Za vreme aplauza na sceni je sve vreme pored glumaca i Koljada koji svojim ponašanjem kao da želi da kaže da aplauz pripada glumcima, a on stoji malo udaljen od njih kao da nije zaslužan za ovu bujicu emocija. To je Koljada!

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here